Tango Argentino (6): Najveći

Vladimir Vesić 26. nov. 20205:11 > 5:13
Podeli:
Printscreen

Kada se spomene Argentina, prva asocijacija je fudbal. I dok je u ostatku sveta fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu u ovoj južnoameričkoj zemlji on je bukvalno najvažnija. A simbioza ta dva staje u dve reči – Dijego Maradona.

REUTERS/Magali Druscovich

Vodiće se večno rasprave ko je najveći fudbaler ikada, vodiće se rasprave ko je najbolji argentinski fudbaler ikada. Biće izuzetno jakih argumenata koji bi mogli da ospore da je odgovor na oba pitanja Dijego Maradona. A opet, niko ne može da ospori kada se kaže da je on najveći. Najveći šta? Nešto, bilo šta… Možda fudbaler, možda Argentinac koji se ikada rodio. Ali nekako uz njega baš ide taj pridev – najveći.

Pele je postigao daleko više u karijeri od Maradone. Sa stanovišta racija, kada Pele kaže da je on za razliku od Maradone, postizao golove i glavom i drugom nogom, teško mu se može osporiti. Mario Kempes je, za razliku od Maradone, doneo Argentini svetsku titulu, i to prvu, golovima u finalu. Lionel Mesi svakako je od svih argentinskih fudbalera, postigao više kada je evropski fudbal u pitanju, pa i od samog Maradone. Ovo su sve činjenice, goli racio. Ali na to će ogromna većina Argentinaca, i ne samo njih, već i velika većina onih kojima je fudbalska lopta sastavni deo života (makar samo u pasivnoj ulozi da moraju da odgledaju jednu utakmicu nedeljno), samo odmahnuti rukom i početi na svim jezicima sveta da ti psuju majku, oca, sestru, ženu, dete, psa, mačku, jer si bio u stanju da izgovoriš svetogrđe.

Kada je fudbal u pitanju, racio uvek gubi u duelu sa emocijama. Zar možda nije najbolji primer FIFA izbor najboljeg fudbalera prošlog veka? Pele je izabran glasovima struke, ali Maradona je dobio glasove publike. Ljudi su to pravdali time da omladina glasa na internetu i da to nije merodavan izbor. Ali to je bila 1999. i internet nije bio toliko rasprostranjen kao danas. Niti je ljubimac omladine bio Maradona, već Ronaldo Fenomen. Za tadašnje klince, među kojima sam i ja bio, Maradona je već bio legenda, kao i Pele. Ali svima nama mnogo bliskija. Pele je bio velemajstor fudbala i to niko normalan neće da spori, ali ko god je bar malo doživeo Maradonu, njega je čuveni „El Pibe“ terao na radost, plač, oduševljenje, bes. I to sve u njegovom životu, od terena na kojem je bio Bog, do kokainskih noći gde je bio samo zabludeli „kudravi Gaučos.“

Povezano

On je bio čovek emocije, emocija ga je pokretala, a i on je pokretao emocije u svima. Da, baš u svima, čak i onima kojima fudbal nije ni pod a, ni pod b, ni pod c. Njega si toliko voleo da nije mali broj onih koji su navijali za njega, čak i kada je igrao protiv timova za koje si navijao i timova iz tvoje zemlje. Jer za razliku od Pelea, Krojfa, Bekenbauera, Mesija, Ronalda, jednog, pa drugog, Maradonu smo svi uvek osećali kao nekog od nas, kao čoveka od krvi i mesa. Jedini igrač koji je, uspeo bar malo i suviše kratko, da mu se približi po toj liniji je Ronaldinjo. A opet, taj čovek od krvi i mesa, koji danas može da bude kao i svi mi, na dnu, sutra može da uzleti do samih nebeskih visina, gde niko od nas niti može da sanja da bude. Koliko god pokušavali da od fudbala naprave biznis, marketing, proizvod koji se uspešno prodaje, sve to fudbal može biti samo dok ima osnovno pogonsko gorivo – emociju. A emocija kaže da i posle hiljade crta kokaina, pre biram sat vremena Maradoninog fudbala, nego čitavu sezonu ostalih.

Dijego Armando Maradona Franko rođen je pre šest decenija u poliklinici „Evita“ u Lanjusu, predgrađu Buenos Ajresa. A odrastao je u „Villa Fiorito“ naselju koje je nosilo naziv „Villa miseria.“ Mislim da nikom nije potreban prevod i da je svima jasno kakvo je naselje u pitanju. Bio je peto dete, ali tek prvi sin Dijega Maradone i Dalme Salvadore Franko, kako je Dijego junior voleo da je zove „Dona Tota.“ Njih dvoje su bili materijalno siromašni, ali bogati decom, jer Dijego je pored četiri sestre imao i dva brata. Do kraja svog života bio je vezan za svoje roditelje, posebno majku.

– Da li se za nešto kajem u životu? Odlazim i veoma sam srećan. Fudbal mi je dao sve, imao sam više nego što sam mogao da zamislim. Imao sam i tu zavisnost i svakako sam mogao da igram više. Ali to je danas prošlost, dobro sam i najviše žalim što nisam imao roditelje. Svakog dana poželim još samo jedan dan sa Totom, ali znam da je sa nebesa ponosna na mene – rekao je Maradona u poslednjem intervjuu.

