Bilo jednom u SAD, pre 20 godina, u režiji svetskih šampiona

Kroz istoriju 8. sep 202214:001 komentar
Podeli:
Jugoslavija, Svetsko prvenstvo 2002, Indijanapolis
imago/Camera 4 Mannschaftsfoto Weltmeister via Guliver Image

Kao u istoimenom filmu Serdja Leonea, od pre skoro četiri decenije, u kojem pratimo sentimentalno odrastanje kombinovano životnim trilerima, i poslednji šampionski oreol ovdašnje košarke, tek sa ovolike distance, poput je davnog celuloidnog zapisa. Već patiniran, veliki za vreme dešavanja i, u srcu nezaborava. A pošto smo, generalno, nacija kratkoročnog pamćenja, ovakvo nezaboravljanje jeste i nije dobro za sport za koji i dalje mislimo da smo veliki majstori.

Povezane vesti

Jer, lepo je i dalje pamtiti svetsko zlato osvojeno na američkom tlu, ali i tužno samo obeležavati nekakve godišnjice, u nadi da nećemo ostati „zaleđeni“ u vremenu, u toj 2002. godini i septembarskom letu na izmaku. Ono što se nije promenilo u ličnom utisku, ni tada, ni posle tolikog uzaludnog iščekivanja, sreća je potrošena. Ona koja prati izuzetan kvalitet, energiju, strast…U Indijanapolisu, i poslednji gram sreće je „ugrađen“ u taj pehar, a neka nova Fortuna mora da se zasluži, što brojnim (sledećim) generacijama još uvek nije pošlo za rukom.

Ovo nije mesto da prepričavam utakmice najboljih seniora SR Jugoslavije na tom Prvenstvu sveta (29. avgust – 8.septembar 2002), iz dva jednostavna razloga. Niti ih se više mogu detaljno setiti, niti bilo ko više iskreno za to mari. Ali, ono što mi uvek „istrči“ pri zdravoj i odmornoj pameti, briga. Ostala u sećanjima za one koji su kao neprikosnoveni evropski šampioni stigli u američku provinciju na „samo“ četiri, pet sati vožnje od Čikaga. Iza njih je ostao turnir u Beogradu, a poražavajuće utiske nije mogla da izbriše ni višednevna kiša, osim što je poplavila tadašnji „Pionir“. Kao da ih je ta poplava izbacila, izgledali su i oni, koji su uskoro trebalo da se isprse na velikom takmičenju.

Sa (crnim) mislima o poslednjoj proveri, koja je jedino pokazala da „svi“ redom mogu da dobiju nacionalne momčine, krenula sam put „proklete“ Amerike. Beograd – Rim – Atlanta – Indijanapolis, dan i po u kombinaciji tadašnje „Al Italie“ i američke „Delte“. Pokojni JAT, koji se još „trzao“ možda jeste bio „joke about time“, ali, kao u naslovu sa početka, „bio jednom direktan let“ do SAD. Nisam brljiva, kao što lepe ovu moju profesiju, leti se sada do Njujorka, nekom drugom nacionalnom kompanijom („Er Srbija“). Kao svaka profesionalna luda, pa tako više od 30 godina, boravak u večnom gradu, čak i kao u stanici u kojoj se samo preseda i malo spava, nisam iskoristila za mini šoping. Samo za mini „espreso“ kafenisanje sa košarkaškom pozadinom u glavi.

imago/Camera 4 via Guliver Image

Ovo poslednje je sve više opterećivalo „neurone“ što je avion više skraćivao distancu preko Atlantika. Osim, kada se kapetan, kao preteča neuspelih „stend ap“ umetnika, dočepao mikrofona, pa objašnjavajući koordinate, naglasio da upravo prelećemo čuveni Bermudski trougao. Kada sam ga kasnije videla kako izgleda, mislim da se samo „puvao“ što bi rekao naš Kari Pešić. Nije taj imao petlju da prođe tamo gde su mnogi poslednji put viđeni. Petlju je imao zlatni selektor da povede majstore „mangupe“, koji sami sebe nisu mogli da prepoznaju u pojedinim pripremnim utakmicama. Elem, preletim, sve sa ovećom grupom kolega, okean i sve „geometrijske slike“, pa sletimo u Atlantu. Za one koji imaju „brisače“ u mozgu, to je „onaj“ grad sa sedištem „one“ kompanije, koji su zajedno, najpoštenije na svetu, dobili organizaciju Olimpijskih igara 1996, sto godina posle prvih u Atini. Pa šta, jubilej može da se slavi i osam godina kasnije u prapostojbini, nema veze.

