Tango Argentino (10): Kun Aguero – ujedinitelj nespojivog

Vladimir Vesić 7. jan 202220:00 > 20:293 komentara
Podeli:
Printscreen

Kada se spomene Argentina, prva asocijacija je fudbal. I dok je u ostatku sveta fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu u ovoj južnoameričkoj zemlji on je bukvalno najvažnija.

Kao i sve velike stvari u životu, fudbal je pravi katalizator najšireg mogućeg spektra emocija. Velike radosti koje priušti omiljen tim nekom velikom pobedom ili osvajanjem nekog trofeja, ili omiljeni igrač koji majstorijom reši meč, ne bi bilo bez velike tuge. Istorija fudbala ih pamti mnogo- Tragedije na Hejselu ili Hilsbrou, padanje Dijega Maradone na antidoping testu usred mondijala u SAD… Da se ne računaju oni datumi i događaji, koji su za jedne velika tuga, a za druge nemerljiva sreća.

Jedan od onih datuma koji je, za svakog ljubitelja fudbala univerzalni i nesumnjivi dan tuge je 15. decembar 2021. Dan kada se iz fudbala povukao Serhio Kun Aguero. Ne toliko zbog samog čina povlačenja, koliko jer je taj čin bio iznuđen srčanom manom, ustanovljenom posle napada aritmije na poslednjoj odigranoj utakmici u dresu Barselone poslednjeg dana oktobra odlazeće godine.

Serhio Aguero, Barselona
David Ramos/Getty Images

U penziju je otišao tiho, nedostojno velikana što Kun uistinu jeste. Možda činjenica da je igrao i postizao golove u eri dva najbolja fudbalera ovog veka Lionela Mesija i Kristijana Ronalda. Možda jer nije igrao za najveće i najpopularnije klubove. Šta god da je, Kun je dobio oproštaj sa onakvom pažnjom kakvu je imao tokom čitave karijere. Bio je (is)poštovan zbog svega što je napravio, ali utisak je ipak nedovoljno, s obzirom šta je doneo fudbalu. Posebno ovom modernom, gladijatorskom – fudbalu 21. veka. Najbolji dokaz takvog tretmana su nagrade. U glasanju za Zlatnu loptu nije nikada bio bolje plasiran od 13. mesta, a nikada nije uspeo da se nađe u timu godine. Ipak, danas se o Kunu priča kao o jednom od najboljih napadača, čija zaostavština je prilično impresivna.

Za one koji vrednuju isključivo srebrninu dovoljno je reći da je Kun učestvovao u osvajanju pet nacionalnih titula za Mančester Siti. Klub koji je kada je on došao imao samo dve titule, a poslednju davne 1968. pre nego što je svojim golom direktno doneo trofej u plavi deo Mančestera. Pre nego što je došao u klub Siti je bio na deobi 14. mesta najtrofejnijih engleskih klubova u elitnom ligaškom takmičenju. Kada je otišao Siti se našao na deobi petog mesta, sa tendencijom da u skorije vreme uđe u top četiri. Pre nego što je došao u klub Siti je imao ukupno 12 trofeja za 131 godinu. Za njegovih 10 Siti je trofejnu kolekciju uvećao za još 16 pehara i postao prvi engleski klub koji je osvojio domaću tripletu.

Nije samo Siti ovenčao slavom. Preporod madridskog Atletika uglavnom se vezuje za jednog drugog Argentinca – Čola Simeonea. Sa razlogom. Ali zaboravlja se da je agonični period bez trofeja, pa i ozbiljnog fudbala na kultnom Visente Kalderonu, prekinut neposredno pre samog Simeonea. Punih 14 godina čekao se trofej u crveno-belom delu Madrida, a za to vreme igrala se i Segunda. Ali te 2010. Atletiko je osvojio dva evropska trofeja Ligu Evrope i Superkup Evrope, a značajan doprinos dao je upravo Kun Aguero. A srebrninu je donosio i reprezentaciji. Prvo onoj do 20 godina sa kojom je bio svetski šampion 2007, potom olimpijsku sa kojom je godinu dana kasnije osvojio zlato. A u smiraj karijere učestvovao je u prekidu velikog, najdužeg trofejnog posta od čak 28 godina kada je konačno osvojena Kopa Amerika.