Kao i svako siromašno muško dete u Argentini i Dijego je jedinu šansu za bolji život video u fudbalu. Ali malo koji dečak bio je u stanju da u najmlađem uzrastu tako skrene pažnju na sebe, kao što je to učinio Maradona sa svega osam godina. „Snimio“ ga je Francisko Korneho, jedan od trenera mlađih kategorija Argentinos Juniorsa. Klub nije bio među onim najvećim, kada su trofeji u pitanju, ali je bio poznat po dobroj školi i trenerima koji su bili u stanju da prepoznaju talenat, kako za igrača, tako i za trenera i da ga veoma dobro odškoluju. Recimo samo da su u tom klubu svoje karijere počeli Fernando Redondo, jedan od najsvestranijih veznih igrača ikada i nešto ranije Hoze Nestor Pekerman, čovek koji je slavu doživeo kao trener, koji je 90-ih godina stvorio tri fantastične generacije koje su bili svetski šampioni svog uzrasta a među otkrivenim biserima bili su Huan Roman Rikelme, Pablo Aimar, Havijer Saviola.

Kada je Dijego došao u Argentinos Juniors na probu, bio sam „udaren“ njegovim talentom i nisam mogao da verujem da ima samo osam godina. Tačnije, tražili smo mu dokumenta kako bismo mogli da proverimo godinu rođenja, ali on nam je rekao da nema. Nismo mu verovali, jer iako je imao telo deteta, igrao je kao odrastao čovek. Kada smo otkrili da je govorio istinu, odlučili smo da mu se potpuno posvetimo – otkrio je Korneho kako je izgledao prvi susret sa Maradonom.

Već na prvoj utakmici, kada je nije ima ni 16 godina, pokazao je svima šta je on i šta će ostati do kraja, ne samo karijere, već čitavog života. Dečak koji je mogao sve. Verovatno nijedan fudbaler nije dobio nadimak koji ga je toliko tačno opisivao kao Maradona – El Pibe (dečak) kasnije dodato „de Oro“ (od zlata). Na toj prvoj utakmici, kada je ušao u igru, prvi potez je bio da je proturio loptu kroz noge osam godina starijem Huanu Domingu Patrisiju Kabreri. Baš kao Tirke Milutincu, samo Maradona nije dobio šamar, jer legenda kaže da Kabrera na tom meču nije mogao da ga uhvati čak ni da ga faulira.

Ali da bi bio nestašni dečak na fudbalskom terenu, a da pritom drugima budeš simpatičan, morao si da znaš da igraš fudbal. A Maradona je već tada pokazivao da mnooogo dobro zna da igra fudbal. Njegova visina od 165 cm činila ga je jednim od nižih fudbalera. Ali to nisko težište bilo mu je ogromna prednost. Bio je neuhvatljiv za protivnike, čak i sa loptom. Antologijski gol protiv Engleza (ne „Božja ruka“) bio je prava demonstracija toga, a čak nikoga nije iznenadila jer već su svi znali da Maradona to može. A to je bilo samo jedno od oružja. Imao je brzinu, imao je izvrsnu tehniku, kako pasa, tako i šuta, koji je imao i snagu, a povrh svega – imao je um koji je bio u stanju da za par sekundi skenira čitavu situaciju i da donese pravu odluku za zadatu situaciju.

Oni koji smatraju da Maradona ne treba da se nađe među najvećima, najviše mu zameraju da nije dugo trajao. I nije. On je uspeo da sastavi na kraju jedva dve decenije, a od toga Maradona je bio Maradona samo 15 godina. Ako se uzme samo period kada je igrao ozbiljan evropski fudbal, jer u današnjem svetu fudbaler se meri samo po tome koliko je i kako igrao u Evropi, to sve staje u osam godina. Premalo. Ali kakvih je to osam godina bilo… Međutim, oni koji su gledali El Pibea čitav život smatraju da je šest godina pre toga Maradona bio čak i bolji. Za pet godina u Argentinos Juniorsima odigrao je 166 utakmica i postigao 116 golova. Potom je ispunio, ne samo svoj, već san svakog dečaka iz radničkog dela Buenos Ajresa i prešao u Boka Juniors. Za godinu dana u Boki odigrao je 40 utakmica, postigao 24 gola i vodio tim do titule šampiona Argentine, prve posle pet godina.

Bongarts/Getty Images

Tih godina, dok je igrao za Argentinos, upoznao ga je i svet. I to kao 19-godišnjaka. Vodio je Gaučose do titule svetskog U20 šampiona 1979. Bio je najbolji igrač turnira, a jedino gol nije dao Jugoslaviji u grupi. Samo godinu dana ranije Argentina je prvi put u istoriji bila svetski šampion, a Maradona je bio neko ko je bio viđen da predstavlja zemlju tada. Veliki Menoti nije želeo tada da ga kao još ne ni punoletnog (te godine je tek punio 18 godina) izlaže tolikom pritisku, iako je te sezone Maradona odigrao već 49 utakmica za Argentinos i postigao 19 golova, a za seniorsku reprezentaciju već je odigrao četiri utakmice. Menoti mu je zato dao lidersku ulogu u U20 selekciji. Za Španiju 1982. znalo se da Maradona ima svoje mesto i to veoma istaknuto. Iako nije bio glavna faca u timu, već junaci i donosioci svetske titule četiri godine ranije kapiten Danijel Pasarela i najbolji strelac Mario Kempes, Maradona je od Menotija, preko leđa velikog Kempesa, dobio sveti dres sa brojem 10.

