Tango Argentino (8): Kada je teško – Gaučosi

Vladimir Vesić 28. mar. 202110:001 komentar
Podeli:
Printscreen

Kada se spomene Argentina, prva asocijacija je fudbal. I dok je u ostatku sveta fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu u ovoj južnoameričkoj zemlji on je bukvalno najvažnija.

Olimpijske igre u Amsterdamu održane 1928. bile su prvo međunarodno takmičenje Gaučosa van južnoameričkog kontinenta i osvojena je srebrna medalja. Sjajna generacija redom je gazila do finala, gde je poklekla od tradicionalnog rivala Urugvaja. U prvom meču bilo je 1:1, a u ponovljenom 2:1 za Uruse. Većina ekipe vratila se sa jasno izraženim osećajem ponosa i srebrnom medaljom u domovinu, ali jedan igrač je ostao u Evropi.

povezano

Raimundo Bibiani Orsi tada 26-godišnjak rodom iz čuvenog fudbalskog grada Aveljanede. Prvih osam godina profesionalne karijere proveo je u najvećem klubu rodnog grada Independienteu, za koji je odigrao 249 utakmica i postigao 100 golova. Na olimpijskom turniru u Amsterdamu skrenuo je pažnju na sebe kao jedno od najboljih levih krila. Na njegovu prodornost, brzinu, tehniku i fantastičnu završnicu što nogom, što glavom, nisu ostali imuni ni u Juventusu. Samo pet godina pošto je postao klub najjače italijanske porodice Anjeli Juventus je u tim doveo prvog Argentinca.

Do tada Juventus je bio u dubokoj senci Đenove, a dolaskom Orsija klatno se pomerilo. Za sedam godina koliko je ovaj krilni napadač igrao u Torinu Juventus je osvojio pet titula i to vezanih od 1931 – 1935. Kada je Orsi odlučio da se vrati u Independiente Juventus je na večnoj listi šampiona Italije izbio na deobu drugog mesta sa Pro Verćelijem pošto su oba kluba imala po sedam titula, tik iza Đenove sa devet. Sam Orsi ostavio je velikog traga u Torinu. Za tih sedam sezona odigrao je 194 utakmice i postigao 88 golova. Ali neće ga pamtiti samo navijači Juventusa, već i čitavi Apenini. Kao i većina Argentinaca tog doba koji su se otisnuli da igraju u Italiji i Orsi je postao reprezentativac te zemlje. U dresu Azura je na 35 utakmica postigao 13 golova, ali posebno će se pamtiti njegove partije na Svetskom prvenstvu upravo u Italiji 1934. U šampionskom pohodu postigao je tri gola, od čega i onaj u finalu kada je u 81. minutu izborio produžetak protiv Čehoslovačke, u kojem je Anđelo Skjavo postigao pobedonosni gol za veliku radost Azura i prvu titulu svetskog šampiona.

wikipedia

U tom italijanskom timu igrala su još dva Argentinca, a jedan od njih je bio je i Luis Monti, još jedan član jedne od najtrofejnijih generacija Juventusa. Monti je došao dve godine posle Orsija u Torino, a ostao je četiri godine duže do 1939. Za bjanko nere odigrao je 263 utakmice i postigao je 23 gola čime je potvrđena velika uloga Argentinaca u prvom zlatnom dobu najtrofejnijeg italijanskog kluba, ali i reprezentacije Italije. Pored Orsija i Montija u Juventusu su igrali još dvojica Argentinaca. Huan Feliks Maljo je došao 1931. i ostao dve godine odigravši 17 utakmica i postigavši šest golova, dok je znatno svedeniji učinak za samo jednu sezonu imao Eugenio Kasteljući.

Usledio je rat, a potom i težak period oporavka ne samo Juventusa, već i italijanskog fudbala i čitave zemlje. Tih godina, iako su imali oreol dvostrukih evropskih šampiona, Italijani su bili van glavnih tokova na najvećim svetskim takmičenjima. Grupu nisu prolazili 1950. i 1954. a 1958. nisu se ni plasirali na Mondijal. To im je bio poslednji put pre nego što će taj debakl da ponove 60 godina kasnije na putu za Rusiju. A pod posebnim udarom bio je Juventus, jer je FIAT itekako pomagao fašističkom režimu. Samo sjajnim postavljanjem Đanija Anjelija Stara dama i FIAT nisu skuplje platili tu cenu, ali dovoljna kazna za bjanko nere bilo je što je u prve četiri posleratne godine isto toliko puta titulu osvajao omraženi gradski rival Torino. Niz je 1950. prekinuo Juventus, ali to je pre delovalo kao sporadičan uspeh nego kao nešto što će biti trajno. Do 1957. na Čizmi su glavnu ulogu imali italijanski velikani. A onda nastaje preokret. Juventus je u naredne četiri godine tri puta prvi prolazio kroz cilj, a glavnu ulogu u tim uspesima imao je Omar Sivori.

