Ima li Bajern rivala?

Vladimir Vesić 7. jan. 20218:005 komentara
Podeli:
Getty Images/Stuart Franklin

Davno beše ta 2012. poslednja godina kada je neko drugi bio šampion Nemačke a da to nije bio Bajern iz Minhena. Najčudnije je to da se više takve godine gledaju kao iznenađenje nego činjenica da jedan tim u tako prestižnoj ligi dominira osam vezanih godina.

Sve velike, pa i one malo manje velike, evropske lige počivaju na tradicionalnim rivalitetima. I to ne nužno gradskim, mada oni dominiraju. U Italiji to je trougao Juventus-Milan-Inter, u Španiji Real Madrid – Barselona, u Engleskoj iznad svih Liverpul – Mančester Junajted, ali i mnogi drugi koji uključuju Arsenal, Totenhem, Everton, Čelsi, Mančester Siti. U Portugaliji Benfika-Porto-Sporting, u Holandiji Ajaks-Fejnord-PSV, da ne govorimo o Old Firm, večitom derbiju, moskovskom, bukureštanskom, istanbulskom… Ali u jednoj velikoj ligi, jednoj od najvećih evropskih liga, ne možemo sa sigurnošću da navedemo krovni derbi. U pitanju je nemačka Bundesliga.

Iako se već godinama odomaćio termin „Der Klassiker“ jezički ekvivalent mnogo čuvenijem „El Classico“ koji označava okršaj između Bajerna iz Minhena i Borusije Dortmund, to rivalstvo se teško može upoređivati sa gore pomenutim rivalitetima. Jer da bi neki rivalitet bio kultan, mora da ima dugovečnost, da klubovi imaju makar približan status ili da po sredi budu neke i vanfudbalske okolnosti, poput političkih, društvenih, religioznih. „Der Klassiker“ nema ništa od toga. Formalno to jeste rivalitet koji traje 55 godina, ali sve do 1995. kada je Borusija osvojila prvu bundesligašku titulu, ona za Bajern nije bila ni u top pet domaćih rivala. Svakako ne u ravni sa rivalitetima kakve je Bajern imao sa Hamburgerom ili Borusijom iz Menhengladbaha. Veoma jak je bio lokalni rivalitet sa Štutgartom, ali i sa Šalkeom, Kelnom, Nirnbergom.

Još iz SK Paketića

Borusija je doduše bila šampion Nemačke pre osnivanja Bundeslige i to čak tri puta, a u sezoni 1963/64. dogurala čak do polufinala Kupa evropskog šampiona. Ali od formiranja Bundeslige upravo te sezone, Borusija iz Dortmunda je do sezone 1994/95. imala samo po dva druga i treća mesta. Za tih 30 godina Bajern je prikupio 12 titula, Borusija iz Menhengladbaha pet, Hamburger i Verder po tri, Štutgart i Keln po dve. Određeni klubovi su već u Bundesligu uneli respektabilan status poput Nirnberga sa osam titula, i to u sve tri različite epohe pre, za vreme i posle Trećeg Rajha. Zatim Hamburgera koji je pre osnivanja Bundeslige bio još tri puta šampion pre i posle Trećeg Rajha, a u samom Trećem Rajhu dominirao je Šalke sa čak šest titula.

Sam Bajern u trenutku formiranja Bundeslige ne da nije bio najveći nemački klub, već ni među najvećima. Šta više, nije bio ni bundesligaš, pošto je u elitni rang ušao tek u trećoj sezoni reformisanog takmičenja. Do tog trenutka Bajern je imao samo jednu titulu nacionalnog šampiona i to u poslednjem šampionatu pre dolaska nacista na vlast. Oni koji su krstili derbi Bajerna i Borusije u „Der Klassiker“ govore o početku velikog rivaliteta upravo te 1965. kada je Bajern ušao u Bundesligu. Paradoksalno, ali iz današnje perspektive priča o početku velikog rivaliteta bi i mogla da pije vodu, posebno kada se ima u vidu da su ta dva kluba, nedugo pošto su počela da igraju međusobne mečeve, postala prva dva osvajača evropskih trofeja za Nemačku. Prvo je Borusija osvojila Kup pobednika kupova 1966, a godinu dana kasnije to je pošlo za rukom Bajernu. Dva kluba su se čak i borila za titulu 1965/66. ali tada su završili tik iza šampiona Minhena 1860. a sezonu kasnije, kada je Bajern stekao evropsku verifikaciju, šampion je bio Braunšvajg, Borusija iz Dortmunda zauzela je treće, a Bajern tek šesto mesto.

