Gde je Zvezda 30 godina od Barija?

Vladimir Vesić 29. maj. 202110:00 > 10:2715 komentara
Podeli:
Bari
facebook

Svaki 29. maj služi kao podsećanje na najslavniji trenutak istorije Crvene zvezde. I tako došlo se do 30 godina od najvećeg rezultata srpskog klupskog fudbala. Ali za razliku od gotovo svih ranijih čini se da se ovog 29. maja više priča o sadašnjosti i budućnosti nego slavnoj prošlosti.

Te 1991. Crvena zvezda je konačno dobila verifikaciju velikog evropskog kluba, onome čemu je težila praktično od 1957. i prvog odigranog polufinala Kupa evropskih šampiona protiv Fiorentine. Bilo je od tada dosta obećavajućih pohoda na evropski trofej, ali to nešto uvek je falilo. Kockice su se konačno sklopile 33 godine kasnije i dosegnut je u Bariju krov Evrope. Ta pobeda kod svih onih kojima je crveno-bela boja u srcu naišla je pomisao da je to početak stvaranja velike dinastije. Sezonu kasnije Zvezda je tu titulu potvrdila osvajanjem Interkontinentalnog kupa (tada nezvanične titule svetskog šampiona), a bila je i na utakmicu od novog plasmana u finale.

povezano

Međutim, stvari su se promenile. I to ne na radost crveno-belog tabora. Krvavi raspad velike zemlje, koja je bila rezervoar snage kluba, sankcije koje su iziskivale veliko finansijsko opterećenje i gotovo preko noći Crvena zvezda se suočila, umesto sa planiranjem održavanja na evropskom vrhu, sa pukim preživljavanjem. Da stvar bude gora, ne da je izgubljen korak za Evropom, koja se baš tih godina, kako na fudbalskom, tako i na svakom drugom planu, ubrzano menjala, već je izgubljena dominacija i na domaćem tlu. Jednostavno, najveći rival Partizan spremnije je dočekao vreme velikih iskušenja.
Tako se Bari, umesto polazne tačke stvaranja evropskog giganta, pretvorio u mitski datum, koji je svakim novim danom delovao sve dalje i sve više kao mit, a ne nešto što se stvarno doodilo. Zbog toga su godišnjice koje su padale na svaki budući 29. maj postale više od pukog obeležavanja, a među takvim godišnjicama posebno kultni status imaju one jubilarne.

Svaka prethodna jubilarna godišnjica Barija bila je veoma zanimljiva, a takođe je i otkrivala više nego išta trenutak u kojem se nalazio najtrofejniji klub sa ovih prostora. Tako je za prvih 10 godina 2001. upriličena jedna lepa manifestacija. Odigrana je revijalna utakmica između tadašnjeg tima Crvene zvezde (mnogi će da kažu jednog od najboljih post barijevskih timova) i tima generacije iz Barija. Na utakmici je čak učestvovao i sadašnji trener Dejan Stanković, koji nije pripadao nijednoj od dve generacije. S obzirom da je veliki deo igrača iz Barija i tada bio aktivan (doduše pred kraj karijera) i navijačima je i dalje bilo sveže u sećanju njihovo kolosalno dostignuće. Drugim rečima Bari se još nije činio toliko dalekim, kao na primer danas. Sa jedne strane postojala je svest o tome šta je Zvezda nekada predstavljala i bila je i dalje bliska slavna prošlost koja je naprosto obavezivala. Sa druge strane, ta generacija iz 2001. vezala je dve titule nacionalnog šampiona i to je prva generacija, praktično od one iz Barija, kojoj je to pošlo za rukom. Od 1992. kada su Pančev, Savićević, Mihajlović i društvo odigrali poslednji ples u crveno-belom, pa sve do 2000. Zvezda je osvojila samo jednu titulu – 1995. Sa druge strane 1993, 1994, 1996, 1997. i 1999. šampion je bio Partizan, a 1998. Obilić. I zbog toga u generaciju koja je osvojila titule 2000. i 2001. i koja je leta 2000. bila na pragu ulaska u Ligu šampiona (ispala od Dinama iz Kijeva, koji je godinu dana ranije igrao polufinale na gol u gostima), polagale su se velike nade. Ali ne samo u nju, možda još više u budućnost, za koju se tada i verovalo da može ponovo u nekom trenutku da postane bliska slavnoj prošlosti, koju je oličavao Bari.

