Mihailo, Marko, Pavle i ja

EURO mog detinjstva 7. jul 202112:00 > 13:022 komentara
Podeli:
Pol Gaskojn
Guliver Image/imago Baumann

Naredne jeseni, nekako taman pred početak prvog Svetskog prvenstva koje će odigrati u arabijskoj pustinji, punim 50 godina. Omatorio sam. Ali, igra se fudbal, juri se sa posla na posao. Tu sam negde, između Džabe Hata i Brzog Gonzalesa. Moje, već izmoreno telo se ne da, ali sada nećemo govoriti o tim nedostojnim stvarima, već o trojici izuzetnih stvaralaca.

Uviđam da me moj veliki prijatelj i česti neprijatelj, mozak, kada skladišti sećanja, nemilice tera da se pojednih događaja iz prošlosti ne sećam samo kao takvih, već da me veliki deo memorijske građe podseća šta sam ja radio u času nekog važnog događaja, u ovom slučaju sportskog. Sam događaj postaje samo ilustracija tog momenta i propratno dešavanje.

Na primer, sećam se da smo utakmicu u Bariju, dok se Darko Pančev zaletao pred poslednji penal, gledali kod burazera. Sedeo sam na isključenoj TA peći i tada mi je palo na um zašto oni (moji) bednici iz Humske nisu ovako blizu pehara. Dok je Majkl Džonson obarao svetski rekord na 200 metara bio sam u potkrovlju, slušao Milojka Pantića, marljivo beležio sve važne atletske rezultate Igara iz Atlante i udarnički odlagao početak pripremanja ispita iz Starog veka. Gol Igora Milanovića mi ostaje zacementiran u cerebralnom korteksu. Imao sam 14 godina, finale sam gledao u sobi sa TV-om (u koloru, marke EI Niš) i to sedeći na podu, premeštajući se sa zadnjice na kolena. Keva je pravila palačinke nesvesna da se u prostoriji pored (tačnije u madridskom bazenu) doslovce dešava istorija modernog sporta.

To je verovatno sudbina svakog predanog ljubitelja sporta koji je u svojim dečačkim danima i poznim fazama socijalističke Jugoslavije, velika takmičenja pratio preko TV-a.

Tu su se negde smestila i moja sećanja na evropska prvenstva u fudbalu.

Mihailo

Leto 1984.godine. Završio sam peti razred spreman da se prepustim fudbalu i basketu u kraju (tačnije na terenima specijalne škole “Petar Leković”), zatim odlasku na bazen (Banjica ili Košutnjak), vožnji bicikla i gluvarenju (tačnije važnom provođenju vremena sa drugarima) u našoj ulici. Ali, to leto je donelo još nešto. Evropsko prvenstvo. Ćale je poštovao snagu nemačkog fudbala dok komšija Ripanjac (sa kojim je moj otac, na zgražavanje moje majke, beskonačno dugo igrao šah) nije želeo ni da čuje da se navija za mrskog neprijatelja iz Drugog svetskog rata. Bio sam strašno ozlojađen što su stariji bili u pravu za Svetsko prvenstvo u Španiji odigrano dve godine ranije. Još mi odzvanjaju reči da “ništa nećemo uraditi sa Miljanom” i da “ovi naši nemaju pojma”. Ovo je za mene bio novi početak. No ,od tog restarta, u glavi su mi ostale dve stvari. Prva je razmućena slika kolor televizora (onaj EI Niš) na koju je verovatno nekoliko godina kasnije mislio Nebojša Bakočević kada je muvao Anicu Dobru u filmu “Kako je propao rokenrol” („Gledaćemo video dok se ne rastope boje“). Druga je… U stvari to drugo nije stvar, već ime i lik. Mišel Platini.

Mišel Platini, Dragan Pantelić
REUTERS/Action Images / Sporting Pictures

Bio sam blago uplašen i zadivljujuće impresioniran moćima jednog čoveka. Našoj reprezentaciji sam je dao tri gola. Tada je već bio igrač Juventusa. „Le Roi (Kralj)“. Na toj utakmici sam valjda prvi put i video kako bi trebalo da izgleda jedan fudbalski vladar. Iako smo i pre meča sa „Petlovima“ već završili takmičenje u Francuskoj, takvu dozu poniženja nisam mogao da pojmim. Valjda mlado čeljade uvek ima nadu i punu vreću optimizma. Tako i treba da bude. Ali, verovatno sam tada i definitivno poverovao, kako rekoše stariji, da naša reprezentacija “neće nikada ništa uraditi”.

Marko

U leto 1988. godine bio sam gimnazijalac ozbiljno spreman da se prepustim novom evropskom prvenstvu. Dve godine ranije sam u moždani sistem primio još jednu sliku koja će doveka biti sa mnom. To je gol Vasilija Raca protiv Francuske na Svetskom kupu u Meksiku. Taj projektil je bio upućen levom nogom što je još više doprinelo mom divljenju pošto sam u jurcanju za loptom bio (i ostao) izraziti dešnjak. Ni kasnija “božja ruka” nije izbrisala majstorski potez sovjetskog igrača.

U svakom slučaju, tog juna 1988.godine bio sam na strani SSSR u finalu protiv Holanđana. Zašto sam pored glamuroznih Holanđana navijao za Sovjete? Valjda zbog “večitog panslovenstva”, Konjića Grbonjića, lektire o Čehovu i što mi je bilo najvažnije – bili su slabiji. U narandžastoj opremi bili su Nizozemci predvođeni fatalnom trojkom za koju su svi navijali i koju su svi voleli: Gulit, Rajkard, Van Basten. Bili su najveće zvezde evropskog fudbala, a ovaj poslednji nam je servirao specijalitet na Olimpijskom stadionu u Minhenu. Taj gol, taj volej, ta umetnost pokreta, taj senzacionalni moment. U narednim decenijama videli smo svakakve golove na različitim takmičenjima: iz kornera, sa pola terena, posle solo minijatura… Ali, taj gol i taj potez Marka van Bastena NIKADA više nije ponovljen.

