Bio je zlatni dečko mlađih reprezentativnih selekcija, ozbiljan član seniora, koji su posle dugih sedam godina posta, osvojili medalju (srebro) za Srbiju 2009. na Evropskom prvenstvu. Milenko Tepić, nekadašnji košarkaš Partizana i Panatinaikosa, sa kojima je osvojio gro klupskih trofeja, smatra da naslednici u nacionalnom dresu, imaju kvaliteta za odličje na predstojećem Evrobasketu (1 - 18. septembar).

Povezane vesti

Pešić odabrao: Poznat tim Srbije za Evrobasket!

Vesti Eurobasket 2022

31. avg 2022 37

Vesti Eurobasket 2022

31. avg 2022 37

Veseli: Definitivno možemo da zaustavimo Jokića

Vesti Eurobasket 2022

1. sep 2022 7

Vesti Eurobasket 2022

1. sep 2022 7

Jović: Jokić je prešao igricu, onako se ne šutira u dvorištu

Euroleague

31. avg 2022 4

Euroleague

31. avg 2022 4

Radošević za SK: Drhtao sam od treme pred Žocom i asovima

Eurobasket

31. avg 2022 2

Eurobasket

31. avg 2022 2

U predvečerje najvažnijeg kontinentalnog takmičenja, koje organizuje kvartet zemalja (Češka, Gruzija, Italija, Nemačka), prisećamo se nekih prvenstava, koja su donela pun koš radosti ili razočaranja. Jer čaše meda i žuči, što je za istoriju „ispevao“ Njegoš, nekako su uvek blizu, životno-sportski izmešane.

„Iz sadašnje perspektive, bilo je različitih seniorskih iskustava, lepih i onih drugih. Ali mi je mnogo drago što sam bio deo tih reprezentativnih priča. I one 2007. u Španiji, kada smo uglavnom bili premladi i mnogo emotivno doživeli neuspeh. Ili 2009. u Poljskoj, kada skoro niko u Srbiji nije verovao da možemo nešto da uradimo. Pa 2011. u Litvaniji, kada nismo imali sreće sa povredama, ostali bez medalje i, plasmana na Olimpijske igre. Ipak, kada se okrenem unazad, puno je srce, iako uvek može više i bolje,“ počinje priču Tepić za Sport klub.

Pouzdani bek je bio jedan od onih klinaca, koji na EP 2007. nisu zauvek „izgoreli“ uprkos jednom od najslabijih rezultata u istoriji učešća (Jugoslavija/Srbija). Tadašnji novi selektor, inače povratnik, Dušan Ivković, pakovao je novu selekciju, za neki novi početak te 2009.

„Za većinu nas, to je bio novi početak. Sa izuzetkom Krleta (Nenad Krstić) i Bojana Popovića, koji su imali po 26, ostali su bili dosta mlađi. Počeli smo pripreme sa dečačkim entuzijazmom i ambicijama, nesvesni sopstvenih dometa, dok krajnji ciljevi nisu bili jasno određeni. Ne mogu da zaboravim prvu utakmicu na EŠ, protiv apsolutnog favorita Španije. Napravili smo automatski iznenađenje i, dobili vetar u leđa. Ali, bilo je značajno da sebi pokažemo da možemo da izađemo na kraj i sa najboljima. Naravno da je kasnije bilo i poraza i pobeda. Emotivno smo izgubili od Slovenije, recimo, pa nam je bilo važno da dobijemo Veliku Britaniju za plasman u narednu rundu. A takvi rivali, uprkos našem kvalitetu, nikada nisu bili lagani. U novoj grupi, pored pobeda nad Poljskom i Litvanijom, poraženi smo od Turske u produžetku, pa četvtrfinale sa Rusijom, sve do finala sa Španijom…Srebro je bilo ogromno, mnogo više od zvanične „težine“. Imali smo izuzetnu želju za medaljom…“

Slučaj Teodosić

„Selektorova je uvek poslednja, ali mislim da je sve moglo da se izvede elegantnije. Kao i njegovi prethodnici, Pešić je taj koji odlučuje, to je njegova odluka, jer je on i odgovoran za tim i rezultate, na prvom mestu, pa i sva prava. Ali, ponavljam, šta god da je Teodosić uradio ili nije, mogao je da bude suptilnije sklonjen.“

I jednog vrsnog stručnjaka, čiji je pogled znao da sledi krv u žilama?