Gabriel Rossi, Getty images

Za one koji vrednuju individualnu statistiku dovoljno je reći da je 11. strelac u istoriji madridskog Atletika sa 101 golom, da je najbolji strelac u istoriji Mančester Sitija sa 260 golova i da je strelac najviše het trikova u istoriji Premijer lige (12). Iako su ga glavne individualne nagrade zaobilazile, uspevao je da pokupi po neku. Bio je najbolji strelac i igrač Svetsko prvenstva do 20 godina 2007. a iste godine i „Zlatni dečko.“ Naredne godine bio je najbolji stranac španske lige (u konkurenciji zemljaka Lionela Mesija). Rekordnih sedam puta bio je izabran za igrača meseca Premijer lige, a 2015. bio je najbolji strelac najjače nacionalne lige sveta.

Moglo bi se još što šta dodati u ovom nabrajanju, ali svesti Kuna na puku statistiku je greh. To može da posvedoči svako ko ga je gledao. Oličenje dinamitnog centarfora, veliki golgeter i još veći profesionalac. I kada je nosilac napada i kada je praktično nezamenjiv, ali i kada ulazi sa klupe, on uvek daje 120%. A opet u pitanju je retko vesela pojava, a možda je tako jednostavno moralo da bude. Od samog nadimka, koji je dobio u detinjstvu od bake i deke po japanskom crtanom filmu koji je najviše voleo „Kum-kum.“ Do ove proklete pandemije koronavirusa, koja nije ni njega zaobišla, kada joj je pružio za njega adekvatan odgovor. Igrao se. Ali bukvalno. Postao je live-streaming gamer i to je radio sa velikim uspehom. Skoro sa istim kao što je postizao golove.

A taj istančan njuh za gol i ne bi trebalo toliko da čudi. Jer Kun je ponikao u jednom od najvećih argentinskih klubovsa Independijente, koji je između ostalog prepoznatljiv po izbacivanju vrhunskih napadača. To se znalo i 20-ih i 30-ih, i 50-ih, i 70-ih, i u današnjim danima kada je velikan iz Aveljanede daleko od svoje stare slave. Dugo je Independiente bio tik iza dva najveća i najpopularnija argentinska kluba Rivera i Boke. Čak se govorilo dugo i o velikoj trojci argentinskog fudbala. Tek u poslednjih 10 godina ljuti gradski rival Rasing preuzeo je treće mesto po broju titula.

Ali Independiente je prvi od svih argentinskih klubova dobio međunarodnu prepoznatljivost. Prvi je koji je osvojio Kopa Libertadores 1964. i prekinuo dominaciju Peleovog Santosa. A od tada naređali su još šest titula, tako da su i dalje najtrofejniji klub u elitnom kontinentalnom takmičenju Južne Amerike. Takođe imaju i dva trofeja u Interkontinentalnom kupu. Međutim, to je deo slavne prošlosti. Novo doba nekako je progutalo jedan od najvećih, ne samo južnoameričkih, već i svetskih klubova. Ni 90-e nisu bile naročito uspešne, a u 21. veku samo jedna nacionalna titula (2002.) i dva slavlja u drugom po značaju kontinentalnom takmičenju Kopa Sudamerikana.