Prvu utakmicu na najvećoj mogućoj sceni Maradona igra 13. juna 1982. na Kamp Nou protiv jednog od najboljih timova tog vremena, aktuelnog evropskog vicešampiona Belgije. Igrao je pred publikom koja je željno čekala da vidi tog dečka za kojeg je njiohova Barselona oborila svetski transfer rekord i platila ga Boki skoro osam miliona dolara. Može se reći da tada počinje Maradonino odrastanje, igra sa velikim čikama. Veoma dobro skautiran Maradona je tokom svake od pet utakmica na kojima je igrao imao punu pažnju čuvara. Malo je reći da je dobijao batine, a tu su bila i ogromna očekivanja. Već protiv Belgije videlo se da Maradona ne dolazi do svog ritma i Argentina je na otvaranju šampionata, kao vladar sveta, poražena 1:0.

Povezano

Veliki igrači se ne pokazuju time što sprečavaju svoj pad. Svi padaju, ali samo veliki ustaju. Pet dana kasnije ceh su platili Mađari. Argentina je slavila 4:1, a Maradona je postigao dva gola. Ta pobeda je Argentini praktično obezbedila drugi krug, a formalnost je odradila protiv El Salvadora, kojeg je savladala 2:0. Ali račun za poraz od Belgije ispostavljen je u drugoj fazi. Umesto da odu u grupu sa Poljskom i Sovjetskim Savezom Argentinci su završili u grupi sa Italijom i Brazilom. Italijani su se doslovno provukli do druge faze sa tri remija, a zna se da su tada najopasniji, dok je Brazil sa Sokratesom, Zikom i kompanijom dominirao na turniru postigavši 10 golova. To je bila prava „Grupa smrti“, a već u prvom meču snage su odmerile Italija i Argentina.

Od 1970. kada su bili vicešampioni sveta, Italijani su na samo jednom velikom takmičenju prošli prvu grupnu fazu i to na Svetskom prvenstvu u Argentini četiri godine ranije. Zanimljivo i tada su pobedili Argentinu, koja je ipak postala šampion sveta. Na dva evropska prvenstva se nisu ni plasirali, a na trećem, koje je prethodilo Svetskom u Španiji i na kojem su bili domaćini, bili su drugi u grupi iza Belgije i nisu se plasirali u finale. Sa hipotekom decenijskog neuspeha Italija je došla da igra protiv vladara sveta. I šta su radili? Ono što najbolje znaju, čekali su svoj trenutak. I dočekali su ga. Tardeli je u 57. minutu posle kontre postigao gol za 1:0, a 10 minuta kasnije, takođe posle kontre Kabrini je duplirao vođstvo. Jasno je bilo da ovoj Italiji niko ne može da da dva gola, pa je predivan gol Pasarele iz slobodnjaka, njemu toliko svojstven, samo ublažio argentinsku muku. Ipak, glavni junak Azura bio je Klaudio Đentile, koji je bukvalno „uhapsio“ Dijega Maradonu, nevidljivog tog ponedeljka popodne na stadionu Espanjola.

Jedina šansa za Argentinu, da nastavi put odbrane titule, bila je da pobedi Brazil i da se nada da će Selesao da pobedi Italiju. Samo, trebalo je pobediti Brazil, a Argentina je to poslednji put uspela 1970. u prijateljskom meču, a u takmičarskoj utakmici davne 1964. Pritom, Brazil je imao odličan tim i igrao odličan fudbal na turniru. A još i željni osvete za to što su im najljući rivali „oteli“ plasman u finale četiri godine ranije, kada su posle međusobnih 0:0, Argentinci odredili da oni sa Peruom igraju poslednji meč kako bi pobedili sa onoliko koliko im je bilo potrebno da budu ispred Brazila. Ekipa Telea Santane održala je čas fudbala Argentini, a vidno frustrirani Dijego Maradona svoj prvi veliki turnir završio je odvratnim startom u međunožje Batiste, zbog čega je dobio zasluženo crveni karton. Kraj koji se realno nagoveštavao tokom čitavog turnira, na kojem je 21-godišnji Maradona očigledno pregoreo.

Posle velike reprezentativne, usledila je velika klupska scena. Maradona je došao u jednu od najjačih evropskih liga i u jedan od najpopularnijih klubova u toj ligi. Ne i u najuspešnijih, jer u Barseloni su od 1960. do dolaska Maradone 1982. samo jednom bili šampioni i to kada je na terenu bio legendarni Johan Krojf. Mladi Gaučos ušao je u cipele koje bi svakoga žuljale. Maradonin dvogodišnji mandat u Barseloni biće krajnje čudan i veoma nezahvalan za ocenjivanje. Posebno prva sezona. Barsa je te sezone oba puta u ligi pobedila Real, pobedila ga je u finalu Kupa kralja i bila bolja u dvomeču za Liga kup. Barsa je završila sa dva trofeja, direkno osvojenih protiv Reala, ali Madriđanima je pripao onaj najznačajniji – liga. Sam Maradona u tih sedam utakmica protiv najljućeg rivala postigao je tri pogotka, od kojih se posebno i dalje prepričava onaj na Santijago Bernabeu koji je Barselona pobedila, a ceo stadion aplaudirao Maradoni, iako nije postigao pogodak. Isto mu se dogodilo iste sezone na još jednom kultnom stadionu, beogradskoj Marakani, kada je postigao jedan od najlepših golova ikada viđenih na tom stadionu.

