Za mnoge od nas, olimpijske igre nisu olimpijske igre kada na njima nema košarkaške reprezentacije, a na tri od poslednja četiri olimpijska turnira nije nas bilo. Godine 2007. smo se sa Mokom na čelu obrukali u grupi na Evrobasketu, a sa osakaćenom spoljnom linijom smo 2011. ispali od Rusije u četvrtfinalu, da bismo u duelu za olimpijsku vizu od Grčke izgubili prvu četvrtinu sa 34:8.

Srebro 2016. godine vratilo nam je vatru u srca, pandemija je pomerila Tokio, ali računali smo – kad dođe, favoriti smo. Međutim, prošlog leta nas je usred Beograda šokirala Italija sa 102:95, sasula nam 14 trojki i ostavila nas u šoku koji je trajao sve dok olimpijski turnir nije počeo, a mi shvatili da nas zapravo – nema.

Većeg motiva za revanš nema, a pred Srbijom je idealna prilika u osmini finala Evrobasketa, sa početkom u nedelju od 18.00 sati u Berlinu.

U timu su skoro svi igrači koji su te julske noći koštali Srbiju odlaska u Tokio, opet bez povređenog Danila Galinarija, mada sa novim selektorom Pocekom koji je uneo svoj pečat. U pripremnoj utakmici dva tima, Italija je vodila tokom većeg dela meča, ali je Srbija preokretom napravila važan korak ka stvaranju kohezije u ekipi. Pogotovo sada ne škodi ta pobeda.

Pročitajte i:

Prepreka na putu Srbije, veća nego što mnogi misle

Eurobasket

11. sep 2022 4

Eurobasket

11. sep 2022 4

Luka i sudije, kako su Francuzi preživeli i Skariolov prah

Eurobasket

11. sep 2022 5

Eurobasket

11. sep 2022 5

Ako je italijanski tim po imenima skoro isti, srpski nije. Najveća razlika jeste u dva glavna igrača: Nikoli Jokiću, kojeg nije ni bilo, i Vasiliji Miciću, koji se povredio i odigrao je samo 14 minuta. Nije bilo ni Gudurića ni Lučića ni Milutinova, još trojice za sadašnji tim Srbije važnih košarkaša.

Solidnu pripremu za italijanski stil igre Srbija je imala u grupi, pošto i Finska i Izrael igraju slično – bez klasične petice, sa mnogo preuzimanja i šuteva za tri poena (pogotovo Finska). Razlika je u tome što Italija ipak igra organizovanije, energičnije u odbrani, što ima dublji i ujednačeniji tim, znatno bolju „fiziku“ i igru s kontaktom, kao i više iskustva na najvećoj pozornici – u Tokiju su ih u četvrtfinalu zaustavili Francuzi.

Defanzivna tranzicija i odbrana linije za tri poena biće ključne stavke. Italija će, što je moguće više, pokušati da napadne Srbiju u ranom napadu, dok ćemo u pozicionom gledati mnogo pik-en-rola sa lažnom peticom Melijem kako bi se Jokić (i Milutinov izvukli iz reketa).

Taj pik može da vrti Niko Manion, koji nas je uništio u Beogradu, ali koji zasad igra vrlo loše na ovom prventvu. Marko Spisu je drugi tip pleja, pouzdan u prevodu lopte i defanzivno odgovoran uprkos visini od 184 cm, kao i odličan šuter za tri poena. U svetlu loših igara Maniona, veću šansu dobio je i Alesandro Pajola, kojem se selektor Poceko javno i izvinio, a energični plej Virtusa bio je veoma važan u trijumfu nad Hrvatskom, nakon što nije igrao ni minut u porazu od Ukrajine. S obzirom na to da je Pajola personifikacija agresivnog stila igre koji Poceko želi (Azuri su treći „kradljivci“ na EP), čudi da i ranije nije dobio pravu priliku.

Pik će sigurno vrteti i Simone Fontekio, najbolji igrač Italije i novi košarkaš Jute Džez. Nije toliko blještav kao neke prethodne italijanske zvezde – Galinari i Belineli na primer – ali je timski možda i korisniji za Italiju od spomenutih. Najbolji je strelac tima sa 19,2 poena, ali ne guši protok lopte i ne prodaje bespotrebno lopte – pri tom je u stanju da napadne i s niskog posta, da razigra saigrače i odličan je u skoku kao pomalo i potcenjen atleta. Kompletan košarkaš koji je išao korak po korak i dosad verovatno nije dobio poštovanje javnosti koje zaslužuje.

Kod Italijana svi idu na skok, a jedan od košarkaša koji je u stanju da pokupi mnogo otpadaka jeste levoruki Ahile Polonara. Treći strelac tima (10,8 poena) i prvi skakač (6,8) – uz Fontekija i Ričija koji može da kazni skupljanje odbrane, zasad jedini na turniru koji šutira trojke na nivou svog potencijala. Opasan je i na prodoru, pogotovo kada dobije pola koraka prednosti kada mu protivnik izađe na šut.

Timska odbrana jeste najvažnija, ali u direktnim duelima italijanska napadačka snaga udara direktno na našu defanzivnu snagu – Fontekio i Polonara na Kalinića i Lučića. I to je dobro.

Na petici će koji minut da prebije Jokića dobiti Pol Biliga, ali tu nas uglavnom čeka iskusni Nikolo Meli. Zna da se postavi, da se ugura i da pokupi skok, da pomogne u odbrani, ali i da napravi prostor u reketu saigračima odvlačeći protivničkog centra bliže liniji za tri poena. Sve to stoji, ali Jokić je Jokić, i Meli mora da bude nemilosrdno napadnut na niskom postu od prve sekunde. Ako i kada Italijani krenu sa udvajanjima, biće mnogo otvorenih šuteva, ali mora da bude i utrčavanja po osnovnoj liniji i kroz reket – Jokić će to znati da vidi.

Srbija bi trebalo da može da „preživi“ nižu postavu Italijana i sa Milutinovom – tj. utisak je da ćemo više dobiti u skoku i potencijalno na niskom postu nego što ćemo izgubiti ako Nikola nekad ne stigne da izađe na šut za tri.

Italija u timu ima i nekoliko „spavača“. Stefano Tonut zasad šutira samo 4-15 za tri, Luiđi Datome takođe je tih – jeste da je u godinama i da nije igrač koji je nekada bio, ali uvek postoji opasnost da „vrati sat“, te se na njega mora obratiti posebna pažnja kad bude u igri. I na drugoj strani koristiti njegov ne baš blistav učinak u odbrani.

Na klupi je srčani Đanmarko Poceko, koji ume da napravi grešku, ali kojem igrači veruju i koji poseduje zaraznu energiju i veru u pobedu. Uostalom, u najvećoj pobedi italijanske košarke u 21. veku – onoj nad Litvanijom u polufinalu OI 2004. godine – Poceko je ubacio 17 poena. I sigurno će svojim igračima ispričati reč-dve o čudima.

„Mnogo poštujem Srbiju, odrastao sam gledajući jugoslovensku košarku. Ipak, imam mnogo poverenja u moje momke, imaju veliko srce. Znamo da je Srbija izvanredan tim, ali s ovom grupom momaka koje imam – spreman sam na sve“, izjavio je Poceko.

Ovoga puta, i Srbija bi trebalo da bude spremna za sve i – da se plasira u četvrtfinale. Idemo, momci!