Mnogo problema natovarilo se na leđa Šapčana. Mačva kašljuca, bez predsednika i trenera tumara ovih dana, tražeći grumen spasa i opstanka. Otvorene dileme i zjapeći jaz između želja i realnosti pritiskaju i ono malo nade podgrejane pobedom u poslednjem jesenjem kolu, nad Zlatiborom.

Junak modernog šabačkog fudbalskog doba, „raščinjeni“ šef struke Dragan Aničić, sasvim iznenada, tri dana pre kraja takmičenja, dobio je otkaz. Uz lakonsko obrazloženje – Mačvi više nije potreban. Posle 15 meseci rudarskog posla, sa sizifovskim obrisima.

„Očekivano je to bilo, barem za mene. Dogovorili smo raskid saradnje na kraju godine, međutim, ljudi iz kluba su mislili da je u obostranom interesu što brži rastanak. Nisam imao ništa protiv, okrenuli smo se svako na svoju stranu, bez teških reči“, uzdržan je u konačnom komentaru Dragan Aničić.

Fudbalskim Šapcem odavno kruži priča da je grupa investitora, na čelu sa Falijem Ramadanijem, blizu dolaska u Mačvu.

„Sad ne znam šta se dešava, iskreno… Nemam kontakt sa ljudima iz kluba. Postoje nagoveštaji da će biti napretka, međutim, priča o dolasku novih ljudi odavno traje. Šuškalo se i ranije i nikom ništa. Nadam se, voleo bih, Mačva i Šabac zaslužuju bolje, navijači posebno. Ako ne bude promena, neće biti ni sreće.“

Zašto nema mesta za Kralja? Pitajte druge!

Da srpski fudbal jede svoju decu osetio je najbolje Ivica Kralj, bivši predsednik šabačkog kluba. Povukao se iz klupskih kancelarija krajem oktobra.

„Iza Ivice Kralja stoje dobri rezultati, Mačva je ranije igrala u najvišem rangu samo u vreme posle svetskih ratova. Bez vređanja! Novija istorija prepoznaje Šapčane u najvišem rangu isključivo u vreme Kralja. Godine moraju da se cene, četiri standardne u eliti, uz polufinale kupa, zapažene transfere. Malo je takvih sportskih radnika i ljudi, nadam se da će brzo pronaći posao. A, zašto nije danas u Mačvi pitajte druge!“, odsečan je Aničić.

Nije tajna – šabački crveno-crni plešu na tankom rubu egzistencije. Upozoravao je Aničić bezbroj puta, na vapaje trenera niko se nije obazirao.

„Dešavale su se razne stvari, poslednjih šest meseci, možda i godinu dana, nepojmljive modernom fudbalu, superligaškom takmičenju. Voleo bih da smo imali probleme kao Vojvodina. Siguran sam, brzo bismo to premostili, ne bi nikakve priče sa upravom ni bilo. Takva dugovanja, prelazni rok, sve je daleko od nas… Plata čekana dva meseca – to je san za fudbalere Mačve!“

Nije valjda dotle došlo? Čusmo proteklih dana, po principu „svako svoga konja hvali“ da Mačva ima u upravi „kreatore najvećih uspeha u stogodišnjoj istoriji“.

„Voleo bih da sam razmišljao samo o terenu, tehnici i taktici. A, u aktuelnoj situaciji, trener je i otac i majka, mora da čuje svog igrača. Jednostavno, jer priča o čistoj egzistenciji. U situaciji uzajamnog poverenja, igrači osećaju dobar ambijent, prijatelje na klupi. Nikad nisam imao problem u Šapcu, što je lako proverljivo. Morao sam da stanem iza tima i momaka, nisam pričao o sebi, već igračima koji nemaju. Mučno je kad fudbaler Super lige moli roditelje za novac. Nije bitno za šta, ali budite sigurni – momci nisu imali za osnovne potrebe.“

Zalog za opstanak

Vidi bivši trener Mačve dašak sreće i tračak blaga u aktuelnom sastavu. Zalog u borbi za opstanak:

„U poslednjih osam utakmica igrali smo dobro, porasli kao tim. Samo smo triput podbacili, protiv Spartaka, Čukaričkog i TSC-a. Grupa mladih skrenula je pažnju – Branislav Knežević (18), Dilan Ortiz (20), Branislav Marković (22), Stefan Dabić (23), Marko Mijailović (23)… Već su na radaru mnogih klubova. Sa tri pojačanja, pod uslovom da sačuva postojeći sastav, Mačva može da se nada opstanku.“

Gladni obično najviše grizu. Filozofija čije obrise je moguće nazreti i na fudbalskom polju.

„Znam da bole činjenice, nikome nije lako da ih prihvati. . Izvukli smo maksimum, na terenu, u jesenjem delu, fudbaleri su bili korektni, obaveze izvršavali na najbolji način. Nije nas ni sreća pratila, ali i ona mora da se zasluži.

Da nevolja bude veća – Aničić nije prvi put bio u situaciji nalik šabačkoj.

„U Borči su me pritisli i teži problemi. Na sreću, šabačke svlačionice su imale struje i vode… Iskusan sam i znam kako da se ponašam u takvim situacijama. Nažalost!“

Sa skoro tri decenije neprekidnog staža u srpskom fudbalu, Aničić je svestan da vreme u kojem je igrao i današnje nemaju dodirnih tačaka. „Tera“ se lopta, ali ni nalik kao ranije.

„Nismo više ni tako mladi, na svet gledamo drugačije. Ali… Ako klub promeni pet trenera za sezonu nema sreće. Znatno se proširilo tržište, svako može preko granice. Zato je u Srbiji vraški teško napraviti dobru priču, pogotovo na stadionima iz vremena stare Jugoslavije. Talenat, ipak, niko ne može da nam oduzme. A, činjenica je da i na tom planu padamo. Izgubili smo treću ligu, ne tako davno, bazu za najkvalitetniju decu. Zvezda, na sreću, ima Grafičar, kao Partizan nekad Teleoptik. Pa, moj BSK je nekad isključivo prodavao momke iz škole. Savića, Savkovića, Cvetkovića, Stojkovića… Nekad bilo, sad se pominjalo…“

Šabačka priča, nalik mnogima u Srbiji. Zemlji sporta i fudbala!