Već druga jubilarna godišnjica ona 2011. nije imala tako svetle tonove. U tom trenutku Partizan je već bio u istorijskom nizu od četiri uzastopne titule (na kraju ga produžio do šest). Zvezda već četiri godine nije uspevala ni da dosegne do evropske jeseni, a kamoli proleća koje se čekalo 19 godina. Za razliku od 2001. kada jeste da ni Zvezda nije imala previše dobrih rezultata u Evropi (među retkim može se spomenuti pobeda nad Kaizerslauternom, odličan dvomeč sa sjajnom Ronaldovom Barselonom, pobeda nad Lesterom), ali konkurencija (čitaj Partizan) imao ih je još manje (eliminacija Njukasla i prilično ravnopravan dvomeč sa onim sjajnim Kranjotijevim Laciom), u periodu od sledećih 10 godina Zvezda je očuvala negde standard iz prethodne decenije (među veće rezultate mogu se pobrojati eliminacija Kjeva, dva plasmana u Ligu UEFA i pobeda protiv Rome) najveći rival Partizan napravio je veliki skok. Plasirao se dva puta u Ligu šampiona, što Zvezdi još nije pošlo za rukom i uspeo je da prezimi jednom u Evropi, što je Zvezda i dalje čekala od 1991/92.

Zvezda je tada na terenu bila na kolenima, ali bila je i van njega. Uprava nije uspevala da obezbedi ni tim, ni stabilnost svake vrste, a ni logistiku kojom bi mogla da se nosi sa Partizanom. Zvezda je bila pred kolapsom, a koliko je pao klub možda se najbolje videlo u danima kada se obeležavala 20-godišnjica istorijskog uspeha. Iako su upravi, predvođenoj Vladanom Lukićem i Ivanom Adžićem, puna usta bila Barija, ta godišnjica bila je, malo je reći sumorna. U stvari, tog 29. maja 2011. Crvena zvezda je u Novom Sadu igrala utakmicu poslednjeg kola prvenstva, koje ništa nije odlučivalo, protiv Vojvodine. Iz kluba su bezuspešno tražili da se ta utakmica pomeri za makar dan ranije, ali Zajednica superligaša nije htela ni da čuje. I ne bi bilo logično s obzirom da je poslednje kolo.

O tome su rukovodeći ljudi kluba iz Ljutice Bogdana morali daleko ranije da razmišljaju, kada se pravio raspored. Prvo, nipošto nisu smeli da dozvole da se poslednje kolo igra 29. maja i svakako da su tada, u julu 2010. godine uložili prigovor, sigurno bi bio prihvaćen, jer šta god mislili navijači drugih klubova, taj datum jeste istorijski za čitav srpski klupski fudbal. Drugo, Crvena zvezda nije smela da dozvoli da tog dana ili nekog drugog bliskog, poslednje kolo igra u gostima, već je trebalo da kada se pravio raspored, zameni domaćinstvo i da tih dana igra meč na Marakani. Ali koliko je ta uprava bila haotična i koliko u mnogim stvarima nesposobna i birala loša rešenja, videlo se na tom primeru. Pa i godinu dana ranije, kada je 29. maja 2010. promovisala šestu Zvezdinu zvezdu. Očekivalo se da je to idealna prilika da se ispravi nepravda i promoviše Dejan Savićević, desilo se nešto drugo. Promovisana je čitava generacija, ali ne samo onih igrača koji su igrali u ciklusu Kupa evropskih šampiona, već svih koji su bili članovi kluba maltene kroz čitavu 1991. godinu.

FK Crvena zvezda

Time je ta generacija obezvređena, jer jedino ona, ona koja je donela najvredniji trofej u Ljutice Bogdana nije dobila tu čast da se izabere najbolji među njima, prvi među jednakima i ponese laskavo priznanje Zvezdine zvezde. Govorilo se da je to bio u prvom redu jak tim, veliki kolektiv i da je bilo teško izdvojiti nekog pojedinca. Da, ali i Rajko Mitić je bio u timu u kojem je bilo dosta velikih igrača, pa je ipak on izabran. Ili Dragoslav Šekularac, kome je saigrač između ostalih bio i dan danas najbolji klupski strelac svih vremena Bora Kostić, pa je neko ipak izabran. Kakve su saigrače imali i Dragan Džajić, Vladimir Petrović i Dragan Stojković, pa su ipak oni izabrani. I sa generacijom iz Barija mogao je neko da bude izabran. Da je izabran Savićević bilo bi onih koji bi rekli da je mogao Pančev, Prosinečki, Stojanović, Belodedić, Mihajlović, ali uvek je to tako. Svakako bi se lakše sa tim živelo nego sa tim da među Zvezdinim zvezdama budu i neki koji nisu ni minut odigrali u Kupu šampiona, poput tadašnjeg predsednika Vladana Lukića.