Inače, u to doba, Atlanta je bila „prihvatni centar“ za sve letove iz jugoistočne Evrope, pa su i redovi, ispred „imigrejšen servisa“ bukvalno bili kilometarski. Čekalo se po tri, četiri sata da dođeš do nekog južnjački usporenog birokrate, koji zbog „boje očiju“ može da ti spusti rampu na ulazak u „obećanu zemlju“. Cela grupa je prošla mnogo bolje od Novaka (Đokovića) početkom januara u Melburnu. A i na pragu veka nije bilo pandemije i vakcina. Umesto hotelske „rupe“, kao u slučaju teniskog „broj jedan“, završili smo na aerodromskim „peronima“ sa letovima za Indijanapolis, kao da su u pitanju „Lastini“ polasci za Barajevo sa Banovog brda.

Konačno, novinarska lica na licu mesta, dok se mrak spremao da „napadne“ taj američki „polis“. Proklestvo profesije, pre nego „omirišeš“ vazduh, ma drugi kontinent, već ređaš radne zadatke. Baš zbog moje „galame“ tipa:“Moramo da vidimo šta rade reprezentativci“, retko ko je uspeo da proba američku „česmovaču“, a kamoli šta drugo. Tu prvu grupu naših izveštača, predvodio je Jovo Maksimović, PR, a zapravo, čovek za vezu sa timom i stručnim štabom, onaj koji je umeo da ih „omekša“ i koji minut posvete sedmoj, uvek neželjenoj, sili.

imago/Camera 4 via Guliver Image

Tako nas, ni malo, ni previše, oko desetak, zaputimo se pravo u hotel gde su bili smešteni svi učesnici SP (ukupno 16), osim domaćina. Zujimo u mestu, u foajeu, dok Maksa pokušava da nam nekoga „nahvata“. Kao poručen, ničim izazvan, nailazi, glavom i bradom, selektor Pešić. Kolege me gurkaju da mu presečem put, dok nam on maše u pokušaju da zbriše, sve uz polušapat:

„Samo ga „startuj“, neće, ma ne može on tebe da odbije…“

Tako je počeo radni, novinarski proces u Indijanapolisu, koji umalo da se brzopotezno završi. Dok sam se ubeđivala sa Karijem, koji se izvlačio na proslavu svog rođendana (28. avgust), pa nema vremena da priča, primetim „čike“ u tamnim odelima, solidne građe. Bili su na odstojanju, ali su pogledima kontrolisali našu grupu. Selektora ipak „skuvam“ da prenese prve utiske pre početka SP na zadovoljstvo svih, pa taman kada smo krenuli na novu „žrtvu“ iz reprezentativne ekspedicije, priđe mi već viđeni, jedan od „čika“. Suptilno tiho me upita ko smo i, bez da sačeka odgovor, zamoli da mirno, ali pod hitno, iz tih stopa, napustimo hotel. Suptilno mu je virila i „bubica“ iz uva. Nije trebalo sabirati, a biće još scena „kao u američkom filmu“ tokom nepune dve nedelje boravka. Pokupili smo se iz hotela, a agenti Federalnog istražnog biroa (FBI) bili su pravi domaćini. Prvo su lepo pitali „zalutale ovčice“, pa bi pucali (da je bilo neophodno), a neki drugi bi to obrnuto…

