Rebrača za SK: Sabonisova šljaga za brojanje zvezda i nauk

Eurobasket 5. sep 202210:00 0 komentara
Željko Rebrača, Dejan Tomašević
REUTERS/YANNIS BEHRAKIS

Bio je „bananamen“, Srebrni letač, prototip modernog centra, jedan od onih, koji su na evropskoj listi večito neuništivih, a nezaboravnih za istoriju jugoslovenske i srpske košarke. Željko Rebrača je imao sreću da bude deo nacionalnog tima 1995, kada je sve bilo više od igre, ali i nesreću da dres sa grbom okači deset godina kasnije, kada je poraz u osmini finala bio poput okidača za lavinu budućih problema.

Povezane vesti

U pričama o kontinentalnim šampionatima, neposredno uoči 41. izdanja (1 – 18. septembar), nekadašnji član Partizana, Benetona, Panatinaikosa, NBA karavana, uprkos punog koša klupskih priznanja, nijednog trenutka nema dilemu da su mu baš reprezentativne partije bile odskočna daska u karijeri. A počeo je, uz Dejana Bodirogu, kao „mali od obruča“, kasnog proleća 1992. Bio je to zvanični seniorski debi samo u po kojem prijateljskom meču pre „odjavnih zvona“ UN i, uvođenja sankcija jednoj novoj generaciji ostatka Jugoslavije, sačinjenoj od iskustva Divca, Paspalja i nekih novih lavova…Tada nije zaplakao što nije imao prilike da zaigra protiv jedinog pravog drim tima (Leteći Džordan, Medzik Džonson i ostali), ali hoće mnogo godina kasnije zbog srpsko – crnogorske sujete i onog, nekada nezamislivog u našoj košarci, kako ćemo, lako ćemo…

„Dok sam profesionalno sazrevao, mnogo su mi značila reprezentativna leta, kada nisam razmišljao o dužini odmora, već samo da napredujem, radim i učim od vrhunskih trenera. Tako je bilo još od 1992. pa do kraja, te 2005. Uticali su na moj način igre, pored Ivkovića i Obradovića u nacionalnoj selekciji, ali i legendarni Aleksandar Nikolić, Dule Vujošević… Nadograđivao sam se uz najbolje stručnjake, koji su iz mene izvlačili ono najbolje,“ započinje povratak u prošlost Rebrača za Sport klub.

Možda je lakše krenuti od najbolnijeg, nikad nije višak nauk, da se ne ponovi situacija sa Evropskog šamionata 2005. Tada državna zajednica Srbije i Crne Gore, bila je domaćin, organizator, neskrivene zlatne gladi. U želji brisanja prethodne neuspešne olimpijske epizode 2004. A bilo je sve osim pomenutog…

„Napravaljen je miks stare i nove generacije, šampionat na kome je trebalo, da se Bodiroga i ja, na najlepši način oprostimo od igranja u najboljem timu. Ni posle toliko vremena ne bih ulazio u shvatanje i prihvatanje reprezentativnih obaveza, bolje je tako. Rekao bih da je došlo do razilaženja u načinu kako smo individualno prihvatali ono što se radilo za nacionalnu selekciju. Ma, nije se to shvatalo dovoljno ozbiljno. Na papiru, to je bila strašno jaka reprezentacija, ali su neki više razmišljali o dočeku u Skupštini.“

Kao veteran, nije bio od tih, iako je unikatni doček 1995. posle osvajanja evropskog naslova, propustio. Za razliku od Aleksandra Đorđevića, koji je u Atini ostao zbog svadbenih „sitnica“, Željko je morao u drugom pravcu…

Trio za stepenik više

„Srpska reprezentacija ima potencijal, verovatno za medalju na EP, ali nismo najkvalitetniji. Francuska, Španija i Grčka su stepenik iznad, ali to ništa ne mora da znači u turnirskom sistemu. Tada se sve vrti oko trenutnog kvaliteta forme, da li smo i kako uspeli da je podignemo. Takvi obrisi su se već videli u kvalifikacionim duelima sa Grčkom i Turskom. Naravno, da sve nije idealno, a ne bi ni valjalo. Još ne štima u odbrani, ima padova u igri, nemamo kreatora igre kao ranije Teodosića, tu je sada Micić… Istina, Jokić može da pokrije nekoliko pozicija, od „trojke“ do „petice“, pa čak i mesto plejmejkera, samo što se u Evropi igra „zatvorenija“ košarka od one u NBA ligi. Šteša što je Bogdanović povređen, on je tako lepo uspevao da otvara šut. Najvažnije je da ima potencijala, selektor Pešić će izvući maksimum iz ovog sastava, a mi kao navijači da pružimo pozitivnu energiju.“

„Iz glavnog grada Grčke, otputovao sam direktno u Trevizo na potpisivanje ugovora sa Benetonom. Zato sam izostao sa čuvenog balkona, ali je bilo u nekim drugim prilikama, kao posle Svetskog prvenstva 1998.“

Te 2005. ne samo što je izostao „balkon“, ma bilo kakva medalja, nego se „desio“ čuveni monolog selektora Obradovića, posle poraza od Francuske u novosadskom SPENS-u.