Ipak, iako je opadao standard rezultata, pa je klub čak igrao i drugu ligu, izbacivanje vrhunskih majstora pred protivničkim golom ostalo je na pređašnjem nivou. A sve je krenulo još od ranih 20-ih sa Manuelom Seaoneom. Bio je član prve trofejne generacije Independijentea, koju su prozvali „Crveni đavoli“ nadimak koji velikan iz Aveljanede i danas nosi. Seaone je imao značajan doprinos u osvajanju prve dve šampionske titule kluba, a da će biti veliki golgeter nagovestio je u toj prvoj šampionskoj sezoni 1922. Prvenstvo je završio kao najbolji strelac sa neverovatnih 55 golova. Tu cifru niko ni pre, a ni kasnije nije dostigao.

povezano

Učestvovao je i u tri osvajanja Kopa Amerike sa reprezentacijom, a te 1925. kada je krenula serija bio je najbolji strelac sa šest golova. Još dva puta bio je najbolji strelac argentinskih šampionata, a na večnoj listi takmičenja nalazi se na petom mestu sa 233 gola. Kada se gleda prosek golova po meču, tu je među onima koji su postigli 210 golova i više na prvom mestu, sa neverovatnih 0.93 gola po utakmici. Među onima koji su postigli više od 200 golova bolji je samo legendarni igrač Rivera Bernabe Ferejra sa 1.05 golova po meču.

U to vreme partner u navali Seaoneu bio je čuveni Raimundo Orsi. Čoveku koji je imao udela u prvom međunarodnom uspehu Gaučosa (olimpijsko srebro 1928.) i koji je osvojio Svetsko prvenstvo sa Italijom 1934. najplodniji deo karijere proveo je u Juventusu. Ali i prvih osam godina karijere u Indipendijenteu začinio je sa 110 golova, od čega 90 ligaških, po čemu se nalazi na deobi sedmog mesta klupske večne liste strelaca.

Nimalo nije nelogično da večni kralj strelaca Argentine dolazi iz Independijentea. Ali nije u pitanju Argentinac već Paragvajac. Arsenio Eriko bio je prava gol mašina svog vremena, a prirodno poslužio je kao inspiracija mnogim kasnijim majstorima ove igre. Između ostalih i Alfredu di Stefanu. Za 13 godina provedenih u Aveljanedi na 332 ligaške utakmice postigao je 295 golova i do dana današnjeg to je rezultat koji ga drži na prvom mestu večne liste strelaca argentinskog šampionata. Postizao je 0.88 golova po meču i od prvih 10 strelaca samo je već pomenuti Seaone imao bolji prosek.

Kako su se posle Drugog svetskog rata granice sve više otvarale i pojačavala se emigracija iz Južne Amerike u Evropu, tako više nije bilo realno da igrači ostaju dugi niz godina u klubovima. Stoga, rekordi koje su prethodnici postavljali sve su više bili van domašaja nekih novih generacija. Ali to ne znači da se ni u tim vremenima nisu proizvodili fantastični golgeteri. Posebno u Independijenteu. Donosilac međunarodne slave Mario Rodriges večno će biti zapamćen u srcima navijača kluba iz Aveljanede po tome što je postigao jedini gol u finalnom dvomeču za Kopa Libertadores 1964. protiv urugvajskog Nacionala i doneo prvu kontinentalnu titulu. Ali daleko od toga da je to bilo sve od njega. U tom ciklusu bio je najbolji strelac Kopa Libertadores sa šest golova, a ukupno je za dve godine postigao 32 gola.

Independijente je 70-ih godina bio glavna sila južnoameričkog fudbala. Čak četiri puta zaredom osvojio je Kopa Libertadores od 1972. do 1975. a udarnu iglu činio je napadački trio Eduardo Maljoni – Rikardo Bokini – Danijele Bertoni. Maljoni je za četiri godine postigao 58 golova, od čega i dva, jedina u finalu Kopa Libertadores 1972. Bokini i Bertoni su bili znatno efikasniji i može se reći da su oni poslednji veliki strelci kada je u pitanju klupska večna lista. Rikardo Bokini je postigao 97 golova i našao se na šestom mestu večne liste. Doduše, njemu je status prve legende kluba donela činjenica da je u klubu proveo čak 19 godina i da je postavio rekord za sva vremena kada je broj utakmica u pitanju – 638.