Šalu na stranu, američki organizatori tog SP, napravili su pravu stvar smeštajući veliku sportsku priredbu u neveliki grad. Jeste bio milionski, ali američki „razbacan“, svetlosnu godinu daleko od vreve jednog Čikaga, a kamoli LA ili Njujorka. Takvu sredinu nije bilo teško kontrolisati u cilju bezbednosti učesnika, gostiju, predstavnika medija… Ne bi trebalo zaboraviti da se prvesntvo održavalo uoči godišnjice 11. septembra i napada na njujorški Trgovački centar. Agenti FBI, ne računajući pomenute, koji su obezbeđivali nacionalne ekipe u izabranom hotelu, bili su neprimetni, kao što su ulice Indijanapolisa bile neverovatno mirne, ma učmale. U bilo koje doba noći ili dana mogli ste da „blejite“ kao u nekom srpskom selu. Skoro da nije bilo ni beskućnika, ako se ne računaju dva, tri primerka za „mustru“ i turističko slikanje dok „kuliraju“ u kolicima iz supermarketa. Da ne govorim kako sam se čežnjivo, između dve utakmice, uzaludno nadala, da ću biti svedok barem dvominutnoj, filmskoj policijskoj poteri.

Indijanapolis nije izneverio neka druga moja očekivanja. Ta američka „varoš“ ima zgradu gradske Skupštine, malo manju od Kongresa, gabaritno nastrojenu da izađe na „crtu“ i Beloj kući. Iako u debelom zaostatku za nacionalnim megapolisima, i tamo, kao diljem SAD, sve je moralo da bude „najveće, pa i najbolje“ u odnosu na ostatak sveta. Od porcija jela u restoranu do hotelskog kreveta. A nije im se dalo na parketu dvorane Indijana Pejsersa, tamo gde su toliko superiorni, tradicionalno.

Ako su se Divac, Bodiroga, Stojaković i drugovi „čuvali“ za drim tim „generacija 2002“, preovladala je „ekstravagancija nonšalancije“ u periodu do „projektovanog“ okršaja sa Amerikancima. Ili mi je samo bilo lakše da pod suvoparni termin, nikakvog normalnog značenja, podvedem poraze od Portorika i Španije. Od prvih su gubile, skoro, pa redovno, neke prethodne ju – generacije, koje bi se prošetale do medalja, pa nije bilo razloga uzbuni. Oni drugi, godinama kasnije, pa do današnjih dana, bolno će nam uzimati meru. A, počelo je tamo daleko. Bilo je i naših gora navijača, koji su tog poznog leta, svoje američke, skromno duge godišnje odmore, provodili na tribinama „Konseko fildhausa“ ili „Er si ej Doma“. Njima su već teže pali pomenuti porazi, pa je bilo sočnih prozivki pojedinih reprezentativaca, kao onih na račun Dikija. Ma, vežbali ljudi srpski, da ne zaborave… Da su isti mogli da čuju šta se šuškalo u našoj novinarskoj koloniji, tek bi bio zemljotres.

košarkaška reprezentacija jugoslavije 2002, Indijanapolis
imago/Camera 4 via Guliver Image

A u ovoj mojoj prokletinji od struke, ponekad moraš i da si čekalica, ne samo da istrčavaš „rekordne“ sprint distance, pa još da sve „puca“ od „ekskluziva“. Kao što rekoh, Indijanapolis nije velegrad, a sve „kote“ bitne za dotični SP, mogao si da obiđeš za „cirka“ pola sata do 40-ak minuta. Pa, ako još praktikuješ protezanje nogu u sitne sate, lako su mogla da se vide razna „sumnjiva lica“. Rekla sam sebi, tada i sada, šampionski naslov, pokrio je sve grehove, ako ih je i bilo. Znači, taj deo pod tepih, u stilu fer pleja.

Iz Indijanapolisa, nosim trostruke traume, od četvrtfinala, pa do kraja. Traumatičnije sam doživela neminovnost sudara sa Amerima pre davno „osmišljenog“ finala, nego samu utakmicu u kojoj su najbolji košarkaši SR Jugoslavije mogli da ostanu bez ičega, od bilo kakve medalje do naslova šampiona iz 1998. godine. Mislim da nisam bila jedina među kolegama. To je primetio i selektor, kome tek nije moglo da bude svejedno, pa je, po završetku pres konferencije, uoči okršaja, poručio:

„Šta je novinari, šta ste se ukočili? Biće sve u redu, mirno spavajte. Pa, zar mislite da nećemo da ih pobedimo.“