Sam Maradona je odigrao veoma dobro tu prvu sezonu, postigavši 23 gola na 35 utakmica. Ali dominacija Reala nije prekinuta. Međutim, to nije bio najveći problem Maradone u Barseloni. Da mu je Barselona „legla“ vremenom bi se verovatno kockice poklopile i došle bi i titule i ko zna kakvu bismo dinastiju gledali. Ali nije. Prvi problem nastupio je već u prvoj polovini sezone. Maradona je igrao odlično, ali se nije slagao sa trenerom Ugom Latekom, koji je koristio svaku priliku da istakne svoj autoritet i velikoj zvezdi pokaže ko kosi a ko vodu nosi. Tako je jednom otišao bez njega na jedno gostovanje, jer je zakasnio par minuta. Ali veći problem kada mu je u decembru dijagnostikovan hepatitis, zbog čega je propustio tri meseca. U tom periodu Barsa je izgubila neke važne bodove i ispala iz Kupa pobednika kupova od Austrije na gol u gostima, pa je tim preuzeo Cezar Luis Menoti. On je znao sa Maradonom i zajedno su završili sezonu sa Kupom kralja, a potom i Liga kupom.

Ali španska liga tog vremena bila je izuzetno jaka i teška liga, i ne toliko atraktivna. Sušta suprotnost onome što je danas. Bilo je mnogo vrućih terena, mnogo ekipa koje su igrale na ivic noža, a sudije su svašta tolerisale. Jedan od primera takvog fudbala bio je okršaj Barselone i Atletik Bilbaoa na početku naredne sezone. Barsa je već vodila 4:0, ali se Maradoni onda ukazao „Kasapin iz Bilbaoa“ Andoni Gojkočea. Pogibeljno je startovao otvorenim đonom direktno na zglob i El Pibe je završio na nosilima. Predstojala je još duža pauza, a sezona se Barseloni sunovratila. Nije to jedino što se sunovratilo. Tada je počelo ono što će kasnije da uzrokuje sunovrat jednog od najvećih protagoniste fudbalske igre ikada. „Dokon um je đavolje igralište“ kaže narodna poslovica, a to nije moglo da zaobiđe ni velikog Maradonu. Dok se oporavljao od povrede, Maradona je upoznao nešto što će ga pratiti gotovo čitavog života – kokain.

Po povratku na teren Maradona je ipak vodio Barselonu veoma dobro kroz šampionsku trku i Katalonci su na kraju završili kao treći, sa samo bodom manje od šampiona Atletik Bilbaoa i Reala. Ali videlo se da je Maradona nesrećan u Barseloni, a da na Kamp Nou ne veruju u njega. Tračevi o konzumiranju kokaina bili su prisutni i rukovodstvo španskog giganta više nije bilo entuzijastično kada je on u pitanju. Ali ništa se nije preduzimalo dok se nije odigralo finale sezone, borba za Kup kralja. Barsa je ponovo došla do finala, ali ovog puta čekao ju je dužnik, novopečeni šampion Atletik Bilbao. Meč je rešen golom Endike u 13. minutu, a po završetku meča konačno je provreo argentinski kazan posle silnih provokacija Baskijaca. Došlo je do opšte tuče, u kojoj je prednjačio Maradona. To je bio definitivni okidač za klub sa Kamp Noua, koji je odlučio da ga proda.

Maradonina zvezda više nije sijala. Dve godine nije igrao za reprezentaciju, imao je već težu povredu, a tu su bile i glasine oko drogiranja. Malo je opcija bilo za igrača koji je mnogo obećavao. Najrealnija je bila povratak u Argentinu, jer teško da je od ozbiljnih evropskih klubova neko hteo da se kocka sa njim. U takvu avanturu mogao se samo upustiti klub bez velikog pedigrea, ali sa visokim ambicijama potpomognut ozbiljnim novcem kako bi se što pre etablirao među fudbalskom „aristokratijom.“ U to doba najavljuje se ozbiljan uspon Serije A. Juventus je povukao potez, doveo je tada najboljeg evropskog fudbalera Mišela Platinija. Inter je odgovorio Karl Hajncom Rumenigeom. Trend je želeo da ispratti velika faca u industriji zabave Korado Ferlaino, inače rođeni Napolitanac i veliki zaljubljenik u fudbal.

Allsport UK /Allsport

On je u klub ušao1969. i postao prvi put predsednik. U tom mandatu bio je na čelu kluba samo dve godine, a onda se vratio na tu funkciju 1983. Napoli je do tada imao samo dva osvojena kupa. Doduše, početkom 80-ih imao je dve sjajne sezone u kojima je završio kao treći i četvrti u Seriji A. Tada je glavna zvezda bio jedna od zvezda totalnog fudbala u Holanđana Rud Krul. Ali Napoli je bio samo to, povremeni bljesak na nebu iznad Čizme, kojim je vedrio i oblačio industrijski sever. Sa izuetkom sezone 1982/83. kada je Roma uzela Skudeto, a potom došla do finala Kupa šampiona na Olimpiku, ali poražena od Liverpula. Rim je tog leta tugovao, a južnije je bila fešta. Ferlaino je rešio da rizikuje, stavio je 10 i po miliona maraka na najnesigurniju moguću opkladu u tom trenutku – na Dijega Maradonu.