Nadam se da će tako ostati. Ipak je to remek – delo. Ne postoje ni dve Mona Lize.

Pavle

Osmog juna 1996. godine igrali smo fudbal na Adi. Studenti, puni snage, na betonu, ne traži se faul. Period najvećeg napaljenja na fudbalsku igru. Premijer ligu na BK televiziji, a pre toga i na TV Palma, sam doslovce gutao i sve podređivao tome. Kada čujem glas (tada) mlađanog komentatora Aleksandra Stojanovića moj svet je bio kompletan. Na Palmi je radio legendarni Vladanko Stojaković, a stizao je i sadašnji ajatolah televizijskog sportskog komentarisanja Gojko Andrijašević. Ostrvski fudbal mi je toliko značio da sam odlazio u kladionicu („Zona“ kod Partizanovog stadiona) ne da bih uplatio tiket već da bih gledao petkom uveče utakmice nižih engleskih liga. Imao sam izuzetno poštovanje prema dostignućima Lejton Orijenta i još više nerazumevanja za njihovo ime.

Dakle, tog 8. juna 1996.godine igrali smo do dvojke jer je u tri sata počinjala prva utakmica Evropskog prvenstva. Engleska – Švajcarska. Na Vembliju. Zakasniti na himne bilo je ravno odbiti pljesku u tri ujutru posle pet piva ili dobiti napad impotencije u trenutku kada je ona spremna (istina, bilo je i toga). Odjurio sam na tramvaj broj tri, zatim kod nekadašnje policijske stanice Rakovica seo na bus 47 i stigao do svog Kanarevog brda. Osim što su Englezi bili bedni i odigrali samo 1:1, sa tada skromnim Švajcarcima, sve je bilo u redu. Moj univerzum je bio kompletan.

Ali, nije jurnjava sa Ade do Rakovice obeležila moje EP u Engleskoj. Nedelju dana kasnije desio se “onaj” moment. Engleska – Škotska. Za nekog ko je odrastao uz Ajvanha, kralja Artura i Robina Huda, gutao stranice o Šerloku Holmsu i Herkulu Poarou, prva nespavanja i roditeljske grdnje zaradio uz zagrebački noćni program u kome su puštali novu seriju “Mućke”, zatim u đačkim danima priglio Sex Pistols, Joy Division i Stone Roses, početni šok “Monti Pajtonom” zamenio ozbiljnim obožavanjem, a kao student bio oduševljen viktorijanskim glamurom, šokiran imperijalističkom surovošću i rastopljen genijalnošću Trejnspotinga – taj meč je sasvim logično bio deo religioznog rituala.

Kao što znamo, desetak minuta pre kraja Pol Gaskojn dao je pogodak koji je “once in a lifetime”.  Kolin Hendri, prototip snažnog i nemaštovitog škotskog defanzivca, bio je idealna žrtva za jednu takvu bravura. Godinama kasnije saznao sam i za razlog Gaskojinovog netipičnog radovanja posle tog gola. Na azijskoj turneji pred početak EP, engleski igrači su imali običaj da organizuju “zubarsku stolicu”. Igrač sedi na stolici, mora da otvori usta i primi svu količinu alkohola koji mu saigračim serviraju. Naravno da se u tim aktivnostima najviše istakao Pol Gaskojn. Ležeći pored korner linije raširio je ruke, podigao glavu i otvorio usta, a Širer, Mekmanaman i Rednap su uzeli flašice sa vodom i sipali mu u usta (što se i nije videlo u TV prenosu) što je trebalo da označio oponašanje onoga što se desilo na jugoistoku Azije koji mesec ranije. Da su tada postojali pametni telefoni možda bi snimak iz Hong Konga procureo pre prvenstva pa bi i igranje Gaskojna bilo pod znakom pitanja. Dole tehnologija!

Pre neki dan sam preslušao deo intervjua koji je Geri Nevil napravio sa svojim mentorom i nekadašnjim trenerom Aleksom Fergusonom. Na pitanje nekadašnjeg levog beka i sadašnjeg stručnog konsultanta (mada je možda i avanzovao do punokrvnog voditelja) za kog igrača mu je žao što ga nikada nije trenirao, ser Aleks reče kao iz topa: Pol Gaskojn.

Meni je drago što sam onog dana, u leto 1996, stigao na tramvaj broj 3 i autobus broj 47 jer su mi omogućili da budem svedok jednog od najboljih poteza u istoriji fudbala.

Hvala vozačima GSP-a!

A Mihailu (Michel) Platiniju, Marku (Marco) van Bastenu i Pavlu (Paul) Gaskojnu takođe hvala.

Za nezaboravnu vožnju (što je svakako sličnost sa GSP-om), ali i za ono što ćemo moj stari poznanik mozak i ja poneti sa one strane.

Gde gledati EURO 2020?

Sve utakmice Evropskog prvenstva u fudbalu možete da pratite na kanalu Nova S. Gledaoci koji nisu na SBB mreži, takmičenje najboljih evropskih reprezentacija mogu da gledaju bilo gde i preko bilo kog interneta u Srbiji uz specijalni EON TV paket – EON Evropsko. (PROMO)

Komentari

Vaš komentar