Dete River Plate rođen 2. oktobra 1935. u San Nikolasu važi za jednog od najboljih fudbalera u istoriji Juventusa. Pošto je sa River Platom u svakoj od tri sezone osvojio titulu rešio je da, tragom mnogih zemljaka, ode u Italiju i to u Juventus. Već u prvoj sezoni pokazao se kao odlična kupovina. U tandemu sa Velšaninom Džonom Čarlsom vodio je Juventus do jubilarne 10. titule u Seriji A. Čarls je bio najbolji strelac lige sa 28 golova, a Sivori je bio treći sa 22. Zajedno su postigli dve trećine Juventusovih golova u šampionskoj sezoni.

Omar Sivori
wikipedia

Sivori je vodio Staru damu do još dve titule, a 1960. bio je najbolji strelac Serije A sa 28 golova. Bio je deo prve Juventusove generacije koja je dobila kakvu, takvu evropsku verifikaciju. Torinski gigant u sezoni 1961/62. dogurao je do četvrtfinala Kupa evropskih šampiona, a tamo ga je čekao petostruki pobednik Real Madrid. Kraljevski klub je slavio u Torinu 1:0, ali istim rezultatom u Madridu pobedu je odneo Juventus golom upravo Sivorija. On je bio strelac i u majstorici na Parku Prinčeva, ali je pobedu ipak odneo Real 3:1. Sivori će biti upamćen i kao prvi igrač Juventusa koji je dobio Zlatnu loptu 1961. Ujedno bio je i prvi italijanski fudbaler, jer je uzeo italijansko državljanstvo i igrao je čak za Azure. Sa ukupno 168 golova u 315 utakmica za Juventus u svim takmičenjima Sivori je peti strelac kluba, a ispred njega su samo David Trezege, Roberto Betega, Đanpijero Boniperti i nedodirvljivi Alesandro Del Pjero.

Kada je Sivori otišao iz Juventusa torinski gigant postao je rekorder po osvojenim titulama u Seriji A. I od tada nije silazio sa čelnog mesta. U godinama i decenijama koje su sledile učvršćivala je Stara dama dominantan položaj na Čizmi, a sve više je postajala i evropski gigant. Osvojeni su svi evropski trofeji i sve se to dešavalo bez Argentinaca. Ali kraj 80-ih i početak 90-ih označili su dominaciju nekih drugih, u prvom redu Milana, pa zatim Napolija i Intera. Juventus je nekoliko godina bio u ozbiljnoj senci, ali iz nje je izašao prvo 1995. osvojenom titulom, a potom i godinu dana kasnije kada je osvojena Liga šampiona. Ispostaviće se i poslednja, ali zanimljivo da je pred tu sezonu u klub konačno doveden Argentinac, posle ravno šest godina Huan Pablo Sorin. Defanzivac koji će kasnije napraviti respektabilnu karijeru, u Juventusu se nije naigrao fudbala, samo dve utakmice za godinu dana. Nije ni bio član tima koji se popeo na krov Evrope i već posle te sezone je otišao. A sa njim i ušati trofej, koji od tada još nije našao put do Torina. Ali na neki način je bio talija, jer se posle dominacije Milana tih godina na evropskoj i domaćoj sceni, ipak poklopio njegov dolazak i početak ozbiljnije uloge Juventusa u Evropi, koji je odigrao još dva vezaana finala.

Mnogo se očekivalo od Huana Esnaidera, bombardera Saragose u njenim najboljim danima kada je osvojen Kup pobednika kupova i još nekih španskih klubova, između ostalih i Atletiko Madrida. Ali za dve godine u Juventusu od 1999. do 2001. nisu došle titule, a ni njegovi golovi. Samo 16 odigranih mečeva bez da je ijednom zatresao mrežu. U Torinu su se 90-ih i 2000-ih mnogo više cenili Urugvajci, pa se na dolazak nekog Argentinca čekalo sve do 2007. kada je u klub došao Serhio Almiron. Međutim, novo zlatno doba koje je počelo 2011. nije moglo da se zamisli bez bitne uloge Gaučosa.

