Najbolja reprezentacija svih vremena

Shaun Botterill/Getty Images

Elitna fudbalska zemlja. Bez dileme. Crème de la crème. Malo je onih koje predstavljaju veći sinonim za igru na zelenom pravougaoniku.

Takva pozicija, ipak, tokom istorije najčešće nije išla podruku sa uspesima državnog tima, pa je evropska titula pred svojim navijačima 1964. bila jedina na velikim takmičenjima.

Na naredna tri Evropska prvenstva izostao im je plasman. Zatim su 1980. u Italiji ispali u grupnoj fazi, da bi četiri godine kasnije u Francuskoj otišli do finala u kojem su poraženi od domaćina. Tu je bio kraj značajnijim rezultatima.

Godine razočaranja

Usledio je dugi period razočaranja sa dva četvrtfinala kao najdaljim dometima na narednih pet kontinentalnih šampionata, uz dva završetka turnira u grupnoj fazi i još jedan neuspeli pokušaj da se uopšte bude na smotri najboljih.

Nedovoljno za državu sa renomeom velesile iz koje potiču dva od pet najvećih klubova na svetu – s tim što je jedan od njih nesumnjivo i najveći – ali dovoljno za sticanje statusa onoga što Englezi nazivaju „underachievers“.

Jer kvaliteta za najsjajnija odličja nikada nije manjkalo. Naprotiv. Veliki broj vrhunskih igrača defilovao je kroz reprezentaciju u međuvremenu. Emilio Butragenjo, Andoni Subisareta, Luis Enrike, Mičel, Manolo Sančis, Hulio Salinas, Fernando Jero, Pep Gvardiola, Raul Gonsales samo su neka od pregršt imena koja su na klupskom nivou osvajala sve što se moglo osvojiti, dok su na reprezentativnom doživljavala krah.

Dominacija kakva se ne pamti

I tako su prolazili dani, meseci i godine. I prolazili. I prolazili… Igrači i selektori su se smenjivali, ali je beznađe ostalo. I čekalo se. Bezmalo pola veka čekalo se da dođu njihovih pet minuta. Kada su došli, onda su potrajali četiri godine. I bili su takvi da se o toj generaciji danas govori kao o najboljoj selekciji svih vremena. Kako i ne bi kada niko pre nje nije osvojio dva uzastopna Evropska prvenstva (2008. i 2012), između kojih je apsolutna dominacija potvrđena uzimanjem Svetske titule (2010). Furiozno.

Početak 2007. označio je početak zlatnog doba za Španiju. Posle dva poraza (od Severne Irske i Švedske) u prva tri meča kvalifikacija za EURO 2008. nastupio je period od skoro dve i po godine bez izgubljenog meča. Od februara 2007. do juna 2009, Crvena furija je bila neporažena na 35 uzastopnih utakmica izjednačivši rekord Brazila.

Ekipa predvođena legendarnim Luisom Aragonesom, kome je selekcija poverena posle ispadanja u grupama na EP 2004, a u čiji se sistemski rad verovalo uprkos završetku Svetskog prvenstva 2006. već u osmini finala, do kraja kvalifikacija za EP 2008. upisala je osam trijumfa i remi. Osigurano je prvo mesto u grupi sa 28 bodova, dva više od drugoplasiranih Šveđana. Napravljena je prava uvertira za ono što je usledilo u Austriji i Švajcarskoj.

Maestralni Vilja i grupna faza bez greške

Sastav sa Ikerom Kasiljasom na golu, Karlesom Pujolom i Serhijom Ramosom u poslednjoj liniji, Ćavijem, Andresom Inijestom i Davidom Silvom u sredini, te ubojitim napadačkim dvojcem David Vilja – Fernando Tores najviše ambicije istakao je uvodnim slavljem (4:1) nad Rusijom u Insbruku. David Vilja, tada i dalje špic Valensije, dominirao je utakmicom postigavši tri od svoja ukupno četiri gola, koja su mu donela status najboljeg strelca turnira.

Četvrti pogodak viđen je već na narednoj utakmici – i to u 90+2. minutu. Njime je kasnija vedeta Barselone srušila Švedsku (2:1) za overu plasmana u četvrtfinale rundu pre kraja grupne faze.

Classic Squads

Spain // Euro 2008#SPA pic.twitter.com/FIGrmLt0Sh

— Classic Football Shirts (@classicshirts) June 19, 2021

Španija bi sa prve pozicije prošla dalje bez obzira na ishod duela protiv Grčke, koja se tom utakmicom opraštala od takmičenja i nade da može do novog epskog čuda u vidu odbrane kontinentalne titule.

Aragones je situaciju iskoristio da šansu ukaže igračima iz drugog plana, poput Ćabija Alonsa, Seska Fabregasa, Raula Albiola, Alvara Arbeloe. Čak 10 promena je izvršio iskusni strateg u startnoj postavi (samo je Inijesta sačuvao mesto). Pobeda posle preokreta (2:1), golovima Rubena de la Reda i Danija Guise, pokazala je da Španija ima visok kvalitet i na klupi, te da bi se potencijalno loš dan nekih od glavnih igrača mogao lako nadoknaditi.