„Kada god se odsluša ta Željkova (oproštajna) konferencija, sve bude jasno, i onda i sada. Nismo imali bar neki „bek ap“. Ta naša imena nismo pretočili u adekvatna izdanja na terenu. Ono što je bilo potrebno, što se od nas s pravom očekivalo, nismo davali na parketu. Živeli smo taj glamur reprezentacije, ali nismo hteli da siđemo u rudnik. Ta ekipa iz 2005. sigurno je po imena bila bolja od one iz 1998. Ali bi je ta sa svetskog prvenstva dobila sa strašnom razlikom, to znam, jer sam bio deo obe selekcije. Na tom EP nismo bili dovoljno u sali i, desilo se šta se desilo. Istina je, posle kraha u Novom Sadu, gorko sam plakao.“

Dugo se pričalo da ste slično reagovali i posle svetskog zlata 1998. ali iz sasvim drugog razloga jer niste poneli naslov najkorisnijeg igrača, koji je pripao Bodirogi, uprkos partiji za pamćenje u finalu sa Rusijom.

„Ma, kakvi, nema veze sa istinom. Tada su proradile emocije posle velikog uspeha. Dugo i naporno sam se spremao za to takmičenje, individualno i timski. A 2005. sam osećao ogromnu tugu, pa nisam tako zamišljao oprošatj od reprezentacije. Mislim da niko iz tog sastava nije zaslužio takav rasplet, ali… I u najtežim trenucima, naravno, sa izvesne vremenske distance, shvatite da ima nešto i korisno. Dobili smo kvalitetan šamar, da konačno shvatimo da se ne živi u prošlosti. Ti porazi od Španije i Francuske, a odučili su nas od košarke, bili su svojevrsni presek, mada ružan, za dalje. Posle toga se krenulo nekim novim putem, povećao se uticaj NBA, menadžera…

Sagovornik Sport kluba teško može da se seti pojedinih partija sa svog prvog kontinentalnog šampionata 1995. gde nije bio samo zamena onim prekaljenima, poput Divca, Zorana Savića…

„Pomenuli ste mi duel sa Nemačkom i moj učinak od desetak skokova, ali nema šanse da kažem nešto više od te statistike. Ostao mi je u pamćenju kvalifikacioni turnir u Sofiji, da bi smo uopšte bili učesnici prvenstva u Atini. Skroz sam bio u nekom svom filmu, da pružim maksimum, energiju, izborim se za status kao adekvatna zamena Dikiju i Zoranu. Bio sam prepoznatljiv po blokadama, radio sam dosta individualno, borio sam se za svoje mesto pod reprezentativnim suncem.“

Uz priznanje da su ga stariji iz najbolje selekcije, uvek „vukli“ sa sobom kada je posle treninga, na rasporedu bio neki drugi „izborni predmet“, tu 1995. pamti i po okršajima sa slavnim rivalima. Tako se većina seća Đorđevićevih trojki kao pleve iz finala sa Litvanijom, a Rebarce i još nečega…

„Bio sam fizički inferiorniji od Arvidasa Sabonisa, jednog od najboljih centara svih vremena. Nemam takvu konstituciju, ali moraš u duel, igra se finale, biti ili ne biti. U jednom trenutku, dobio sam takav udarac laktom u glavu, da sam sve zvezde prebrojao nad Atinom. E, onda shvatiš, koliko si daleko od nečijih visina. Pa je i ta šljaga, bez obzira koliko bolna u fizičkom smislu, bila dobra. Zato što sam nešto naučio, odnosno kako da budem bolji.“

Bilo je zanimljivo „učiti“ i od Panajotisa Fasulasa, još jednog renomiranog evropskog centra.

Alexander Hassenstein/Bongarts/Getty Images

„Njemu sam se osvetio 1998. na SP. Inače, na pomenutom EP, „Skakavac“ kako su ga zvali sa onih 213 sm i onolikim rasponom ruku, za mene, klinca sa skoro deceniju manje iskustva od njega, bio je poput noćne more. Ali, na prvom mestu me je motivisao, kako je sve blokirao, igrajući za grčku reprezentaciju, pa Olimpijakos…“

Zar nije bio malo „prljav“ igrač?

