Komandant Bonući i njegovi sinovi

EURO blog 12. jul. 202120:00 > 20:263 komentara
Podeli:
Leonardo Bonući
Pool via REUTERS/Facundo Arrizabalaga

Tekst koji sledi napisan je pre pet godina. Osim ovih uvodnih rečenica preostali deo priče o igraču koji je uz Đorđa Kjelinija komandovao italijanskim timom na Evropskom prvenstvu je bez ikakvih izmena.

Piše: Igor Miklja

EURO 2020

Ona najbolje opisuje zašto ekipe koje hoće da osvoje najveće trofeje u svom sastavu moraju da imaju ljude kao što je Leo Bonući. On je u finalnom meču protiv Engleske dao izjednačujući gol, potom i gol u penal seriji, ali više od svega je svom timu dao karakter i snagu koja je Italiju dovela do pehara prvaka Evrope, koji je Bonući trijumfalno overio pokličem iz sveg glasa: „It’s coming to Rome!“.

Srcu se ne komanduje, srce te vodi i usmerava. Ova rečenica bi mogla najjednostavnije da opiše fudbalera Juventusa Lea Bonućija, koji se u poslednjih mesec dana našao u dve specifične životne situacije koje i imaju i nemaju veze sa fudbalom. Kao fudbaler, Bonući sigurno nije u rangu najvećih fudbalskih zvezda, ali je igrač koga bi svaki trener poželeo i stavio na spisak svojih želja za pojačanje. On je to zaslužio svojim karakteristikama, korisnošću za ekipu, požrtvovanjem i čvrstim karakterom koji mu u timu Juventusa, gde ima mnogo zvučnijih imena, neosporno daju status vođe tima, komandanta.

Tema ovog teksta nije toliko fudbal, koliko poruke koje je poslao ovaj fudbaler, koje nadmašuju sportske okvire u ovim čudnim vremenima u kojima živimo. U stvari, to nisu ni poruke, već njegove spontane reakcije. Pre nekoliko meseci, Bonući je na iznenađenje navijača u Italiji propustio da odigra utakmicu za reprezentaciju. Vratio se na sledećoj i na konferenciji za štampu pred tu utakmicu na pitanje jednog novinara šta je bio razlog odsustva, prvo je propustio da odgovori, a na ponovljeno pitanje da li je u pitanju bolest njegovog sina Matea, on se prvo zagrcnuo, a onda i zaplakao, potvrdivši da je njegov mlađi sin jedva preživeo tešku bolest, ne dajući mnogo detalja o njenoj prirodi. Rekao je da su ti dani promenili njegovo shvatanje života i šta su pravi životni prioriteti i da je bio blizu odluke da napusti fudbal. Bila je to neobična scena u kojoj je na terenu čvrst kao stena i neumoljiv igrač pokazao više od emocije, pustivši suzu.  U očima normalnog sveta, ova reakcija Bonućija ga je učinila samo još jačim i iskrenijim čovekom, dovoljno jakim da bez patetike skrene pažnju na trajne vrednosti, život, porodicu, zdravlje i harmoniju.

Druga situacija koja se desila ovih dana je srećom mnogo bezazlenija i simpatičnija, ali isto šalje zanimljive poruke. Juventus je (p)ostao prvak Italije, na utakmici protiv Krotonea, a igrači koji imaju decu, poveli su ih na teren da slave. To je učinio i Bonući, sa svoja dva sina, pomenutim Mateom i nešto starijim Lorencom. Tu je i nastala slika koju vam pokazujemo uz ovaj tekst gde Leo u naručju drži, živog i zdravog Matea, a stariji sin Lorenco je vidno natmuren i neraspoložen. Razlog za to je što Lorenco, za razliku od svog tate, strasno navija za gradskog nepomirljivog rivala, ekipu Torina, a otac ga je naterao da obuče dres, mrskog mu, Juvea!

Bonući je samo par dana kasnije rešio da ispravi ovu stvar, a dokaz za to je i druga fotografija koju prilažemo uz tekst, na kojoj se vidi raspoloženi i nasmejani Lorenco. Razlog? Tata mu je upriličio susret sa glavnom zvezdom Torina i najboljim strelcem tog tima – Belotijem. Vidi se srdačno druženje njih dvojice. Možda će se jedan deo čitalaca koji ne prati toliko sport pitati šta je to toliko izuzetno u ovom gestu Bonućija da upozna svog sina sa najvećim rivalom, ali treba znati da je ovako nešto, ne samo u Italiji, nezamislivo. Toliko su zatrovani odnosi između tradicionalnih rivala i navijača timova, da se na prste jedne ruke mogu izbrojati normalne reakcije kao što je ova. Otprilike bi analogija ovom postupku Bonućija bila da fudbaler Zvezde ili Partizana svog sina odvede u konkurentski tabor. Nažalost, nezamislivo! I u ovoj situaciji je Bonući pokazao da ima svoj stav i da njegov čvrst, pouzdan karakter nije povezan samo sa fudbalskim terenom. I svojim i navijačima Torina je pokazao da su fudbalski teren i devedeset minuta fudbalske borbe jedino mesto gde se nadmeće sa svojim rivalima, a da posle toga ide život u kome treba da vladaju zakoni tolerancije i normalnosti.

Komentari

Vaš komentar