Dika se nada dresu iz Barija, naslednik bi ulogu startera

Podeli:
Privatna arhiva

Otac i sin. Dok senior otkriva, u razgovoru za Sport Klub, da i dalje ne poseduje dres koji je za njega vredniji od bilo čega, junior se bavi drugim stvarima (lako mu je kad ima svoj dres) i, zasad, ne bi hleba preko pogače. Legendarno fudbalsko prezime Stojanović.

Sećate se onog diva među stativama koji je odbranio Amorosov šut sa bele tačke, u penal seriji Kupa šampiona Evrope? Zauvek ponos i Dika navijača Crvene zvezde, o nasledniku (Marko, fudbaler superligaša Bačke) će se tek pričati. Hajde najpre da vidimo dokle je stigla operacija zvana „pregovori“, a odnosi se na dragoceno „platno“ najznačajnije utakmice u istoriji ovdašnjeg klupskog fudbala, pripijeno uz telo kapitena neverovatne generacije, 29. maja, 1991.godine, na stadionu „Sveti Nikola“ u Bariju…

Dres je lociran, nažalost u drugim rukama“, ističe Stevan Dika Stojanović ( aktuelni član Upravnog odbora Crvene zvezde, uspešan menadžer – lansirao i kuma Ivicu Pavlovića među najpoznatije, najcenjenije agente sa naših prostora) u razgovoru  za SK.

Za sve je kriv Italijan, kolega, sportski novinar, koji se danima uoči Zvezdinog finala sa Marsejom vrzmao oko srpskog čuvara mreže i ponavljao mu da u svom stanu ima nekoliko golmanskih dresova sa završnica Kupa evropskih šampiona, moleći ga i kumeći da se pridruži onima koji su mu uručili poklon. I, kad se sve okončalo, kad je Zvezda osvojila trofej, Italijan je non-stop bio blizu Stojanovića , trčao s njim pobednički krug, pratio do vrata svlačionice i onda je Srbin, nesvesno, valjda zato što je bio na sedmom nebu, skinuo dres… Minut kasnije se pokajao, pa ipak, bilo je to vreme za slavlje i ništa više, pred očima je bio samo pehar. Posle mnogo godina, Dika je čuo da dres nije više kod Italijana…

Slučajno sam saznao. Veselio sam se na svadbi kod prijatelja koji je udavao ćerku… Posle sat, dva, prišao mi je čovek koji je kolekcionar sportske opreme i iznenadio kada je rekao: Poznajem osobu koja je vlasnik vašeg dresa iz Barija. Pomislih da se negde sreo sa Italijanom, konverzaciju pokušavam da vodim u tom smeru, ali, on me još jedanput iznenađuje tako što saopštava da nije u pitanju italijanski novinar, već državljanin Srbije, na radu u Švajcarskoj. Odmah sam se ozario, čini mi se da ništa lepše nije mogao da mi kaže, istog trena ga zamolio da uspostavmo kontakt sa zemljakom…I, ubrzo smo se s njim čuli, on je poslao fotografiju na kojoj je dečak s mojim dresom, koliko da se uverim u verodostojnost, krenula je priča…Pitao sam: da li postoji bilo kakva šansa da dobijem dres, mogu li nekako da nadoknadim? Usledilo je: Dres sam kupio na aukciji, verujte da i meni mnogo znači, moja porodica je zaljubljena u Zvezdu, imamo uspomenu na podvig, na nešto najveće i najlepše! Privremeno sam se povukao, ne i odustao, možda ću u nekoj sledećoj rundi da dobijem bitku…Tek sad žalim što sam imao posla sa Italijanom, prodao me, srpski rečeno“, dodao je Dika za SK.

Privatna arhiva

Od dresa legende, do dresa divnog, stasitog mladića Marka Stojanovića, doskoro zadnjeg veziste, od januara u ulozi štopera Bačke (u dečačkim danima hteo pošto-poto da bude golman).