Argentinac je ponovo oborio transfer rekord, ali ta činjenica je u ovom slučaju pala u potpuno drugi plan. Ono što se odmah videlo na prepunom San Paolu kada je došao na predstavljanje, je osmeh od uveta do uveta i da je to ljubav na prvi pogled. Dočekalo ga je 75.000 ljudi i to kao Mesiju, a oni su za njega bili iskupljenje. Iako je na kraju prve sezone završio kao treći strelac iza Platinija i Altobelija, ona nije bila bajna. Napoli je bio tek osmi, a Maradona je dugo tražio pravu formu. Većinu golova postizao je sa penala, ali je onda usledio okršaj u drugom delu sezone sa Laciom u Napulju. Otvorio je goste konačno u 58. minutu, a pobedu od 4:0 ukrasio je het-trikom. Tada je učvršćeno međusobno poverenje. Do kraja sezone postigao je još tri gola, ali sve to je bilo dovoljno da navijači naredne sezone dočekaju sa ogromnim optimizmom.

Naredna sezona apsolutno je ključna za potpuno sazrevanje Dijega Maradone. Više nije bio lider samo na papiru, već je konačno postao svestan šta to stvarno znači. Vukao je tim, od saigrača pravio bolje fudbalere i uvek se osećao da je u svakom trenutku dužan i navijačima i gradu. Koliko je voleo Napulj od prvog dana najbolje govori sada već legendarna organizacija humanitarnog meča u sopstvenoj režiji, iako to nije odobrio sam klub. Ali to je bio Maradona, on nije mogao da se folira. Kada voli, voli do kraja i zbog toga nije imao mira dok nije uradio velike stvari sa klubom, još više gradom koji mu je dao blanko ljubav i poverenje kada mu je to najviše trebalo.

Jeseni 1985. Napoli u prvih šest utakmica nije doživeo poraz. Ali je imao samo dve pobede. A onda meč protiv vladajućeg šampiona Verone u kojem sa golom i dve asistencije režira pobedu Napolija na San Paolu od 5:0. To je bila iskra koja je razbuktala plamen podno Vezuva. Maradona je na pet vezanih utakmica postigao gol, a u toj seriji najviše se prepričava onaj jedini protiv, u tom trenutku vladajućeg šampiona Evrope Juventusa u Napulju, kada je sa 11 metara iz indirekta prebacio živi zid i postigao jedan od najlepših golova za pobedu. Sezona je bila turbulentna, Napoli ipak nije mogao do kraja da izdrži okršaj za znatno većim rivalom i titula se vratila Staroj dami. Ali Napoli je završio treći sa šest bodova razlike, a Maradona je imao pogonsko gorivo da završi jedan u nizu nedovršenih poslova.

Pre četiri godine Maradona je bio mladić pun nade, neko ko je verovao da je dovoljno samo da izađe na teren i svet je njegov. Prvo Svetsko prvenstvo bilo je bolno otrežnjenje, a potom i prvi inostrani angažman. Osetio je koliko varljiv može biti put mlade zvezde, koliko izazova ima i kako jedno skretanje može puno da košta. Posle dve godine neigranja za reprezentaciju Karlos Bilardo je vratio Maradonu na spisak 1985. Zaslužio je to dobrim igrama u Napoliju i te godine postigao je tri gola, koliko u celokupnoj dotadašnjoj reprezentativnoj karijeri. Da je postao lider, Bilardo je već osetio i želeo je magiju iz Napulja da prenese u nacionalnu selekciju. Dao je Maradoni kapitensku traku da predvodi tim na Svetskom šampionatu u Meksiku.

Posle laganih 3:1 na startu protiv Južne Koreje već u drugom kolu pružila se prilika Maradoni za početak vraćanja starih dugova. Italijani koji su ga „uhapsili“ pre četiri godine sada su morali da se „vade“ protiv Gaučosa zbog remija sa Bugarima na startu. Utakmica nije ni počela, a odmah penal za Italiju i strelac Altobeli. Ali ovog puta Argentina je uzvratila i to preko Maradone, koji je postigao jedan od najlepših golova na šampionatu. Uhvatio je volej iskosa sa leve strane i milimetarski preciznim udarcem pogodio malu mrežicu. Ostalo je 1:1, ali Argentina je bila prva u grupi. Nije bio pun revanš, ali dočekaće ga Maradona četiri godine kasnije.