I to je bilo to što se tiče rane faze „Der Klassiker“ jer od tada Borusija pada u potpuno drugi plan i apsolutno je van glavnih bundesligaških tokova. Dok je Bajern prvo postajao nemački, a potom i evropski gigant klub iz Dortmunda bio je u najboljem slučaju suvi prosek, a u četiri sezone od 1972. do 1976. čak i drugoligaš. Neposredno pre ispadanja u niži rang Borusija je pretrpela najveće poniženje u „Der Klassiker“ epizodi i poraz 11:1 od Bajerna. Ali to nije najubedljiviji poraz u istoriji kluba, pošto ih je imenjak iz Menhengladbaha častio sedam godina kasnije porazom 12:0.

Bajern je prvu bundesligašku titulu osvojio 1969. a već tada počinje veliki rivalitet sa Borusijom iz Menhengladbaha. U narednih osam godina samo su ova dva kluba osvajala titule, i bilans 1977. bio je da su oba kluba imala po četiri šampionska trofeja i delili su tada prvo mesto večne liste Bundeslige. Tih godina Bajern je bio i trostruki šampion Evrope, a Borusija je osvojila jedan Kup UEFA (drugi će uslediti koju godinu kasnije protiv Crvene zvezde u finalu) i igrala finale Kupa evropskih šampiona. U tom trenutku delovalo je da je i u Nemačkoj stvoren rivalitet ranga onih najjačih evropskih.

Karl-Heinz Rummennige (levo) i Lothar Matthaus (desno)
Bongarts/Getty Images

Borusija je u sezoni 1977/78. imala priliku da veže četvrtu titulu, ali je izgubila u poslednjim metrima šampionske trke od Kelna. Dve ekipe završile su sa istim brojem bodova, ali je Keln imao bolju gol razliku, uprkos pobedi Gladbaha u poslednjem kolu nad imenjakom iz Dortmunda od već pomenutih 12:0. Naredne sezone Borusija je osvojila i drugi Kup UEFA i time je ublažen gorak ukus od tek 10. mesta u Bundesligi. Te sezone šampion je postao Hamburger.

Hamburger je bio tih godina u modi, jer je tri godine pre najvećeg uspeha osvojio Kup pobednika kupova i smatrao se dovoljno uspešnim da može da se nazove elitnim nemačkim klubom. Tim sa krajnjeg severa te 1979. osvojio je tek prvu bundesligašku titulu, ali mu je to bila ukupno četvrta, dakle u ukupnom broju titula nacionalnog šampiona bio je samo jednu titulu iza Bajerna i poravnat sa Borusijom iz Menhengladbaha. U naredne četiri godine na samom vrhu smenjivao se sa Bajernom, a 1983. osvojio je treću bundesligašku titulu, ali što je još važnije, prvu titulu u Kupu evropskih šampiona (pošto je tri godine ranije izgubio finale od Notingem Foresta) i postao tek drugi tim iz Nemačke, prvi posle Bajerna, koji je pokorio Stari kontinent. Taj uspeh bio je dovoljan, kao i borba sa bavarskim gigantom za domaće titule prethodnih godina, da se govori o velikom „Sever-jug samitu“ kako se nazivao derbi ove dve ekipe.