U grupi bez greške – tri od tri, ali već u četvrtfinalu prvi pravi test. Rival je bio onaj najomraženiji i, po svemu što se događalo u prošlosti, najteži. Italija.

Sve lakše posle Italije

Azuri su na velikim takmičenjima uvek izlazili kao pobednici iz okršaja sa Špancima. Počevši od Svetskog kupa 1934, preko Evropskog prvenstva 1988, pa do čuvenog četvrtfinalnog okršaja na Šampionatu sveta 1994. Otuda je Furiji duel sa svetskim prvakom predstavljao šansu da ubije dve muve jednim udarcem – da dokaže sebi i svima da nema kompleks niže vrednosti u odnosu na Italijane i da još jednom potvrdi status najvećeg favorita za titulu.

Trebalo je, ipak, doći do te pobede. Znalo se da je poduhvat đavolski težak, iako je kvalitet nedvojbeno bio na strani Španije. Potpuna dominacija Aragonesove ekipe na stadionu Ernest Hapel u Beču nije nagrađena golom. Azuri tokom 120 minuta najčešće i nisu imali takvih aspiracija, te se pitanje poslednjeg polufinaliste rešavalo u penal seriji.

Tamo je u junaka izrastao Iker Kasiljas odbranivši udarce sa bele tačke Danijelea de Rosija i Antonija di Natalea za veliki trijumf tima sa Pirineja.

Slavlje baš nad Italijom u četvrtfinalu sklonilo je Špancima ogroman kamen sa leđa. I pritisak iz glava. Možda je ta pobeda bila i najznačnija na turniru, računajući i način na koji se do nje stiglo. U nastavku je sve bilo znatno lakše, što se najbolje odslikalo u polufinalnom meču protiv Rusije.

Furiozno je Furija izgledala u tom okršaju. Iako je tek u drugom poluvremenu „načela“ protivnika, praktično od prvog minuta je bilo jasno ko će se plasirati u finale. Na kraju, rutinskih 3:0 i zakazivanje borbe za titulu sa Nemačkom.

Ćavi do Toresa – gol!

Nemci su na znatno teži način stigli do finalnog okršaja, pošto su u goleadi pobedili Tursku pogotkom Filipa Lama u 90. minutu – 3:2. Uprkos tome, nešto su bolje otvorili meč, ali je Španija vrlo brzo preuzela kontrolu.

Fernando Tores je u 22. minutu pogodio stativu i najavio ključan momenat koji je usledilo desetak minuta kasnije. Glavni dirigent Ćavi, kao mnogo puta pre i posle toga, poslao je vertikalni pas iza leđa odbrane Nemaca, El Ninjo je pretrčao rivale, stigao do lopte pre Jensa Lemana i pogodio mrežu za pobedu svog tima.

Španija je drugi put u istoriji prvak Evrope! Posle 44 godina čekanja, Crvena furija je došla do trofeja na velikim takmičenjima.

„Mnogi nas gledaju kao uzore, pokušavaju da igraju na način na koji mi igramo. Ljudi vole takav stil, vole lepršavu igru i pobeđivanje u tom maniru. Znao sam da je to igra koja će nam doneti titulu“, rekao je Luis Aragones posle finala.

Ono pravo je tek sledilo…

2.0 verzija

Posle postavljajnja reprezentacije na čvrste temelje, izgradnje jasnog sistema i osvajanja Evropskog prvenstva, tada 70-godišnji Luis Aragones se zvanično povukao. Za budućnost Furije nije morao da brine. Još pre EP se znalo da njegovu štafetu preuzima više nego provereno ime – Vinsente del Boske.

Čuveni trener Real Madrida pridodao je timu mlade, jednako kvalitetne igrače, poput Serhija Busketsa, Đerara Pikea, Pedra, Đordija Albe i Huana Mate, dok su starosedeoci dostizali vrhunac. Stil igre je približio čuvenoj tiki-taka kojom je Barselona sa Pepom Gvardiolom vladala klupskim fudbalom.

Od već dominante selekcije napravljena je 2.0 verzija. Kada je delovalo da ne može bolje, Furija je dokazivala da ne postoje granice. Granice u maltretiranju protivnika.

Del Boske je dobio prvih 13 mečeva na klupi državnog tima, postavivši novi svetski rekord. Trijumfi su se ređali i u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2010. u Južnoafričkoj Republici. U grupi sa BiH, Turskom, Belgijom, Estonijom i Jermenijom nije bilo ravnih. Ni blizu.

Poraz od SAD (prvi posle dve i po godine i 35 utakmica) u polufinalu Kupa Konfederacija podigao je gotovost na najviši nivo. Belgija je već u narednoj utakmici kvalifikacija stradala sa 5:0, a rutinski su dobijena i poslednja tri kvalifikaciona meča. Španija je ciklus je završila kao jedina sa maksimalnih 30 bodova, uz 28:5 gol razliku.

