Lane Jovanović za SK: Država ne sme da padne na Vidiću!

Reprezentacija 7. jan. 202114:0022 komentara
Podeli:
Milan Lane Jovanović
Privatna arhiva

Nadahnuće „Osvajanja zavičaja“ Siniše Kovačevića, filozofski oplemenjeno sa „Dvadeset srpskih podela“ prezimenjaka mu Dušana, u simbiozi sa čistoćom januarskog kiseonika netaknute i prirodi odane Tare, struji ovih dana venama Milana Jovanovića. Uvek bistrog uma, brzih reči i jasnog stava, čuveni Lane uporno radi na sebi. Ponosan na titulu „najmlađeg novosadskog penzionera“ i završnu godinu master studija na tamošnjem DIF-u, ne da se pošastima modernog vremena.

Fudbalski globtroter, vazda inspirisan tradicionalizmom, nemo i ovih godina svedoči urušavanju srpskog fudbala. Podjednako pati u duši, dok pred njegovim očima promiču slike boljih dečačkih vremena i mondijalskih dana kad je „cela nacija bila reprezentacija“. Nekad bilo, danas se prepričavalo. A, gde je danas fudbalska Srbija?

„Uzalud su komparativne analize, naši problemi vuku višedecenijsko poreklo. Ne prihvatam fokus usmeren ka rezultatima državnog tima, niti permanentno lošoj atmosferi. Hoću da se, kao bivši reprezentativac, učesnik Mondijala u Južnoj Africi 2010, suočim sa pogubnim sistemom vrednosti, kočnicom na putu do boljeg sutra. Preterujemo, ubiše nas podele do nivoa mržnje, čiji ceh godinama plaćamo. Vreme prolazi, jaz je sve veći i to nije dobro. Danas, kao društvo, žudimo za razgovorom, dijalogom, analizama, otvorenim pričama… Lek je to za sve naše ovozemaljske probleme“, drži Milana Jovanovića retorička forma i u ovim danim, skupih reči i teških misli.

Koje višedecenijske fudbalske probleme identifikujete?

„Korupciju, sumnje u regularnost takmičenja, huliganizam, odsustvo transparentnosti i odgovornosti u radu. Bojim se da, kako godine prolaze, neshvatljivom pasivnošću generišemo još veće nevolje.“

Nema ugovora na poklon

Uz ocenu da su angažmani Dejana Stankovića i Saše Ilića sjajna stvar za domaći fudbal, Jovanović ističe i značaj samopoštovanja za karijeru fudbalera:

„Nema ugovora na poklon. Moramo da poštujemo sebe i zato me bole podele i optužbe, pogotovo kad u Srbiji čujem kvazistručnjake i lažne sportske radnike, čije mišljenje u fudbalskom svetu ima težinu kokošijeg pera. Ljudi bi dali život da zaigraju za reprezentaciju, zemlju, pred punim stadionom, da čuju himnu i obuku dres državnog tima.“

Šta podrazumevate pod transparentnošću?

„Način izbora ljudi na ključna mesta, usko skopčanim sa odgovornošću. Srbija je imala dva selektora, velikana, reprezentativna i državna dobročinitelja – Radomira Antića i Slavoljuba Muslina. A, obojicu smo odbacili uz brutalnu medijsku hajku. I to posle plasmana na prvenstvo sveta. Ko smo onda mi, kakvu smo poruku poslali svetu? Između mandata dvojice velikana, primali smo brutalne šamare, pali na kolena, svedočili sunovratu, nikog nismo uspeli da pobedimo. Zato su nam važni transparentnost, kao model rada, i odgovornost u vrednosnom sistemu. Ne rešava se stvar glorifikovanjem selektora pobednika i unižavanjem gubitnika. Bitan je odnos prema poslu i džentlmenski stav. Sreća nekad može da vas pomiluje, ili pokudi, ali pošten rad uvek mora da se ceni.“

Zašto nije tako?

„Nema razgovora, dijaloga, sumnje… Nauka napreduje, upravo, zato što uvek postoji sumnja i to je civilizacijski iskorak. Dogme prate mračno doba, srednji vek, inkviziciju…“

Odakle onda ćutanje na svim nivoima?

„Strah je dominantno osećanje moderne civilizacije. Nije to samo u Srbiji, često preterujemo do defetizma, strah prati celu planetu. Svrstavaju nas u kolone, etiketiraju, ljudi su uplašeni. Jedino sa ličnom savešću živim 24 sata dnevno, ležem i ustajem, zato uvek govorim iz srca, čistih namera. Ništa mi ne treba.“

Zašto onda ćute ostali mondijalci iz „klase 2010“? Čuli smo ovih dana, uz Nemanju Vidića, samo Danka Lazovića, Dragana Mrđu, Marka Pantelića i Branka Žigića.

„Logično pitanje, ali izvire iz okvira pomenute nauke. Psihologija je mnogo šira disciplina i tu se krije odgovor – ljudi se veštački ubacuju u klanove i izbegavaju da pričaju! Ne treba im takva vrsta neprijatnosti. Imaju i drugi izbor – da njihove reči ne korespondiraju sa emocijama. Nažalost, stereotipi su postali dominantna matrica izražavanja.“

Držite stranu Nemanje Vidića?