Bertoni je sa 80 golova na devetom mestu. Ipak, Danijele Bertoni će u srcima Argentinaca biti najviše zapamćem po golu u finalu Svetskog prvenstva 1978. kada su Gaučosi uz još dva gola velikog Marija Kempesa došli do prvog Zlatnog globusa. Kada su u pitanju osvajači najvećeg reprezentativnog trofeja ova priča se nipošto ne sme ispričati bez pominjanja Horhea Buručage. Da se sve svede samo na onaj gol Nemcima u finalu, bilo bi dovoljno za tri života velike većine fudbalera. Ali ovaj napadač je zadužio Independijente sa 72 gola, a neki od njih su donosili i velike trofeja. Poput Kopa Libertadores 1984. kada je odlučio finalni okršaj protiv Gremija. Kasnije te godine bio je akter finala Interkontinenalnog kupa u kojem je pobeđen Liverpul u prvom velikom duelu dva tima iz ove dve zemlje, posle rata za Foklandska Ostrva.

Paradoksalno, sa rastom reputacije kada je proizvodnja vrhunskih napadača u pitanju, došla je i oseka velikih rezultata. Poslednju domaću titulu Independijente je osvojio 2002. Aperturu. Tada je naravno ponovo napad bio okosnica. A pakleni tandemi činili su Andres Silvera i Dijego Forlan. Zajedno su postigli 28 golova, a najbolji strelac čitave Aperture bio je upravo Silvera sa 16 pogodaka. Nažalost Silvera je igrao samo četiri godine u Independijenteu u dva mandata i postigao ukupno 40 golova.

Mnogo veću karijeru imao je Dijego Forlan. Ali u Evropi. Međutim, zamajac je dobio u Independijenteu u toj poslednjoj sezoni. Ukupno je postigao 40 golova za klub u svim takmičenjima za četiri godine i nije ni čudo što je Ser Aleks Ferguson učinio sve kako bi igrača bukvalno oteo čim je došao u Englesku, na potpisivanje već ugovorenog transfera u Midlzbro.

Dijego Forlan imao je veliki uticaj na glavnog junaka ove priče. Kun je došao u Independijente kao devetogodišnji klinac 1997. a Forlan kao prvotimac godinu dana kasnije. Nesumnjivo ga je Aguero gledao kao neku vrstu idola. Male su šanse bile da zaigraju zajedno, s obzirom da je Forlan otišao u Englesku kada je Aguero imao tek 14 godina. Ali samo godinu dana kasnije Kun je debitovao za seniore Independijentea sa tačno 15 godina i 35 dana i postao najmlađi debitant u istoriji argentinskog fudbala. Takvo poverenje Kun je vratio sa 23 gola na 58 utakmica, ali i rekordnim transferom, ne samo kada je Independijente u pitanju. Atletiko Madrid je leta 2006. odlučio da se kladi na 18-godišnjaka i platio je klubu iz Aveljanede 20 miliona evra, što je u tom trenutku bio rekordan izlazni transfer iz te zemlje, a i do dana današnjeg ostao je rekord Independijentea.

U prvoj sezoni postigao je sedam golova u svim takmičenjima. A onda u svakoj narednoj dvocifren broj i samo u jednoj sezoni nije postigao 20 golova. Te 2009/10. postigao ih je 19, od čega šest u Evropi te sezone. Ta evrosezona za Atletiko je imala dve epizoda. Prva povratnička u Ligi šampiona, do koje su Jorgandžije došle najviše golovima Kuna Aguera. Postigao je pobedonosni pogodak u prvom meču plej-ofa u Atini protiv Panatinaikosa za 3:2, a potom i gol za 2:0 pobedu u revanšu. U Ligi šampiona Atletiko je bio tek treći u jakoj grupi iza Čelsija i Porta, ali i tu je Aguero blistao, sa dva gola. Oba protiv Čelsija, kojima je spasao bod u Madridu. Drugi deo evropske priče bio je mnogo slavniji. To je bio pobedonosni pohod na Ligu Evrope, prvi međunarodni trofej Jorgandžija od 1962.