Kakav je bio čitav period, takva je bila i proslava 20. godišnjice. Običan prijem, kao da je u pitanju neka protokolarna svečanost. Već tada među navijačima Bari se doživljavao samo kao fikcija, lepa bajka koja se nekada dogodila i nikada više. Sadašnjost turobna, a o budućnosti se nije razmišljalo sa entuzijazmom, već sa zebnjom. Ali u narednih 10 godina klub je pretrpeo ogromnu promenu, kakvu teško da pamti u svojoj bogatoj istoriji. Drugu deceniju ovog veka Crvena zvezda je započela kao rezultatski neuspešan kolektiv, finansijski potpuno iscrpljen i potpuno izgubljena u svakom pogledu i u velikom zaostatku za najvećim rivalom. Jedino što je imala je sećanje na nekada slavni period. Samo 10 godina kasnije Crvena zvezda se hvali dostignućima kakve nije imala u dosadašnjoj istoriji.

Crvena zvezda treću jubilarnu godišnjicu Barija dočekuje kao četvorostruki uzastopni šampion države, što nikada pre u istoriji nije postigla. Dočekuje kao tim koji je osvojio duplu krunu i to bez poraza u domaćim takmičenjima, što takođe nikada ranije nije postigla. A istorijska sezona na domaćem tlu upotpunjena je solidnim učešćem u Evropi, pošto je dočekano proleće, a tim je eliminisan od slavnog Milana (od koga je ruku na srce ostalo samo ime, ali ipak veliko ime) i to bez poraza u dvomeču, a ukupno u Evropi ove sezone doživljen je samo jedan poraz.

Pride, ono što pojačava svakako pozitivan utisak među svima onima kojima je crveno-bela boja u srcu je činjenica da nije u pitanju bljesak, već ozbiljan kontinuitet. Ne samo u osvajanju trofeja na domaćem tlu, već i u učešćima u evrokupovima. Za poslednje četiri sezone koliko kontinuirano traje dominacija Crvene zvezde u srpskom klupskom fudbalu sva četiri puta igrana je grupna faza nekog od dva takmičenja pod pokroviteljstvom UEFA, što nijedan naš klub nije nikada uspeo (Partizan je najviše imao tri uzastopna učešća). U tom četvorogodišnjem ciklusu dva puta je igrana Liga šampiona i to uzastopno (Partizan je u razmaku od sedam godina) i dva puta Liga Evrope i u oba navrata obezbeđeno je evropsko proleće (Partizan je isto dva puta obezbedio evropsko proleće od raspada velike države, ali u razmaku od 13 godina). U dva učešća u Ligi šampiona Crvena zvezda je zabeležila po pobedu i to su jedine dve pobede nekog srpskog kluba u elitnom takmičenju. Primera radi, zagrebački Dinamo koji se na ovim prostorima doživljava kao primer uspešnog kluba, do učinka od dve pobede u Ligi šampiona i dva evropska proleća došao je u ovom veku tek posle 20 godina kontinuiranog učešća.

FK Crvena zvezda

Ovo su svakako rezultati na koje Crvena zvezda može da bude ponosna. Treća decenija od Barija prva je u kojoj crveno-beli imaju više domaćih titula od Partizana, a takođe je i prva u kojoj su postignuti značajniji rezultati u Evropi. Prvi put za ovih 30 godina koliko se 29. maj obeležava kao najveći datum u istoriji kluba više se priča o sadašnjosti i budućnosti, nego o penal seriji sa Olimpikom ili nezaboravnim dvomečom sa Bajernom. Među navijačima vlada euforija prelaznog roka u kojem su dogovorena već dva velika imena (Aleksandar Dragović i Aleksandar Kolarov) a očekuju se bar još dva. Govori se o novom pohodu na Ligu šampiona, a glasno se razmišlja i o prezimljavanju, a ako ne u tom takmičenju, onda makar u selidbu na proleće u Ligu Evrope. U danima pred 29. maj više se pričalo o ovoj sezoni Crvene zvezde, o Milanu Borjanu, Dejanu Stankoviću, nego o Darku Pančevu, Diki Stojanoviću, Ljupku Petroviću, što je velika promena.