„Apsolutno ne držim, niti su moje reči i stavovi upereni protiv nekoga. Neću na stranu, već istinu. Hoću dijalog, razgovor… Fudbalska Srbija nema većeg od Nemanje Vidića! Kapiten najbolje generacije najvećeg kluba na svetu, kod najznačajnijeg trenera u svetskoj istoriji! Ej, dozovimo se pameti, ima li monumentalnijeg dostignuća na fudbalskoj ravni, ne karijeri, već kugli zemaljskoj. Nemanja ima svemirsku težinu i njegov transfer u srpski fudbal imao bi istorijsku snagu. Država Srbija ne sme da padne na njemu i siguran sam da neće ni pasti!“

Čime se Nemanja kandiduje za FSS?

„Odgovor zna Vidić, pogotovo gde može da bude najkorisniji. Funkcija nije najvažnija, već činjenica da li će biti prisutan, ili ne. Nemanja je potreban našoj deci, govorim to kao roditelj, sportista, patriota. Hoću da moji sinovi, pevajući himnu uoči svake utakmice državnog tima, gledaju najvećeg od nas. Ogrešili su se o fudbal i skupo platili pojedinci filozofiju da je sport isključivo industrija. Strast, to je stub najpopularnijeg sporta. Emocija! Zato deca vole pobednike, a Nemanja je oličenje trijumfa u fudbalskom svetu. Ne želim da pričom o funkciji vulgarizujem Vidićevu veličinu.“

Gde je onda Nemanjino mesto u ovdašnjem sistemu?

„Opet zavisi od Vidićevog stava. Nemam ništa protiv da Fudbalski savez Srbije čine isključivo eksperti, pravnici, ekonomisti, treneri, sudije… Uvek je na Terazijama bilo kvalitetnih stručnjaka, tako je i danas. Srpski fudbal vapi za ujedinjenjem, kohezijom i Vidić ima težinu da to donese. Pre dva meseca razgovarao sam sa Markom Pantelićem, poželeo da istraje i uspe unutar FSS. Znam da je pošten momak, niko ne sme da dovede u pitanje čast i namere vrhunskog profesionalca. Potreban nam je svaki čovek sličnih razmišljanja i kapaciteta, zato me i boli što ponekad fudbalere srozavaju do nivoa intelektualnih patuljaka, ili običnih „šutača lopti“. Greška!“

Godinama se ne čujem sa Nemanjom

Lane apostrofira još jedan detalj:

„Ubiše nas mentalitetske falinke. Sa Nemanjom Vidićem godinama se ne čujem, međutim, nije to ni bitno za našu priču. Privatne veze i vezice ne prepoznaju profesionalni odnos. Moji kumovi, drugari, prijatelji, imaju vrednost, ali dobro znaju gde je njihovo mesto. Profesionalizam i privatne relacije isključuju jedni druge.“

Ostali smo dužni Srbiji

Peku Laneta i dalje mondijalske rane, deceniju kasnije:

„Ostali smo dužni navijačima u Južnoj Africi, morali smo da ostavimo rezultatski dublji trag. Igrali smo efektno, produktivno, nedostajala nam je sreća protiv Australije. Najgore je što smo se odmah potom vratili u surovu realnost, podele, sukobe. Generaciji, čiji zenit je trebalo da bude Prvenstvo Evrope 2012, sasečena su krila od domaće javnosti. Nezasluženo!“

Predsednik FSS, Slaviša Kokeza, tvrdi da ima podršku fudbalske Srbije. Realnost ili šminka?

„Nikome, u ovom trenutku, nije potrebna priča u sličnim terminima. Imali su podršku kad su oterali Radomira Antića i Slavoljuba Muslina. I gde nas je to dovelo!? Ne radi se o podršci, već pameti, višim vrednostima. Parafraziraću Dušana Kovačevića kad kaže da „Srbi herojima prave spomenike posle smrti, dok za života sve čine da ih unize i zagorčaju život“. Zato Nemanjina priča ima nadvremensku, univerzalnu dimenziju, snagu da ujedini fudbalsku Srbiju i okupi je na jednom mestu, oko jasne ideje. Srbija vapi za takvim čovekom!“

Verujete da će tako i biti?

„Čoveka, homo sapiensa, u životu drže vera, emocija, savest! Nije svrha u dobrom jelu, automobilima, piću, kućama, zgradama, lepim ženama… Ubeđen sam da fudbal ima snagu vrhunske metafore. Vratiću se u vreme Radomira Antića, vrhunskog stručnjaka, psihologa, taktičara. Nismo svi mislili isto, ali klanovi su bili nezamislivi u Antarino vreme. U kvalifikacijama nijedan gol nismo primili iz prekida, postigli smo na isti način dva, ili tri. Ključ je bio u disciplini i odgovornosti.“

Zar je moguće da posle svega ostanemo ponovo u glibu realnosti, bez perspektive i želje da krenemo napred?

Povezane vesti

„Teško pitanje… Ne bi smelo sve da se svede na puku priču. Potcenjena nam je struka, kvalifikacije nisu pitanje jedne utakmice, sreće i malera, već sistema i ideje. Možda je vreme da razmislimo i o kopiranju belgijskog, španskog, ili holandskog modela. Znam, strpljenje je teška reč, međutim, moramo tako da razmišljamo. Potrebno nam je novo određenje prema fudbalu i korenit, temeljan, zaokret“, zaključio je Milan Lane Jovanović, skoro, pa diplomski referat na temu „Kako pomoći srpskom fudbalu“.

Vredi pročitati. I primeniti. Lanetova – svaka u metu, iskrena do bola. Kao i uvek!

Komentari

Vaš komentar