„Samo delimično, jer se tada igrala takozvana čvrsta košarka, pa sam i ja postajao „čvršći“. Uostalom, kod Dude i Željka u reprezentaciji, nisi mogao da budeš od „šećera“. Gradili su od pojedinca karakter, iz mene izvlačili maksimum, kao i od ostalih u ekipi. Nije te trener učtivo pitao da li možeš da zabeležiš koji skok više, nego je vokabular bio „nešto“ drugačiji. Ali, niko se nije ljutio, meni je to bilo motivaciono. Bila su drugačija vremena, ali i oni su bili takvi treneri.“

Govoreći o nekadašnjim trenerima i selektorima, Rebrača nastavlja:

„Rad sa Aleksandrom Nikolićem u Partizanu, nešto je posebno, a Željko je dao sve od sebe da još evoluira „profinu školu“. Kroz saradnju sa Dudom, mogao si da osetiš nešto od starog (jugoslovenskog) reprezentativnog duha. Ne mogu nikada da poredim njega sa Obradovićem, niti ima potrebe za tim. Ivković je bio drugi nivo znanja, ma šmeker među koševima. Drugačije je prenosio iskustvo i znanje od Željka. A svi oni, nemerljivo puno su mi značili.“

Rebrača na kontinentalnim prvenstvima

EP 1995.

Grčka – prva faza: Grčka – SR Jugoslavija 80:84 (p), Jugoslavija – Litvanija 70:61, Italija – Jugoslavija 74:87, Jugoslavija – Švedska 85:58, Izrael – Jugoslavija 59:72, Jugoslavija – Nemačka 92:79; eliminaciona faza: Francuska – Jugoslavija 86:104, Jugoslavija – Grčka 60:52, Jugoslavija – Litvanija 96:90.

Plasman: 1. Jugoslavija, 2. Litvanija, 3. Hrvatska, 4. Grčka, 5. Italija, 6. Španija, 7. Rusija, 8. Francuska, 9. Izrael, 10. Slovenija, 11. Nemačka, 12. Turska, 13. Finska, 14. Švedska.

Sastav: Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Zoran Sretenović, Žarko Paspalj, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Vlade Divac, Zoran Savić, Dejan Tomašević, Dejan Koturović. Selektor: Dušan Ivković.

EP 2005.

SCG – prva faza: Srbija i Crna Gora – Španija 70:89, SCG – Izrael 93:77, Letonija – SCG 67:82; eliminaciona faza: SCG – Francuska 71:74.

Plasman: 1. Grčka, 2. Nemačka, 3. Francuska, 4. Španija, 5. Litvanija, 6. Slovenija, 7. Hrvatska, 8. Rusija, Izrael, 9. Italija, SCG, Turska, 13. BiH, Bugarska, Letonija, Ukrajina.

Sastav: Dejan Bodiroga, Darko Miličić, Vule Avdalović, Vladimir Radmanović, Igor Rakočević, Vlado Šćepanović, Marko Jarić, Željko Rebrača, Nenad Krstić, Dejan Milojević, Dejan Tomašević, Milan Gurović. Selektor: Želimir Obradović.

Rebrače nije bilo na reprezentativnom spisku za EŠ 1999. zbog povrede, a bilo je i mentalnog zamora za neke druge akcije.

„Psihički i fizički nisam mogao da izdržim da svako leto imam samo sedam slobodnih dana, pa na pripreme nacionalne selekcije. Pogotovo kada više nisam igrao u Evropi, kada sam otišao preko Atlantika, nisam bio više debitant, imao sam duže i napornije klupske sezone. Zato sam izostao sa EŠ 2001, pa SP 2002. Vratio sam se za akciju 2005, a ispalo je da je bolje da je izbrišem iz pamćenja.“

Na šampionatu Starog kontinenta 1997, nacionalni tim su čekala neka druga iskušenja osim zadatka da se odbrani zlato osvojeno dve godine ranije.

Željko Rebrača
Starsport

„Izgubili smo meč protiv Italije u grupi, a porazi nikada nisu dobrodošli bez obzira koliko su bili (be)značajni u takmičarskom smislu. Onda je došla na red Hrvatska, direktan sudar po prvi put od rata 90-ih. Niko nas nije pritiskao, ali sam sebi napraviš pritisak da nešto moraš da dobiješ. Bila je to prelomna utakmica da izgradiš karakter, ali i više od tek nekog duela na prvenstvu. Imala je specifičnu, mnogo veću, težinu od one uobičajene košarkaške. Sa trojkom Đorđevića, pobedom, nekako se sve otvorilo. Iako je još bio dalek put do finala, novog zlata. Sećam se da nije bilo lako protiv Španije, pa je Danilović izvrnuo zglob…“

Reprezentativno je odrastao da partije u tom dresu nisu poligon za takmičenje ega…

„U reprezentaciju ne dolaziš da ubaciš 30 poena, već ono što ekipi treba, tako su me učili Divac, Paspalj i ostali iskusniji kada sam tek počinjao među seniorima. Dešavalo se da budem treći strelac ekipe, ali da li sam baš bio treći najbitniji u timu na jednom takmičenju? Ne verujem. Mnogi od nas su mogli da daju po 25 na svakoj utakmici, ali nije to bila poenta, nego da daš četiri, ali kada je potrebno. I nikad nemoj ništa da očekuješ, nego živi u ovom momentu, što bi rekli psihoterapeuti. To je za sve one koji bi da čuju prognoze pred ovaj Evrobasket, ne šalim se puno.“

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Budi prvi ko će ostaviti komentar!

Pošalji komentar Pročitaj komentare (0)

Najčitanije vesti - Eurobasket