„Duda nije bio prestrog, barem sam ga ja tako doživljavao. Bio sam navikao na disciplinu i kod Duleta (Vujošević) u Partizanu. Moraju da se poštuju pravila ponašanja u grupi da bi ona valjano funkcionisala. On je bio sjajan trener sa dozom velikom šmeka. Davao nam je slobodu, znao da nas pusti, ali da se pravila ne naruše. Kod njega je postojala disciplina, a nije bila atipična. Zna se red u svlačionici, tokom sastanka, nije bilo šanse da se to kod njega ne poštuje. Ali, nikada nisam primetio strogoću koja bi ulila nelagodnost.“

Tepić je u seniorskoj reprezentaciji debitovao na EP 2007. posle šampionskih naslova u svim mlađim selekcijama. Te godine je i Srbija prvu put izašla „na crtu“ kao samostalna država, za kormilom se našao legendarni Zoran Slavnić.

„Svi se tog prvenstva sećamo po lošem rezultatu, a bilo je potrebno hrabrosti pa pozvati toliko mladih igrača, sa izuzetkom Marka Jarića, Milana Gurovića i Darka Miličića. Toj selekciji je nedostajalo iskustvo, više ozbiljnosti, ali i sreće. U grupi smo izgubili od Grčke na produžetke. Posle tako emotivno teškog meča, došla je utakmica sa Izraelom. Za mene je taj poraz bio šok, bio sam na ivici suza. To mi je bio prvi seniorski poziv, imao sam svoje snove, ali… Svašta nam je pomalo nedostajalo. Funkcionisali smo zajedno, ali nismo to materijalizovali rezultatima. Bez obzira na sve, bilo mi je to korisno iskustvo da znam šta može da me očekuje u budućnosti, šta bi valjalo da se promeni… Sve mi je to dosta značilo, iako mi je neuspeh teško pao.“

Cimer i Vlalukin

Tepić je najveći deo karijere u nacionalnom dresu proveo kao cimer sa Nenadom Krstićem, sadašnjim potpredsednikom za mušku reprezentativnu košarku. Na pitanje, ko je bio ozbiljniji dok su bili igrači, stiže sledeći odgovor:

„Uh, nije mi lako da odgovorim. Bili smo drugačiji i, slični. Priznajem, da sam bio ozbiljniji, možda i više nego što je trebalo, a ni on nije puno zaostajao. Lepo smo se slagali, imali uvek o čemu da pričamo, pa se tog doba uvek prisetimo kada se sretnemo.“

Kao i stvari koje nisu bile strogo košarkaške.

„Duda je u Poljsku poveo glumca Miloša Vlalukina, da se nadje uz ekipu, utiče na atmosferu onih koji su 24 sata u sistemu takmičenja, igara i rezultata. Čisto da korisno iskočimo iz rutine. Miloš je „učestvovao“ i na zagrevanju, držao nam simpatične motivacione govore… Sve se to uklapalo jer smo imali pravu sportsku priču i hemiju.“

Kako ste sarađivali sa selektorom, koji je bio igračka legenda Jugoslavije i Evrope?