To je bio jedini Maradonin gol u grupnoj fazi, a u osmini finala protiv Urugvaja Paskuli je bio strelac jedinog gola. El Pibe se još čekao, ali su ga svi dočekali kada je bilo najpotrebnije. U četvrtfinalu zakazan je okršaj protiv Engleske. Gordi Albion je plivao na krilima Garija Linekera koji je već postigao pet golova i ušli su prilično ambiciozno u meč. Tog 22. juna 1986. Stadion Asteka bio je poprište verovatno najčuvenijeg meča na svetskim šampionatima ikada. I ne, ne zbog toga što su koju godinu ranije Velika Britanija i Argentina vodile rat zbog Foklandskih Ostrva. Ne, najčuveniji je zbog Dijega Maradone. Odlučio se El Pibe da bude razigravač i gurnuo je saigrače u nekoliko vrhunskih šansi, ali Piter Šilton je imao svoj dan. Ok, možda poluvreme. Do tog kobnog 51. minuta. Maradona vuče loptu, niko ne može da mu je uzme. Pokušava dupli pas sa Vladanom, ali nesrećni Stiven Hodž izbija loptu i diže je ka Šiltonu, što iznenađuje Šiltona, koji gubi dragocen sekund u kretanju na istu. Skače na loptu i ima očiglednu prednost nad Maradonom. Ali nad Maradonom bez ruke. Postignut je najkontroverzniji gol ikada. Maradona je otrčao da proslavi pogodak i zvao saigrače, što je zapanjilo Engleze, koji nisu verovali da je toliko lud da slavi gol koji će očigledno biti poništen. Ali oni nisu mogli da razumeju tu logiku, logiku deteta sa ulice, koje je moralo da čini sve u životu kako bi došlo do nečega. Koje je moralo da zna sve trikove ovog sveta. Upravo je jedan prodalo predstavnicima nacije koja voli u svakom trenutku da naglasi superiornost, a to je osećaj koji ne mogu kupiti nikakvi milioni, nikakvi trofeji. To je nešto što svako od nas, običnih ljudi, želi bar jednom da doživi, da one koji nam nanose nepravdu bar u jednom trenutku toliko ponizimo, da im se pojave imaginarne magareće uši. Možda jeste sporno sa stanovišta fer pleja, ali život je sve, samo ne fer plej.

Čekao sam saigrače da dođu da me zagrle. Niko nije došao. Zvao sam ih i rekao da dođu, jer u suprotnom sudija neće priznati gol – otkrio je Maradona kako je razmišljao u tom momentu.

Englezi su zaista bili poniženi. Toliko da ne da nisu imali snage niti svesti za odgovor, već su bili zreli za potpuni nokaut. I serviran im je, i to opet od Maradone. Da se ne priča samo o „Božjoj ruci“ El Pibe se pobrunio u 55. minutu. Tada je postignut verovatno najlepši gol svetskih šampionata ikada, kada je nanizao, pa čini se čitav engleski tim i stuštio se do gola, gde je matirao Šiltona i najavio veliki trijumf. Lineker je u 81. minutu postigao gol dovoljan da osvoji titulu najboljeg strelca, nedovoljan da zaustavi zahuktalu mašineriju. Maradona je tog meksičkog popodneva postao besmrtan. Doneo je naciji najdražu pobedu i to na najlepši mogući način – poniženjem velikog neprijatelja. Ta pobeda Argentincima bila je važnija i od trofeja 1978. i od tog 10-ak dana kasnije. Jer fudbal nisu trofeji i srebrnina, fudbal je emocija i zbog tih golova, te energije i svega što je u tom trenutku predstavljao Maradona, postao je besmrtni u očima sunarodnika. Ali ne i u samo njihovim, već i svih ljudi koji su već tada u njemu videli nekog revolucionara, nekoga ko je bar na trenutak zadao udarac eksploatatorskom sistemu. A i samog Maradonu je ovaj trijumf odredio. Da nije bilo njega, pitanje je da li bi bilo i njegovih susreta sa Fidelom Kastrom, Ugom Čavesom. Pitanje je da li bi se kod njega u toj meri razvilo to revolucionarno gerilsko biće, koje je možda bilo i ključno u vođenju Napolija samo godinu dana kasnije do pokoravanja Italije i pobede nad industrijskim severom.

U polufinalu Maradona je naplatio prvi veliki dug iz Španije. Belgija je tada već na otvaranju odredila Argentini put u pakao Grupe smrti. Ovog puta Maradona ih je častio sa dva komada i zaustavio na putu ka istorijskom finalu. To mesto pripalo je Argentini. Maradona je želeo samo da se donese pobeda protiv najstandardnijeg učesnika u finalima Zapadne Nemačke. Nije bilo bitno ko. U finalu se nije video 86 minuta, sjajno ga je čuvao Lotar Mateus. Ali saigrači su se do te utakmice već nahranili samopouzdanjem, koje im je konstantno davao njihov kapiten. Braun i Valdano doneli su velikih 2:0 u 55. minutu. Velikih za svakoga, osim za Nemce. Rumenige i Feler donose u 83. minutu poravnanje i već svima postaje jasno da ako se uđe u produžetak Pancer divizija ima daleko veće šanse. A onda je Maradona pokazao kako to rade veliki igrači. U 86. minutu pravi prvi potez vredan sopstvenog renomea u najvažnijoj utakmici karijere. Ali kakav. Upošljava kroz šumu nemačkih nogu Horhea Buručagu, koga spaja sa golom, a ovaj matira Haralda Šumahera i donosi Argentini drugu titulu svetskog šampiona.