Diego Forlan Sergio Aguero
REUTERS/Andrea Comas

U njemu je Kun postigao dva gola, oba u revanšu osmine finala protiv Sportinga u Lisabonu. Posle 0:0 sa Kalderona Atletiko je odigrao 2:2 u revanšu, tako da su Kunovi golovi bili presudni za četvrtfinale. Ipak, u toj sezoni prvi strelac tima bio je upravo Forlan, koji se pridružio Atletiku 2007. godinu dana pošto je došao Aguero. Od tada njih dvojica su činili sjajan napadački tandem, čiji su golovi doveli do međunarodnih trofeja za Atletiko, ali i Urugvajca do Zlatne kopačke. Nije propustio priliku da u prvi plan istakne partnerstvo sa mladim Gaučosom.

Sa Kunom sam činio sjajan tandem. Bili smo različiti ali smo se odlično razumeli. Mogli smo da se nalazimo vezanih očiju. Zahvaljujući tom partnerstvu raslo je kod mene samopouzdanje i došli su golovi – rekao je Forlan.

Independiente veza funkcionisala je zajedno do poslednjeg trenutka u Atletiku. A taj trenutak je bio leto 2011. Leto velikih promena. Na mesto trenera došao je Dijego Simeone, Forlan je otišao u Inter kao slobodan igrač, a Kun je postao jedan od najznačajnijih kapitalaca na početku ere šeika u Mančester Sitiju. Građani su izdvojili 40 miliona evra, a transfer Kuna pratila je ozbiljna drama u glavnom gradu Španije. Argentinac je tražio transfer, potom su navijači istakli transparent „Aguero, nadamo se da ćeš da umreš.“ Da bi na kraju došao Siti i čitava stvar ipak doživela epilog.

SKPAKETIĆ

Izabrao je Kun Englesku. Zemlju koja ima atraktivno takmičenje, ali koja se u prošlosti baš i nije pokazala kao srećnom za većinu njegovih zemljaka. Svakako su najočitiji primeri Huana Verona ili Ernana Krespa, koji na Ostrvu nisu pokazali ono najbolje od sebe. Dok se za Italiju ili Španiju moglo govoriti da su one obećane zemlje za igrače iz Argentine, za Englesku se to nije moglo reći. Ali naravno postojalo je izuzetaka. To su u prvom redu Oskaro Ardiljes i Rikardo Vilja. Svetski šampioni iz 1978. odlučio je istog leta, obojica sa 26 godina da se okušaju u Engleskoj. Potpisali su za Totenhem i postali obojica jedne od najvećih legendi kluba. Učestvovali su zajedno u osvajanju FA kupa 1981. a Ardiljes je još pridodao Kup UEFA. Dok su bili u klubu Spursi su osvojili još jedan FA kup 1982. pobedom u finalu KPR, ali kako je u to vreme izbio rat za Foklandska Ostrva, tako za njih dvojicu nije bilo mesta u timu. Vilja je ubrzo otišao, Ardiljes takođe, ali ne trajno već na pozajmicu u PSŽ, da bi se ipak vratio posle godinu dana i pomogao da se osvoji poslednji međunarodni trofej. Ipak, vremenom se londonski klub na najbolji način odužio dvojici Gaučosa, tako što ih je primio u klupsku Kuću slavnih.