Karlos Teves
REUTERS/Giorgio Perottino

Juventus je već vezao dve titule, a onda je gotovo kao otpadnik iz Mančestera došao Karlos Teves 2013. U Torinu je pokazao da je prerano otpisan i pokazao je koliko je i dalje vatre u njemu i nepogrešivog golgeterskog instikta. Na 96 utakmica postigao je ukupno 50 golova, a velikim delom i njegovom zaslugom, Juventus je nastavio dominaciju u Seriji A ali ju je ovog puta obogatio učešćem u finalu Lige šampiona, prvom od izbacivanja u Seriju B usled Kalčopolija. Juventus se tada konačno vratio na najveću evropsku scenu, a u tom ciklusu Lige šampiona Teves je bio najbolji strelac tima sa sedam golova i te sezone je proglašen igračem godine u Seriji A. Sve to nije bilo dovoljno da se Juventus značajno angažuje oko njegovog ostanka, pa se vratio u Boka Juniors.

Juventus je i dve godine kasnije dogurao do samog finala, potvrdivši da rezultat iz 2015. nije slučajnost. Te sezone najbolji strelac Juventusa bio je još jedan Argentinac Gonzalo Iguain. Popularni Pipita došao je u Juventus iz Napolija kao najskuplja investicija torinskog kluba ikada (do dolaska Kristijana Ronalda). I te prve sezone odmah je opravdao očekivanja. Postigao je 32 gola u svim takmičenjima i bio najbolji strelac tima. I u narednoj je bio solidan sa 23, ali onda je klub rešio da ga otera zbog visoke plate. Ipak, FFP i generalno ekonomska kriza koja je napravila dubok jaz među klubovima, doprinela je da nije bilo mnogo klubova koji bi mogli da priušte takvog asa. Čitavu sezonu 2018/19. proveo je na pozajmicama u Milanu, pa u Čelsiju, ali su ga svi gledali kao smetnju, nekoga ko puno košta, a ne daje toliko golova da bi opravdao vrednost. U toj sezoni ukupno je postigao 13 golova i vratio se u Juventus kao višak, koga su otvoreno terali iz kluba. Ali kako je sezona počela, u Torinu nisu bili gadljivi na njegove golove i sposobnost da postiže iste kada je bilo potrebno. Odigrao je 44 meča, postigao 11 golova, ali neki od njih bili su presudni da se i deveti put u nizu osvoji titula. Mnogo teže nego ranije, a ispostaviće se da će to biti i, za sada, poslednja titula Stare dame. Na kraju sezone raskinut je ugovor i Pipita je otišao da fudbalsku penziju dočeka u Americi.

Alessandro Sabattini/Getty Images

Da je Juventus generalno podozrivo gledao na Argentince, uprkos tome što su mu mnogo davali kroz istoriju, pokazuje i primer Paula Dibale. Silno su se trudili da momka iz Lagune, koji je čuda pravio u Palermu, dovedu u Torino. A kada je došao 2015. počela je prava sapunica. Od sjajnog omalenog ofanzivca uvek se očekivao spektakl. Neretko ga je i pružao, ali uvek je iznad njega visio neki upitnik. Iako je i statistika iz sezone u sezoni bila veoma dobra (23, 19, 26, 10, 17 golova) ali uvek se govorilo kako on može i mora da da više i bolje. Kao što to obično biva kada su Juventus i Argentinci u pitanju, u Torinu su rešili da ga prodaju. Bukvalno su ga nudili Mančester Junajtedu, transfer je bio blizu realizacije, ali na kraju Dibala je odbio da pređe na Old Traford i rešio je da rizikuje u sredini, gde ga u tom trenutku jasno nisu želeli. A kako je on uzvratio? Time što je bio praktično odlučujući faktor u osvajanju devete vezane Serije A i bio na kraju izabran za najkorisnijeg igrača Serije A te sezone. Ipak, medeni mesec nije dugo potrajao. Ove sezone 2020/21. zadobio je povredu kolena, a pregovori oko novog ugovora nimalo glatko ne idu i sva je prilika da će ipak, poput mnogih svojih zemljaka, morati da napusti Torino i to u možda i najboljim godinama.

Veoma je zanimljiv istorijat Juventusa i argentinskih fudbalera. Neosporno, kada je Stara dama igrala tango, tada je sve prštalo i bila je dominantna. Ali ipak, nikada nije stvorena takva vrsta ljubavi, neki bi rekli bezuslovne, prema Gaučosima kao što je to u Interu, Đenovi ili Napoliju.

Nastaviče se…

Komentari

Vaš komentar