Bongarts/Getty Images

Maradona je osvojio prvi veliki trofej, postao je junak svojih Argentinaca. Zlatni dečko posle sedam godina i na najvećoj sceni pravi ono što je predskazao na U20 šampionatu. Upisuje se u red onih koji su podigli najveći fudbalski trofej. Njegovo ime ide sada uz Pelea, Franca Bekenbauera, Bobija Čartltona… Više niko ne može da mu ospori da je veliki, a on više nikome ne mora da dokazuje da je najveći – dovoljno je da je on toga svestan. Otišao je u Meksiko kao neko ko je tek naučio da bude lider, a u Napulj se vratio kao neko ko je sada stvarno spreman da dotakne nebo. I dotakao ga je. Za svoj Napulj. Napoli je konačno došao do titule, prve u istoriji kluba. Koliko je to bilo značajno dostignuće za čitav grad najbolje svedoči atmosfera na ulicama grada tih dana, kao i jedan, prilično bizarni grafit na lokalnom groblju: „Ne znate šta ste propustili!“

Te sezone osovjena je i dupla kruna, pošto je Skudetu pridodat i Kup Italije. Potom je dve godine kasnije Napoli osvojio prvi evropski trofej Kup UEFA, a 1990. Maradona je vodio tim do još jednog Skudeta. Tu sezonu je Maradona završio kao treći strelac sa 16 golova, tri manje od najboljeg Marka van Bastena. Te sezone spremao se da sa Argentinom odbrani titulu i postane prvi tim još od Peleovog Brazila koji je to uspeo. Igralo se u njegovoj Italiji, Argentina je imala moćan tim. U godinama između dva šampionata formirao se sjajan tandem Maradona – Kanjiđa. Tandem od kojeg se mnogo očekivalo u Italiji. Ali početak nije bio sjajan. Kao i pre osam godina, kada je branila prvi put titulu, Argentina je ponovo izgubila na otvaranju. Ovog puta od Kameruna 1:0. Usledila je ipak pobeda protiv evropskog vicešampiona Sovjetskog Saveza 2:0 i verovalo se da se mašina upalila. Ali remi protiv Rumunije Argentinu je gurnulo na tek treće mesto i, kao i pre osam godina, žreb je nije pomilovao.

Baš kao i pre osam godina rival je bio Brazil. Baš kao i pre osam godina Selesao je igrao odličan fudbal, u grupnoj fazi zabeležio sve tri pobede i bio spreman za svoju staru mušteriju. Jer od tog duela iz 1982. Argentina je naredne godine uspela na Kopa Amerika konačno da pobedi, posle skoro 20 godina. Ali narednih sedam nije znala za slavlje. Torino je bio poprište meča velikih rivala. Brazil je uništio rivala, pogodio je i dve prečke, imao mnoštvo šansi, ali lopta nije htela u gol. A kako to obično biva, pravo ni od kuda pojavi se čarobnjak. Maradona, koji je prespavao prve tri utakmcie dobrih 80 minuta osmine finala, uzeo je loptu, promešao trojicu protivničkih igrača i onda skoro bez gledanja, u pravom momentu, uputio milimetarski pas ka Kanjiđi, koji se tik izvukao iz ofsajd zamke, prošao Tafarela i zatresao mrežu. Proradila je veza, a Maradona je vratio još jedan veliki dug iz 1982. i velikog rivala ostavio da čeka na svetsku titulu 24 godine.

Od dužnika ostali su još samo Italijani, a oni su usledili u polufinalu. Bogovi su odredili da se taj meč odigra u Napulju, jer sami bogovi su poslali Argentinu stazom kojom niko nije očekivao da će ići, pa ni sam organizator. Da Argentina bude tek treća u grupi, da eliminiše Brazil i da se provuče protiv Jugoslavije na krilima sjajnog golmana Gojkočee. Jer da li bi bili ludi da prirede domaćinu tu dramu da u domu Dijega Maradone moraju da se bore protiv Argentine za finale?

Italija od Napolitanaca traži da budu Italijani jedan dan, dok ostala 364 ne mari za njih. Ovo je duel rasističkog Severa i našeg siromašnog Juga – rekao je Maradona u najavi ovog duela.

Napolitanci su bili podeljeni. Bio je transparent na tribinama „Dijego je u našim srcima, ali Italija je naša domovina.“ To ipak nije bio klasičan domaći teren za Italiju, ali ni Maradona nije blistao. To je bilo novo veče golmana Gojkočee koji je bio junak nove penal serije i odbacio Argentinu u Rim. Maradona je vratio sve dugove za 1982. Ali u Rimu došlo je vreme da se sada njemu vrati dug. Rival u finalu, kao i četiri godine ranije, bila je Zapadna Nemačka. Još samo ta pobeda delila je Maradonu do toga da može da kaže da je on uradio ono što čak nije ni Pele, jer Pele nije igrao veći deo turnira u Čileu kada je Brazil odbranio titulu. Nemci su bili bolji i na kraju slavili pogotkom sa penala Andreasa Bremea u 85. minutu. Maradoni se nije dalo.

Nadali su se u Napulju da je taj šampionat, na kojem je Maradona bio samo senka onog predatora iz Meksika, bio samo posledica umora i da će biti ponovo onaj stari. Ali kokain je počeo da uzima maha. Dok je El Pibe bio gladan, uspevao je da balansira dve svoje strasti, fudbal i kokain. Kada je počeo da pobeđuje izazove, glad se smanjivala, ali jedan izazov nije uspevao da pobedi – zavisnost. Maradona ni u omiljenom, svetlo-plavom dresu nije bio pravi. Više mu se nije verovalo. Trener Alberto Bigon zamenio ga je u 57. minutu revanša osmine finala Kupa šampiona u Moskvi protiv Spartaka. Na teren je ušao Đanfranko Zola, a Napoli je ispao na penale. Te sezone finale se igralo u Italiji, na jugu, ali na luci Jadranskog mora. Sveti Nikola u Bariju bio je na gotovs da dočeka Maradonu, ali je dočekao Crvenu zvezdu i Olimpik. Kada su crveno-beli slavili istorijski uspeh Maradoni se spremala agonija. Ona je ubrzo usledila jer je El Pibe zbog pozitivnog nalaza na kokain suspendovan na 15 meseci.