Bongarts/Getty Images

Za razliku od ranijeg perioda, kada je Bajern prilično lako izlazio na kraj sa rivalom sa severa, u zlatnom periodu Hamburgera od 1975 – 1984. taj odnos je bio kud i kamo ravnopravniji. Bajern jeste bio uspešniji sa osam pobeda, ali HSV je dobio pet, a pet je završeno nerešenim rezultatom. Postojala je prilično dobra podloga za razvoj priče o novom velikom rivalitetu. Međutim, baš te 1984. najbolje se videlo zbog čega će teško priča o velikom bundesligaškom rivalitetu na najvišem nivou zaživeti. Jer Bajern je te godine iz, još svežeg „velikog“ rivala Borusije iz Menhengladbaha doveo najboljeg igrača i veliku zvezdu u usponu, šampiona Evrope sa Nemačkom 1980. Lotara Mateusa. Taj prelazak bio je ideja vodilja u poslovanju Bajerna narednih godina i decenija i tom politikom Bavarci su em sebe jačali, em najveće konkurente slabili.

Borusija Menhengladbah i Hamburger su ubrzo ispali iz glavnih tokova, a Bajern je birsan prostor iskoristio da dominira. Od 1985. do 1987. vezali su tri titule i došli na domak toga da postanu prvi tim sa jubilarnih 10 bundesligaških titula. Ali u tom naumu sprečio ih je Verder Ota Rehagela 1988. Zeleni sa Vezera došli su do drugog šampionskog trofeja u Bundesligi. Iako su već naredne godine Bavarci uradili ono što su namerili te 1988. i konačno došli do 10. a naredne godine i do 11. titule, Verder nije bio čudo za jedno leto. U narednih šest godina Verder je još jednom bio šampion Nemačke, bio je i osvajač evropskog trofeja – Kupa pobednika kupova, a i tih godina prilično redovno je pobeđivao Bajern. U 12 duela čak šest puta su Zeleni slavili, četiri puta je bilo nerešeno, a Bajern je pobedio svega dva puta. Da li je Bajern konačno naišao na pravog konkurenta?

Verder
REUTERS/Peter Mueller

Kada je Verder u poslednjim metrima 1995. izgubio šampionsku trku sa Borusijom iz Dortmunda i to porazom u poslednjem kolu u Minehnu od „Holivud“ Bajerna (tih godina na Bajern se gledalo sa popriličnim podsmehom, kao timu punom zvezda, koji je veću pažnju privlačio skandalima njegovih igrača nego partijama na terenu), tada je nestala sjajna zvezda ekipe iz Bremena. Uspeo je Tomas Šaf da dovede ekipu do titule 2004. ali to je bio samo trzaj, pre nego što je ekipa došla do onoga gde je sada, konstantne borbe za bundesligaški život.

To je tužna strana Bundeslige – samo je Bajern konstanta. Svi njegovi veliki izazivači doživeli su mahom istu sudbinu. Borusija iz Menhengladbaha je ispadala iz Bundeslige, a to se dogodilo i timu koji je najduže izdržao da bude konstantno prvoligaš – Hamburgeru. Štutgart koji je takođe u nekim intervalima bio Bajernov glavni izazivač, pa čak i dolazio do titula, u ovom veku je često bio i drugoligaš. Šalke koji je u nekoliko navrata bio vicešampion, koji je izbacio neke od najboljih igrača Bundeslige u raznim vremenima, sada se nalazi u seriji od 30 ligšakih utakmica bez pobede i sigurnom putu ka Cvajti. Tim koji je drugi na večnoj listi po broju titula Nirnberg (ima ih devet, za razliku od osam Borusije iz Dortmunda) u ovom veku osam sezona je proveo u Cvajti, a najviši domet u Bundesligi u ovom veku bio mu je šesto mesto. Svi ovi klubovi, nekada su bili Bajernovi veliki rivali, ali sa naglaskom na nekada i veoma kratak vremenski period.