Svetska titula

Grupna faza Svetskog kupa počela je neočekivanim porazom od Švajcaraca 0:1. Protivnici su se ponadali da bi to moglo da obori neprikosnovenu selekciju, ali su stvari vrlo brzo došle na svoje mesto.

Pobede protiv Hondurasa i Čilea donele su prvu poziciju pred nokaut, gde su identičnim rezultatom (1:0) redom padali Portugalija, Paragvaj, Nemačka i na kraju Holandija.

Finale u Johanesburgu rešeno je golom Andresa Inijeste u finišu drugog produžetka. Španija je prvi put u istoriji postala svetski šampion. Dominacija je potvrđena! Ćekajte, ima još…

Šta je prezasićenje?

Postoji ona čuvena, ali izlizana priča o prezasićenju. Mnogo puta je upotrebljena u sportu. Najčešće kao alibi za određeni neuspeh ili brzi pad sa vrha na dno. Sa ljudske strane gledano, ona nekada deluje toliko uverljivo da se uzima kao sasvim legitimno opravdanje. Da li je? Primer Španije daje negativan odgovor.

Posle objedinjene evropske i svetske titule, Furija je imala sve preduslove da u prezasićenju pronađe uzrok svakog narednog lošeg rezultata. Odlučila je, ipak, da krene drugačijim putem. Da dokaže da je svako ko se barem jednom pozvao na takvo opravdanje u najmanju ruku bio neiskren. Prema svima. Pa i prema sebi.

Jer kvalitet ne poznaje zasićenje. Ako ste zaista kvalitetni. Tadašnja generacija Španije bila je kao niko pre i posle nje. U tolikoj meri da je Del Boske dozvolio sebi eksperimentisanje i igru bez napadača (Sesk Fabregas je u narednom periodu bio najistureniji igrač Furije). Rezultati nisu izostali.

Druge uzastopne kvalifikacije rešene su uz maksimalan broj bodova. Osam mečeva – osam trijumfa u grupi sa Češkom, Škotskom, Litvanijom i Lihtenštajnom i rutinski plasman na Evropsko prvenstvo 2012. u Poljskoj i Ukrajini.

Put ka istoriji i pun krug

Remijem sa Italijom (1:1) na početku grupa započet je put ka odbrani titule. Zatim je savladana Republika Irska sa ubedljivih 4:0, pa Hrvatska minimalnim rezultatom. Još jedna prva pozicija uoči ključnih borbi.

Francuska nije bila dostojan rival u četvrtfinalu. Dva gola Ćabija Alonsa pokazala su da napadači nisu neophodni kada postoji takva koncentracija kvaliteta u igri i igračkom kadru. Jednostavno – svi su napadači. Zato što će se put ka golu uvek naći. Dobro, skoro uvek. U polufinalnom duelom sa Portugalcima do toga nije došlo. Ali tada u prvi plan iskače i defanzivni deo tima, koji je jednako dobar kao i ofanzivni. Jednostavno – svi su napadači i svi su defanzivci. Biće svi i golmani, ako je to neophodno. Uglavnom nije kada među stativama imate Kasiljasa.

Iker je u penal seriji odbranio prvi pokušaj Žoaoa Mutinja. Jako blizu je bio i kod udarca Pepea, pa je naredne izvođače Portugalije naveo da gađaju visoko. Nani je pogodio mrežu, a Bruno Alveš prečku, pre nego što je Fabregas odveo Špance u novo finale.

Tamo su ponovo čekali Italijani, ti omraženi, namazani rivali. Bilo je neophodno napraviti pun krug. Zaokružiti jedan fantastičan ciklus u stilu. Još jednom uveriti sve – pa i one koji su uporno tvrdili da to sa Španijom, ipak, nije nešto posebno, zato što je tiki-taka dosadna, a ne dominatna – da žive u vremenu fudbalskog apsolutizma sa španskim kraljem na tronu.

Što se mora nije teško. A tadašnjoj Furiji ništa nije bilo teško. Naročito ne da se igra sa protivnicima. Obožavala je to. Pa još kad su Italijani prekoputa. Želja dostiže vrhunac.

I onda jedan, drugi, treći četvrti… Malo Silva, pa Alba, zatim Tores i Mata. Preko 63.000 navijača na Olimpijskom stadionu u Kijevu ispratilo je najubedljiviji trijumf u istoriji finalnih mečeva na velikim takmičenjima.

Kraj. Nema dalje. Pozdravimo najbolju reprezentaciju u istoriji fudbala.

Gde gledati EURO 2020?

Sve utakmice Evropskog prvenstva u fudbalu možete da pratite na kanalu Nova S. Gledaoci koji nisu na SBB mreži, takmičenje najboljih evropskih reprezentacija mogu da gledaju bilo gde i preko bilo kog interneta u Srbiji uz specijalni EON TV paket – EON Evropsko. (PROMO)