Stalno sam branio na časovima fizičkog u OŠ Stefan Nemanja na beogradskom Senjaku, učestvovao na turnirima sve dok nisam došao pod komandu nenadmašnog Tome Milićevića. Reče mi čika Toma: Dobar si,mada bi, iz nekih razlpoga, bilo pametnije da igraš fudbal, za početak na krilu, kasnije, videćemo, možda ćeš da uđeš u sredinu…Godine su prošle, tata mi je preneo i šta je njemu tada ispričao. U najkraćem : Marko mora da pravi svoju karijeru, dokle god je u ovom to je on, a ne da ga porede sa tobom i automatski ga izlažu ogromnom pritisku! I bio je potpuno u pravu. Igrao sam u mlađim kategorijama Crvene zvezde, pred punoletstvo se otisnuo u Italiju, takmičio za Kjevo u Primaveri, napredovao fizički i taktički, potom se vratio kući, potpisao za BASK, dve godine proveo kraj Careve ćuprije, onda šest meseci u Zemunu, pa nazad u BASK, odakle sam pre godinu i po prešao u Bačku“, raportirao je Marko.

Karakteristike: odličan skok, duel, ideja, duga lopta, defanziva za svaku pohvalu. Prekomandovan prvog meseca tekuće godine iz veze na poziciju centarhalfa…

Sve bliži sam golu, ali ne mogu da budem golman, ne daju mi“, nasmejao se Marko.

Po diktatu Nenada Vanića, novoangažovanog šefa struke u Bačkoj…

Smatram da sam na sva tri ovozimska testa opravdao poverenje, bio sam starter, igrao od prvog do poslednjeg minuta u duelima sa Opatijom, Koprom i Olimpijom. Još nešto: kompletan tim je delovao čvrsto, što bi moglo i moralo da se preslika u nastavku prvenstvene trke. Ima nade za Bačku!

Protiv Opatije 3:1, sa Koprom 1:1, poraz od Olimpije 0:2?

Nisu nas nadigrali ni Ljubljančani, egal 70 minuta, odlučila je duža klupa, na tom polju smo pali, lišeni pomoći nekolicine povređenih. Uglavnom, sve što smo hteli na dvanaestodnevnim pripremama u Puli, to smo i ostvarili.

Kako je rastao, tako se, gledajući snimke, sve više lepio za fudbalske umetnike i zadržao kod dvojice velemajstora…

Pirlo i Kaka. Brojevi 21 i 22. Moji omiljeni, a zauzeti u Bačkoj. Ne smeta ni 29. bitno je da igram. Sutra se Bačka u prijateljskom susretu sastaje sa Kabelom,  šestog februara dočekuje Mačvu u borbi za bodove…Očekujem šansu. I ne zaboravljam da istaknem dobru atmosferu u klubu, druženje sa golmanom Aleksom Milojevićem, desnim bekom Dejanom Parađinom…Cilj je jasan: opstanak u Superligi“, zaključio je Marko Stojanović za Sport Klub.

Gde će sve ovo da prođe bez Dikinog i Markovog zeta? Ne bi bilo u redu. Zet je i te kako je vredan pažnje. Ime: Vilson. Prezime: Caković. Prošao je mlađe kategorije Crvena zvezde, kucao na vrata prvog tima, postao opšte poznat posle onoga što se dogodilo u Albaniji 2015. godine, kada je čuvao mrežu Apolonije (u poslednjoj sezoni proglašen najboljim u ekipi). Brojni, iz čitavog regiona se sećaju koliko se buke diglo oko utakmice sa Tiranom, čiji je navijač ,uoči penala dosuđenog za njegov tim, preskočio ogradu, upao na teren, prešao više od 70 metara, stao ispred Cakovića i mahao zastavom na kojoj je pisalo: „Nema Albanije bez  Kosova i Čamerije“. Caković je oduzeo zastavu („Neko je to morao da uradi kako bi se uputio udarac sa bele tačke i meč nastavio“), izazvao revolt simpatizera oba tima, što je najbolnije i saigrača.

Vređanje sa tribina, psovanje (Caković do tog dana nije imao ni najmanji problem u Albaniji ). Penal se uklopio u uzavrelu atmosferu, mreža se zatresla, trener Apolonije povukao je pravi potez i zamenio Srbina, koji je, posle svega, izjavio: „Svako bi na mom mestu tako postupio, i ne vidim ništa herojsko u tome.“ A, pretnje na njegov račun su se ređale na društvenim mrežama, kuljale kao lava iz vulkana… Sad je u švedskom fudbalu (prethodno je gradio karijeru u Nemačkoj), brani gol trećeligaša (samo je elita profesionalna), zaposlen je u gradu (Jončeping), poznatom po „Huskvarni“ (motorne testere, kosačice…) i uživa u braku sa Teom, hotelskom službenicom (baka Maja i deda Dika prosto se tope kad se pomene unuka Ena, koja će u maju da napuni četiri godine).

Deca su ukras sveta!

Komentari

Vaš komentar