Vratimo se stoga na Borusiju iz Dortmunda. Od kada su Milioneri prvi put postali šampioni Bundeslige to su do 2012. uspeli još četiri puta. Dakle, osvojili su pet titula za 17 godina. U istom periodu Bajern je devet puta bio šampion i koliko god bilo kristalno jasno da je i tada bio najdominantniji klub u Nemačkoj, taj period od 17 godina je ubedljivo najduži period u istoriji Bundeslige u kojem je neki klub kontinuirano pretio Bajernu i uspevao i da mu preotima sporadično tron. U tom periodu Borusija je i postala osvajač Lige šampiona 1997. i time dobila i evropsku verifikaciju i ostvarila jedan od najvažnijih uslova da može da se nazove elitnim nemačkim klubom. U tih 17, ali i ovih poslednjih osam godina kada Bajern uzastopno osvaja titule, dakle ukupno četvrt veka Borusija je među prva tri u Bundesligi završavala 13 puta. To nije najrespektabilniji rezultat, ali primera radi jedan Milan, koji je u ovom 25-godišnjem periodu bio dvostruki šampion Evrope i isto toliko puta finalista Lige šampiona, u prva tri u Seriji A završio je 12 puta. Od te 1994/95. kada možemo da govorimo o Borusiji iz Dortmunda kao izazivaču hegemonije Bajerna, dva kluba su odigrala u šampionatu 51 duel a Bajern je slavio 26 puta, 13 utakmica je završeno nerešeno a Borusija je 12 puta slavila. Na ovako velikom uzorku ovo deluje kao stravična dominacija, ali ako se posmatra mikro uzorak onda Bajern dobija tek svaki drugi meč, što znači da Borusija jeste na neki način ravnopravan rival.

Dva tima nisu vojevala velike bitke samo u Bundesligi. U nacionalnom kupu ukupno su se sastali 11 puta, a sedam puta je kao pobednik izlazio Bajern. Ako se samo ograničimo na period od 1994/95. kada je Borusija došla među one koji osvajaju trofeje u modernoj bundesligaškoj eri onda je taj odnos pet prema tri za Bajern. Takođe, dve ekipe su se sastajale i u Ligi šampiona. U sezoni kada je branila titulu evropskog šampiona Borusija je u četvrtfinalu eliminisala Bajern pobedom na Vestfalenu 1:0 posle produžetka, uz minhenskih 0:0. To je bio prvi put da su se dve nemačke ekipe sastale u Ligi šampiona, a 15 godina kasnije usledio je njihov najznačajniji duel, u finalu elitnog takmičenja. U prvom i do sada jedinom svenemačkom finalu Bajern je u uzbudljivom susretu slavio 2:1, ali sama činjenica da su baš Bajern i Borusija imali tu čast da se upišu u istorijske knjige tako velike fudbalske nacije možda više od svega govori o opravdanosti da upravo ovaj duel nosi naziv „Der Klassiker.“

Zaista, iako govorimo o periodu od samo 25 godina intenzivnog rivalstva, iako je Borusija tek treći tim po ukupnom broju nacionalnih titula, pošto ima osam, jednu manje od Nirnberga, zaista bi bilo besmisleno reći da je klub, koji je samo jednom od formiranja Bundeslige bio među prva tri i to u sezoni 1968/69. kada je bio i šampion, bude smatran klubom broj dva u Nemačkoj, samo jer ima najviše titula posle neprikosnovenog Bajerna (30 titula, od čega 29 u Bundesligi), pre nego klub koji ima i evropsku titulu, klub koji jedini u kontinuitetu izaziva najvećeg u zemlji i to na kraju krajeva radi u znatno dužem vremenskom periodu nego ijedan pre njega.

Ne treba zaboraviti da se klub sa Vestfalena u dva navrata u tom periodu jedva spasavao bankrota, a prvi put je u pomoć, doduše zajmom od dva miliona evra, utrčao upravo Bajern. Može se reći da je to bila najisplativija investicija, jer ne samo da se bavarski klub pokazao kao „Džek“ i to po veoma niskoj ceni, već je pomogao jedinom klubu sposbnom da mu bude rival u kontinuitetu, da stane na noge i da nastavi da ga izaziva. Jer koliko god velikani voleli da neprestano osvajaju, više od samih trofeja vole da oni imaju što jači sjaj, a imaće ga samo ako i protivnik bude dostojan. Borusija je ovih 25 godina pokazala da jeste dostojan rival.

Komentari

Vaš komentar