Foklandski rat je proizveo napetost između Argentine i Engleske, koja je iskočila iz okvira običnog rivalstva. Ipak, kapitalizam i globalizam popuštali su te barijere i sve je više Argentinaca počelo da dolazi na Ostrvo. Neki klubovi su počeli da dovode igrače iz ove južnoameričke zemlje u tandemu poput Vest Hema 2006. kada je u jednom od najkontroverznijih transfera potpisao Karlosa Tevesa i Havijera Maskerana. Obojica su kasnije postali stubovi dva najveća engleska kluba Mančester Junajteda i Liverpula. Teves je čak i postao šampion Evrope sa Crvenim đavolima, a onda je počinio „smrtni greh“ i prešao u redove gradskog rivala Sitija 2009. U prve dve sezone Siti je krenuo u ozbiljan uspon ka samom vrh engleskog fudbala, završivši na petom i trećem mestu, a u obe te sezone Teves je bio praktično noseća figura sa po 20 i više golova.

Međutim, šeici su želeli više. Želeli su sam trofej. Trofej koji se u plavom delu Mančestera čekao od 1968. Procenili su da je ono što im treba mladi 23-godišnji golgeter iz crveno-belog dela Madrida. Naravno, nije Kun bio jedini fudbaler koji je tog leta pojačao Siti, ali je jasno bilo da je on taj od koga se očekuje najviše. A u sportu, kao i u životu, pokazalo se da je najteže ispuniti unapred izražena očekivanja. Iako je momak rodom iz Buenos Ajresa već tada bio dokazan napadač, ipak je pritisak sa kojim se suočavao bio ogroman. Ali je Kun pokazao, kao i mnogo puta u karijeri, da je apsolutno u stanju da to iznese.

Prihvatio je ovu ulogu i već u prvoj sezoni pokazao zašto je doveden. Na 48 utakmica postigao je 30 golova u svim takmičenjima. A jedan od njih i danas se prepričava i prepričavaće se dok je Mančester Sitija. U poslednjoj utakmici šampionata Sitiju je protiv Kvins Park Rendžersa bila potrebna pobeda kako bi osvojili titulu, treću u istoriji kluba, prvu još od 1968. KPR je vodio 2:1 do 90. minuta. Prvo je Edin Džeko uspeo da izjednači. A onda u dubokoj nadoknadi Kun je uradio ono zbog čega je i došao iz Madrida 10 meseci ranije. To su ti trenuci kada sve ranije urađeno padne u vodu, ako tada nisi pravi. Verovatno niko danas ne bi priznavao onih prethodno postignutih 29 golova da je ostalo 2:2.

Ali veliki se prepoznaju i po tome što ne priznaju minili rad, već za njih postoji samo sadašnji trenutak. Tako se Kun stuštio ka golu tog nedeljnog popodneva 13. maja 2012. Pokupio je loptu koju mu je teškom mukom ostavio Mario Baloteli i učinio ono što su svi želeli da vide na Etihadu, ali mnogi su izgubili nadu da će to ikada videti. Aguerooooo za 3:2. Siti je šampion Engleske. Trenutak za istoriju. Trenutak kojim je označena nova trofejna era engleskog fudbala. Trenutak u kojem Siti osvaja prvu od pet titula u toj deceniji. A u svakoj je upravo Kun imao istaknutu ulogu, ali kamen međaš bio je taj Kvins Park i taj trenutak lucidnosti i majstorstva novog junaka plavog dela Mančestera.

U mojoj dosadašnjoj karijeri ovo je svakako najvažniji gol. Postignete gol u poslednjem minutu koji donosi titulu. Niste sigurni da li će vam se ikada više dogoditi u karijeri. Rekao bih vam kako sam to uspeo, ali ne mogu. Samo sam rekao sebi „šutni jako, najjače što možeš.“ To sam učinio i ušla je – rekao je Aguero tog dana.