Više nije bilo šanse da nastavi u Napoliju. Međutim, Maradona je imao ozbiljne ponude, od čega i madridskog Reala. Ipak je odabrao Sevilju, ali to više nije bilo to. Vratio se u Argentinu i igrao za Njuels Old Bojs, ali ga je za kratko na najveću scenu vratio Alfo Koko Basile. Pozvao ga je 1993. da sa novom, poletnom reprezentacijom Argentine, koja je osvojila i odbranila titulu na Kopa Amerika i osvojila Kup konfederacija, učestvuje na trofeju Artemio Franki. To je bila utakmica između južnoameričkog i evropskog šampiona u ovom slučaju Danske. Argentina je pobedila na penale, a Basileu se svidela ideja da pored Kanjiđe, Batistute, Redonda, Čolo Simeonea, bude i Bog lično. Maradona je, u koliko toliko, pristojnoj formi, sa 33 godine, odveo Argentinu na Svetsko prvenstvo u SAD 1994. Na prvoj utakmici protiv Grka dva puta je asistirao Gabrijelu Batistuti, koji je na kraju postigao het-trik, a Maradona bombom pokazao da se vratio. U drugom kolu je dva puta sa golom protiv Nigerije spojio Klaudija Kanjiđu.

Ali dok je u Italiji bio glavna zvezda i nije se slao na antidoping test, u SAD su rešili da naprave priču. Ako bude pozitivan, što se smatralo kao veoma izgledno, mondijal bi imao prvu izbačenu zvezdu. Ako bi bio čist, onda bi se priča okrenula u drugom smeru i Maradona bi bio junak koji je pobedio zavisnost i sprema se da pobedi sa Argentinom. Na žalost svih iskrenih ljubitelja fudbala, „kudravi Gaučos“ nije uspeo da pobegne sa krivudavih puteva kokainskih noći. Dobro, u ovom slučaju tehnički jeste, jer je bio pozitivan na nešto drugo – efedrin. Ali rezultat je bio taj da je Maradona izbačen sa mondijala, a vrlo brzo i Argentina, koja je prvo pala u nokdaun protiv Bugarske (nije bila jedina, jer je navodno jedan Argentinac izgubio na kocki svoju ženu koju je uložio na pobedu Argentine), a onda i nokautirana od druge balkanske zemlje Rumunije.

Povezano

Tu se završila Maradonina reprezentativna odiseja. Zaradio je novu suspenziju koja se završila 1995. kada je zaigrao za svoju Boku. U toj prvoj sezoni u tandemu sa Klaudiom Kanjiđom igrao je poslednju sezonu dobrog fudbala. Vodili su Boku do borbe za titulu, te sezone se pamti i čuveni poljubac dva drugara, ali počasti su pripale Velezu i njihovom fantastičnom golmanu Hose Luisu Čilavertu. Jasno je bilo da je fudbalska karijera gotova, ali El Pibe je smogao snage da, sa ogromnim viškom kilograma, ipak na Bombonjeri odigra spektakularnu oproštajnu utakmicu i oprosti se golom sa penala.

Od povlačenja sa fudbalskog terena Maradona je vodio velike životne bitke. Zdravstvene, porodične, sa zavisnošću, sa poreskim vlastima. Sve one su bile teške, ali u svima njima Maradona nije gubio sebe. Pokazao se kao veliki borac, kakav je bio i kao dete na ulici, kakav je bio i na fudbalskom terenu. Bio je takav borac da smo svi mi učestvovali u tim borbama. Vremenom sa manje žara, jer ipak dolazili su neki novi ljudi na veliko fudbalsko nebo, ali smo uvek bili tu uz njega. Kao veliku pobedu proslavili smo njegov konačan trijumf (bar se to tako lepo predstavilo) sa kokainom 2004. Od tada više nije bio zavisnik, već je eventualno uzimao onako iz zabave. Bili su tu drugi problemi, kao sa jetrom. Naravno, čovek takvog životnog stila vremenom i sa godinama imao je ozbiljnih problema sa zdravljem. Ali nije se predavao, nije se odavao „starosti.“ Stizao je u završnim danima života i da bude uključen u beloruski fudbal, ali i da bude ponovo trener u Argentini.

Na kraju je i umro po sopstvenim pravilima. Nije dozvolio da to bude od korone, niti od ugruška na mozgu. Ne, to je pobedio i sastanak sa nebom i svojim roditeljima, pre svega „Donom Torom“ zakazao je onda kada se smesti u svoj dom u Tigreu. Ne, Maradona nije umro, jer kako može da umre neko besmrtan. On je samo otišao na mesto gde ga čekaju njegov veliki prijatelj, koji je umro istog dana Fidel Kastro, ali i njegov brat po shvatanju života i fudbalske igre Džordž Best.

Nastaviče se...