Kari ima talenat da izazove salve smeha raznim prilikama, uverila sam se bar stotinu puta, ali 4. septembra nije uspeo da opusti novinarske saborce. Nismo verovali da su Amerikanci već „načeti“ porazom od Argentine. Ali, vremenom, to je postao i ostao samo moj utisak, kojim nikada nisam želela da umanjim učinak naših reprezentativaca. Pamtim i polufinalno „navlačenje“ sa „haka ratnicima“, a malo manje neke banane, koje su navodno odstranile Vladimira Radmanovića iz ekipe. Realno, niko od nas nije ni kopao po „kanti za đubre“, posle plasmana u finale. Mnogo kasnije, javiće se „analitičari“, smatrajući da je Pešić bio drastičan, a posebno što je rezervisti (Aleksandar Smiljanić) poklonio Vladinu medalju. Ni sada nisam sigurna šta bih uradila da sam bila na mestu selektora, ali nemam dilemu da je povukao hrabar i hazarderski potez. Moraš tako ako si šampionskog nerva.

Pošto se u zemlji Srbiji decenijama delimo na „partizane“ i „četnike“, patriote i izdajnike, prve i druge…pa do beskonačnog, za kraj ću priznati, pa neka me etiketiraju do mile volje. „Gaučosi“ su odigrali neviđeni košarkaški finalni tango. Lepršavo, korisno, gotovo savršeno, a svetski šampion je postala jugoslovenska (srpsko-crnogorska) reprezentacija. Sasvim zasluženo, uz najmanji tas sreće, koja je ispratila hrabre u istoriju. Ti isti šampioni, nisu imali previše vremena da se „druže“ sa našim ljudima, koji su se sa istočne i zapadne obale, okupili u Indijanapolisu da bi ih šampionski bodrili. Kao da su želeli da se što pre sklone iz grada, ne „probude“ na ko zna kom mestu na Svetskom prvenstvu.

Naravno da su slavili daleko od novinarskih očiju, te su, po njima, višak i na utakmici. Istina, da nijedna torta nije preletela 40-ak milja, od ranča za opuštanje, do grada, ali su informacije doletele. Za poslednje javljanje redakciji „Sporta“ u Beogradu, pred povratak. Nevoljno sam pakovala kofer, shvatajući da će mi „moja“ Šer izmaći za pola dana. Čuvena glumica i pevačica, veče pre mog povratka, odsela je u istom hotelu, ali nije bilo šanse da prisustvujem njenom koncertu. Ja koja nemam „pola“ košarkaškog autograma, pošto su mi najveći na dohvat ruke, pokušala sam da pokupim paraf od Šer. Sitna gospođa u najboljim godinama, nije skidala tamne naočare, a moj dugi korak ka njoj, isekao je, na sličan način, kao pri dolasku u Indijanapolis, sličan „čika“. Uz toliko ubedljivu rečenicu:

„Gospođa je malo umorna, večeras nije raspoložena da bilo šta potpisuje.“

A tek što mi je pomoglo kada sam rekla da sam njen fan sa drugog kraja sveta, kako sutra rano odlazim…mnogo su se svi zajedno potresli. Bodigard i Šer.
Ja jesam, već 20 godina nema zlata naših najboljih košarkaša. I, krivo mi je, baš mnogo…Ne znam, možda ga konačno bude na 41. tekućem Evrobasketu. Ali, pst…Kari Pešić, isti selektor, onaj zlatni, zabranio je tu priču…

14. Svetsko prvenstvo, Indijanapolis (SAD)

Rezultati – prva faza: SR Jugoslavija – Angola 113:63, Španija – Jugoslavija 71:69, Kanada – Jugoslavija 71:87; druga faza: Portoriko – Jugoslavija 85:83, Jugoslavija – Brazil 90:69, Turska – Jugoslavija 78:110; Četvrtfinale: Portoriko – Novi Zeland 63:65, SAD – Jugoslavija 78:81, Španija – Nemačka 62:70, Brazil – Argentina 67:78; polufinale: Novi Zeland – Jugoslavija 78:89, Nemačka – Argentina 80:86, za treće mesto: Novi Zeland – Nemačka 94:117, finale: Jugoslavija – Aregentina 84:77 (p).

Četvrtfinale

Jugoslavija – SAD 81:78 (20:20, 20:16, 12:22, 29:20)

Dvorana: Konseko fildhaus u Indijanapolisu. Sudije: Picilkas (Grčka) i Dos Santos (Brazil) Gledalaca: 5.362.