„Moka je donosio neku svoju energiju i u određenoj meri mi je prijalo. Posebno što sam ja sušta suprotnost, disciplinovan sam sa sobom, otkada znam za sebe. A on je znao da ulije samopouzdanje, opusti svakog od nas. Specijalno što to meni kao ličnosti, karakteru, nije bilo prirodno stanje. Kada bi nešto dobro uradili, na treningu ili utakmici, znao je da kaže:“Gledaj samo kako to vi radite, pa to je svemirska košarka.“ Takve stvari su davale elan i samorespekt. Imao sam dobar odnos sa njim, a dan, danas, posle toliko vremena, mnogo mi je žao što timski kvalitet nismo uspeli da „naplatimo“ rezultatima.“

Kontinentalni šampionat 2011. trebalo je da bude prekretnica za generaciju koja je povratila veru u medalje dve godine ranije.

„Ekipa je bila spremna za još jednu evropsku medalju, pa tako smo bili komponovani, ali i igrali, još od kvalifikacija 2008. kada nas je preuzeo selektor Ivković, krajnji cilj su bile Olimpijske igre. Već smo bili dosta iskusni, posebno posle SP 2010. kada smo nesrećno izgubili polufinale od Turske. Turnir u Litvaniji je tekao uobičajeno, iako smo u prvoj fazi izgubili od domaćina, ali ništa nije bilo alarmantno. Čak ni kasniji revanš Španije za poraz u četvrtfinalu SP, pošto smo bili bolji od Turske za prolaz među osam najboljih. Spremali smo se za važan duel sa Rusijom, koju bi smo sigurno dobili da nisu krenuli zdravstveni maleri u Viljnusu. Prvo se povredio Aleksandar Rašić, pa sam se ja ukočio na jednom treningu, jer je bilo hladno iako se igralo u septembru. Sa tako skraćenom rotacijom na spoljnim pozicijama, izgubili smo od Rusa, pa od Grčke, a najvažnije, plasman na OI 2012. Veći mi je žal zbog neigranja u Londonu, nego što smo bili „samo“ četvrti na SP. To je ostalo za celu karijeru u reprezentativnom dresu.“

Kompenzacija je možda doček ispred Gradske skupštine, posle prvenstva u Poljskoj 2009?

„To mi je ostalo u mnogo lepom sećanju, energija sveta koji se okupio i, novi reprezentativni imidž. Jer, niko nije pretpostavljao šta možemo da uradimo kada su nas ispratili na takmičenje. Da ne kažem da se retko ko nečemu nadao. Čak i u Košarkaškom savezu Srbije. Zato se kasnije i napravila onolika euforija po povratku. Srbija mnogo voli ovaj sport i mladost koja se bori iskreno, do kraja za svoju zemlju.“

Stranac nije potreban

„Reprezentaciji nije potreban stranac, jer bi izgubila draž i smisao. Imamo dovoljno talenata. Ne bih tražio način za boljitak u angažovanju stranca, već sistem iza koga će da stane kompletna košarkaška porodica Srbije. Pa trenutno imamo sjajnu selekciju, od Jokića, najboljeg u NBA, Micića, prvog evroligaškog igrača, Bjelice, čije je klub (Golden Stejt voriors) šampion najjače lige sveta, pa sezona Lučića, Nedovića, da više ne nabrajam. Angažovanje stranca je suvišno, čak i u bliskoj budućnosti, jer se gubi reprezentativna energija.“

Uz mešavinu osećanja, gde ipak, preovlađuju lepa sećanja, sagovornik Sport kluba se osvrnuo na još jedan reprezentativni izazov, koji će, ovog puta, otpratiti iz fotelje.

„Imamo kvalitet dovoljan za medalju. E, sad koje, odlučivaće nijanse, a Srbija je u grupi najboljih selekcija na Evrobasketu 2022. Okupila se dobra reprezentacija, skoro svi su tu, željni dobrih rezultata. Samo da ih zaobiđu povrede, ali ne i Fortuna, to je uvek potrebno.“

Da li je Vama potrebna košarka s obzirom da ste se posle godinu dana na mestu tim menadzera Mege, povukli?