Kao što se nije krio iza 29 prethodno postignutih golova, tako nije ni iza onog jednog istorijskog. Da više ništa nije uradio osim tog gola protiv Kvins Park Rendžersa, Kun bi ostao zlatnim slovima upisan u istorijske knjige Mančester Sitija. Ali pokazao je da on nije samo vrhunski golgeter, već i oličenje pravog profesionalca. Radio je naporno svakog dana, na svakom treningu, na svakoj utakmici. Uvek je gledao da diže standard. Ništa se kod njega nije promenilo ni kada je u klub došao Pep Gvardiola. Čovek koji je poznat po tome da voli „svoje ljude“ da voli da rotira i deli minutažu. Aguero nije bio njegov čovek, niti je neko ko voli da deli minutažu. Ali Kun je prihvatio pravila igre i radio je još jače. Čak ni Pep nije ostao imun i do kraja je ostao njegov verni vojnik.

On je legenda i on je deo istorije kluba. Njegovi brojevi govore sami za sebe. Jednostavno je neverovatan – rekao je Gvardiola.

I tako je za 10 godina na Etihadu došao do pet nacionalnih titula, ukupno 16 trofeja, ukupno 260 golova, osam od 10 sezona sa 20 i više golova, a samo u jednoj manje od 10 i to onoj poslednjoj koju većim delom nije ni igrao zbog povreda i koronavirusa. Najbolji je strelac u klupskoj istoriji, najbolji je strani strelac Premijer lige, najbolji strelac takmičenja u dresu jednog kluba, strelac najviše het-trikova u istoriji najjačeg klupskog ligaškog takmičenja. Jedini nedostatak je ta Liga šampiona, za kojom pati čitav plavi deo Mančestera. Bio je upravo u poslednjim danima boravka na Etihadu najbliže da je osvoji, pošto je sa Sitijem dogurao do finala. Ali Građani će morati da čekaju neku drugu priliku, ovog puta bez Aguera. Što će biti pomalo čudno s obzirom da su svi veliki uspesi u modernoj eri vezani za ovog Gaučosa. Čoveka koji je na neki način obnovio davno rastrganu veliku vezu između engleskog i argentinskog fudbala. Paradoksalno to trganje veze započeo je njegov matični klub Independijente u finalu Interkontinentalnog kupa 1967. protiv Mančester Junajteda. Ono je svoj puni zamah dobilo posle rata za Foklandska Ostrva, a raspirio ga je Maradona. Međutim, ako nešto ima jak koren, kad tad će ponovo moći da izraste, a upravo se takvom može gledati veza između Engleske i Argentine. Englezi su Argentince naučili fudbalu, a jedan Argentinac je naučio jedan engleski klub da pobeđuje kako nikada nije. Danas je Mančester Siti pobednički, šampionski klub. Pobeđivanje je deo njegovog DNK. A velikim delom to je ugradio čovek koji nikada nije bežao od izazova, koji je tek u smiraj karijere prešao u klub koji se smatra jednim od najvećih i to onda kada proživljava jedan od najtežih perioda u istoriji. Aguero je odlazak u Barseloni shvatio kao još jedan izazov. Želja je bila velika, ali nažalost nije se moglo dalje od pet utakmica i jednog gola. I taj jedini, ispostaviće se poslednji od ukupno 422 gola u profesionalnoj karijeri, što za klub, što za reprezentaciju, postigao je u jednoj od najvećih utakmica na svetu – El Klasiku.

Srećan sam i ponosan na svoju karijeru. Od pete godine želeo sam da se bavim fudbalom i to u prvoj ligi Argentine. Nisam ni sanjao da ću igrati u Evropi. Hvala Independijenteu, Atletiku koji se kladio na mene kada sam imao 18 godina, ljudima u Sitiju kod kojih sam ostavio najbolje. Barseloni, koja je bila neverovatna. Došao sam u jedan od najvećih klubova, ali stvari se dešavaju sa razlogom. I naravno, hvala Argentini sa kojom je bilo najlepše – rekao je Kun na oproštaju od aktivne igračke karijere.

Komentari

Vaš komentar