Jugoslavija: Bodiroga 9 ( p, 7-1 za dva, 96sk, 2as za 26 min), Koturović 3 (4 sk, 1bl za 21 min), Čabarkapa, Rakočević (nisu igrali), Stojaković 20 (10-3 za dva, 5-3 za tri, 4 sk, 4 as za 26 min), Radmanović (nije igrao), Jarić 7 (3sk, 2as za 20 min), Drobnjak (nije igrao), Divac 16 (11-5 za dva, 1-1 za tri, 11 sk, 2 as za 35 min), Vujanić 5 ( 2-1 za dva, 3-1 za tri za 20 min), Tomašević 6 (5-3 za dva, 4 sk, 2as za 19 min), Gurović 15 (6-1 za dva, 6-4 za tri, 7sk za 33 min).

SAD: M. Finli 12 (4-2 za tri, 3 as za 26 min), Dejvis 8 (4-2 za tri za 18 min), A. Miler 31 (14-7 za dva, , 2 sk, 7 as za 31 min), O Nil 8 (8sk, 2ukr lop za 27 min), A. Dejvis 4 (7sk za 26 min), Pirs 19 (5-3 za dva, 7-2 za tri,6sk, 4as za 23 min), R. Miler 8 (3-1 za dva, 5-2 za tri za 22 min), Merion, Vilijams (nisu igrali), Volis (3sk, 3bl za 24 min), Brend (3 min), Lafrenc (nije igrao).

Finale

Jugoslavija – Argentina 84:77 (24:19, 17:20, 11:18, 23:18, 9:2)

Dvorana: Konseko Fildhaus u Indijanapolisu. Sudije: Picilkas (Grčka) i Mercedes (Dominikanska Republika). Gledalaca: 17.079.

Jugolsavija: Bodiroga 27 (8-6 za dva, 5-2 za tri, 10-9 sl bac, 6sk, 3as za 33 min), Koturović 3 (9sk za 23 min), Čabarkapa nije igrao, Rakočević (2as za 6 min), Stojaković 26 (8-6 za dva, 12-2 za tri, 8-8 sl bac, 6sk za 38 min), Radmanović (nije igrao), Jarić 9 (2-1 za dva, 3-1 za tri, 6-4 sl bac, 3sk, 2as, 2bl za 33 min), Drobnjak nije igrao, Divac 3 (8-1 za dva, 2-0 za tri, 8sk, 2bl za 35 min), Vujanić 7 (2-2 za dva, 2-1 za tri za 12 min), Tomašević 6 (4-3 za dva, 2sk za 20 min), Gurović 3 (2-0 za tri, 6-3 sl bac, 3sk za 25 min).

Argentina: Sančez 3 (6sk, 6as za 33 min), Đinobili (1-0 za dva, 2-0 za tri, 1sk za 12 min), Montekja 4 (2sk za 10 min), Oberto 28 (18-11 za dva, 8-6 sl bac, 10sk za 40 min), Viktoriano (2 min), Fernandez 2 (3 min), Skonokini 3 (7-1 za dva, 6-0 za tri, 4sk, 2as za 40 min), Skola 11 (7-4 za dva, 4sk, 2as za 22 min), Gutirez nije igrao, Noćoni 5 (3-2 za dva za 17 min), Paladino 10 (2-2 za dva, 3-2 za tri, 2sk, 2as za 21 min), Volkoviski 11 (6-3 za dva, 4-1 za tri, 6sk, 2as za 25 min).

Plasman: 1. Jugoslavija, 2. Argentina, 3. Nemačka, 4. Novi Zeland, 5. Španija, 6. SAD, 7. Portoriko, 8. Brazil, 9. Turska, 10. Rusija, 11. Angola, 12. Kina, 13. Kanada, 14. Venecuela, 15. Alžir, 16. Liban.

Sastav: Bodiroga, Koturović, Čabarkapa, Rakočević, Stojaković, Radmanović (odstranjen iz tima u toku polufinala), Jarić, Drobnjak, Divac, Vujanić, Tomašević, Gurović. Selektor: Svetislav Pešić.

Komentari

Vaš komentar