Svih prethodnih godina obeležavanje 29. maja delovalo je neki beg od sumorne i teške realnosti u lepu i bajkovitu prošlost, u „stara dobra vremena.“ Bari je do sada bio vertikala Crvene zvezde, tačka prema kojoj se sve merilo. Takav način gledanja na Bari skrhao je mnoge naredne generacije, koje naprosto nisu mogle da ponove takav kolosalan rezultat. Tako su i neki, u tom trenutku veoma dobri rezultati, bili uniženi jer nisu bili na nivou Barija. Takav odnos prema kojem se računa samo evropski trofej Crvena zvezda je imala i u godinama pred sam Bari, pošto je u pet godina promenila čak njih četvoricu. Takav odnos se nastavio i posle Barija, pošto je retko koji trener dočekao pune dve godine na klupi Zvezde, a mnogi nisu ni čitavu sezonu. Ali u poslednje četiri godine taj pogled se promenio. Samo su Vladan Milojević i Dejan Stanković bili na klupi najtrofejnijeg srpskog tima.

Sa tom stabilizacijom promenio se i odnos prema Bariju. Niko to neće javno priznati i uvek će se taj 29. maj pominjati sa velikim poštovanjem. Ali danas je ipak prisutniji realističniji pogled na Bari. Danas se ne govori o euforičnom povratku starih dana, jer svi moraju da budu svesni da je i kontekst znatno drugačiji. Nikada više Crvena zvezda neće imati privilegiju da svoje igrače zadržava do 28. godine zbog nekog domaćeg propisa. Nikada više Crvena zvezda neće moći da pravi tim tako što će dovoditi najbolje igrače sa prostora nekadašnje velike države. Nikada više Crvena zvezda neće se u evropskoj utakmici najvećeg značaja sastati protiv rivala koji će morati da izvede sastav sa samo trojicom stranaca. Zbog toga prilično nerealno je očekivati neki novi Bari. Ni istočnoevropski klubovi koji su 90-ih imali daleko lepšu situaciju od Crvene zvezde poput Steaue ili kijevskog Dinama nisu uspevali da doguraju dalje od polufinala evropskih kupova. Galatasaraj, Šahtjor i Zenit su se okitili Kupom UEFA, ali u Ligi šampiona ti timovi naprosto nisu konkurencija onima iz liga petice, ma koliko mnogo para imali.

Rasterećenijim odnosom prema sopstvenoj slavnoj i kolosalnoj prošlosti, Crvena zvezda je došla do toga da se prvenstveno stabilizuje, a potom i da počne da beleži napredak na velikoj evropskoj sceni. Ispostavilo se da je taj napredak išao brže nego što je bilo ko mogao da očekuje i brže nego kod mnogih istočnoevropskih klubova koji su imali daleko bolju startnu poziciju. Glave nisu letele posle teških poraza od PSŽ, Liverpula, Bajerna, Totenhema. Nisu letele ni posle najvećeg kiksa u Evropi u poslednje četiri godine, eliminacije od Omonije, iako se to smatralo ozbiljnom brukom, posebno kod onog dela javnosti koja Zvezdu i dalje posmatra kroz prizmu Barija. To se desilo u sezoni u kojoj je na kraju, u toj Evropi, doživljen samo jedan poraz, obezbeđeno evropsko proleće, a bivši sedmostruki šampion Evrope drhtao od jednog kornera u nadoknadi. U neko ranije vreme, pa čak i ono „slavno“ barijevsko i predbarijevsko, trener bi platio otkazom eliminaciju od Omonije.

Bari će uvek imati važno mesto i u srcima cele zvezdaške javnosti, ali i u kulturi sećanja. Ali za razliku od ranijih godina kada se to obeležavanje često pretvaralo u kuknjavu i parastos, danas se na Bari gleda kao na lepu uspomenu i kao dokaz da je Crvena zvezda uspela u jednom trenutku da se izdigne iznad ne samo onoga što je ona bila, već iznad čitave sredine u kojoj je. Danas je Zvezda pravilno procenila da Bari ne treba da obavezuje u smisli krajnjeg rezultata, već upravo u tome da se teži da se svakog dana bude bolji. Danas da se osvoji titula, sutra dupla kruna, prekosutra da se igra Liga Evrope, narednog dana Liga šampiona…

 

Komentari

Vaš komentar