„Sigurno ću ponovo nešto raditi u košarci, pa to najbolje znam. Ovoga puta su presudili porodični razlozi, poželeo sam da više budem tata Milici (3) i Ivi (1). Postalo mi je malo komplikovano da svaki dan putujem na relaciji Novi Sad – Beograd. Inače, bio je to lep posao u Megi. Drago mi je što me je nasledio Novica Veličković, nekadašnji klupski (Partizan) i reprezentativni saigrač. Ako sam ga svojevremeno „oterao“ u penziju, kada je Mega izbacila crno-bele, sada smo kvit, da se malo našalim.“

Tepić sa Orlovima na EP

EP 2007.

Španija – prva faza: Srbija – Rusija 65:73, Grčka – Srbija 68:67 (p), Izrael – Srbija 87:83.

Konačan plasman: 1. Rusija, 2. Španija. 3. Litvanija, 4. Grčka, 5. Nemačka, 6. Hrvatska, 7. Slovenija, 8. Francuska, 9-12: Italija, Portugalija, Izrael, Turska, 13-16: Letonija, Srbija, Češka, Poljska.

Sastav: Miloš Teodosić, Aleksandar Cvetković, Vuk Radivojević, Zoran Erceg, Dragan Labović, Stefan Marković, Marko Jarić, Darko Miličić, Nemanja Aleksandrov, Novica Veličković, Milenko Tepić, Milan Gurović. Selektor: Zoran Slavnić.

EP 2009.

Poljska – prva faza: Srbija – Španija 66:57, Slovenija – Srbija 80:69, Velika Britanija – Srbija 59:77; druga faza: Poljska – Srbija 72:77, Srbija – Turska 64:69 (p), Litvanija – Srbija 79:89, eliminaciona faza: Rusija – Srbija 68:79, Srbija – Slovenija 96:92, finale: Španija – Srbija 85:63.

Konačan plasman:1. Španija, 2. Srbija, 3. Grčka, 4. Slovenija, 5.Francuska, 6. Hrvatska, 7. Rusija, 8. Turska, 9-10. Makedonija, Poljska, 11-12. Nemačka, Litvanija, 13-16. Letonija, Izrael, Velika Britanija, Bugarska.

Sastav: Bojan Popović, Milenko Tepić, Miloš Teodosić, Ivan Paunić, Nemanja Bjelica, Stefan Marković, Uroš Tripković, Miroslav Raduljica, Nenad Krstić, Kosta Perović, Novica Veličković, Milan Mačvan. Selektor: Dušan Ivković.

EP 2011.

Litvanija – prva runda: Srbija – Italija 80:68, Letonija – Srbija 77:92, Srbija – Izrael 89:80, Nemačka – Srbija 64:75, Srbija – Francuska 96:97; druga faza: Srbija – Litvanija 90:100, Španija – Srbija 84:59, Srbija – Turska 68:67, eliminaciona faza: Rusija – Srbija 77:67, za plasman od 5. do 8. mesta: Grčka – Srbija 87:77, za 7. mesto: Slovenija . Srbija 72:68.

Konačan plaman: 1, Španija, 2. Francuska, 3. Rusija, 4. Makedonija, 5. Litvanija, 6. Grčka, 7. Slovenija, 8. Srbija, 9. Nemačka, 10. Finska, 11 -12. Turska, Gruzija, 13-16. Hrvatska, Bugarska, Velika Britanija, Izrael, 17-20. Ukrajina, Poljska, BiH, Italija, 21 – 24. Crna Gora, Letonija, Belgija, Portugalija.

Sastav: Miloš Teodosić, Milenko Tepić, Aleksandar Rašić, Ivan Paunić, Nemanja Bjelica, Stefan Marković, Marko Kešelj, Nenad Krstić, Kosta Perović, Milan Mačvan, Duško Savanović, Boban Marjanović. Selektor: Dušan Ivković.