Ljubav na prvi pogled: Kako je Katar ostao svoj

do katara 12. dec 202211:001 komentar
Doha
Shutterstock/Sven Hansche

Kao samostalna zemlja Katar postoji tek nešto više od pola veka, a od proglašenja nezavisnosti prošao je kroz neverovatnu evoluciju. To kako danas izgleda cela zemlja, a prvenstveno prestonica Doha, ne može da se poredi ni sa situacijom devedesetih, a posebno ne onom 1971. godine, kada se oslobodila od Ujedinjenog Kraljevstva.

Pročitajte još

Savršena osoba za priču o Kataru nekad i sad sigurno je Maja Arslanagić, ćerka legendarnog Abasa,   člana nezaboravne negeneracije jugoslovenskog rukometa koja je vrhunac doživela osvajanjem zlata na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine. Arslanagić je i kao selektor stigao do olimpijskog odličja – bronze na Igrama u Seulu 1988.

I upravo zahvaljujući očevom poslu, pošto je preuzeo klupu reprezentacije Katara, Maja se kao klinka našla u Dohi krajem osamdesetih godina prošlog veka. Tamo se vratila pre desetak godina i sada se bavi razvojem i promocijom kulturnog turizma u Kataru. Povratak je sam po sebi dovoljan dokaz njene ljubavi prema Kataru, koji je prilikom prvog susreta ostavio poseban utisak na nju…

“Iako sam bila dete, jako se dobro sećam svega, svakog detalja jer to je bio najlepši period mog detinjstva, ako ne i života. To je bio jedan nov način života, nova kultura, jezik, novi prijatelji iz celog sveta. I ono što je bilo najlepše – lepo i sunčano vreme skoro 365 dana u godini, kao i to što smo pritom bili zajedno kao porodica, što do tada i nije bio slučaj jer je tata često bio odsutan zbog prirode posla”, kaže Maja na početku razgovora za Sport Klub.

rukometna reprezentacija Jugoslavije 1972. Minhen
Guliver Image

Porodica Arslanagić se otisnula u Katar 1988. kada je legendarni golman Partizana i Borca iz Banjaluke dobio posao selektora. Prethodno je, između ostalih, vodio reprezentaciju Jugoslavije, Metaloplastiku i Benfiku.

“Daleke 1988. godine je moj otac dobio posao kao selektor katarske reprezentacije, pošto je osvojio bronzu u Seulu na Olimpijskim igrama sa reprezentacijom Jugoslavije. Možemo da kažemo da je moj otac bio začetnik rukometa u Kataru, pošto nije zatekao seniorsku ekipu po dolasku. To je bilo vreme relativno mladog Katara, s obzirom na to da je postao nezavisan 1971. godine. Ova mlada država je već tada nagoveštavala veliki potencijal na svim poljima i bila je poprilično napredna. Sećam se, pošto tada nije bilo interneta, morali smo da odemo u knjižaru da kupimo atlas kako bismo videli gde se nalazi ta država. Isto tako, prvo je u izvidnicu otišao tata, da vidi da li uopšte možemo kao porodica tamo da se preselimo i živimo. Vrlo brzo posle njegovog dolaska, došli smo i mi, što je samo potvrdilo da se, bez obzira na našu tadašnju neupućenost, Katar pokazao kao odličan izbor – budući da smo svi zajedno ostali neprekidno vezani za Katar. Otac se vraćao i radio, sestra je odigrala finale Kupa u Kataru, a ja do danas smatram Katar svojim domom, te moje srce i duša pripadaju ovde”, ističe Maja, čija sestra Maida se isto kao i njihov otac bavila rukometom, a odigrala je preko 100 utakmica u dresu reprezentacijom Hrvatske, sa kojom je 2008. bila šesta u Evropi.

Porodica Arslanagić
Privatna arhiva

Arslanagići su se u Kataru zadržali do 1994. godine, ali kao što je Maja već pomenula uvek su se tamo vraćali. Njen povratak je došao pre desetak godina i trenutno ne planira da ode.

“Katar ima čudesnu moć – ko ga jednom doživi, teško iz njega odlazi i uvek mu se vraća. Kada smo prvi put 1994. godine napustili Katar, odmah sam rekla da ću se vratiti kad-tad. Tako je i bilo jer, kao što sam već pomenula, Katar nosim u duši i srcu i ovo smatram svojim domom. Period posle odlaska iz Katara sam provela tražeći se, pošto sam provela ključne godine svog odrastanja ovde, često sam se pitala gde uopšte pripadam. Mnogo sam putovala po Evropi, dolazila sam i u Katar tati u posetu jer je radio ovde, a onda sam se pre desetak godina odlučila na povratak i prvi put sam osetila da sam napokon ‘kod kuće’”.

Maja Arslanagič
Privatna arhiva

Baš sve što je već rekla Maju stavlja u poziciju da može da pruži pravi uvod u to kako zapravo iznutra izgleda evolucija Katara u poslednje vreme.

“Katar se u poslednjih 30 godina, koliko ga ja poznajem, eksplozivno razvio na svim poljima. Osim što se fizički izgradio, a broj stanovnika utrostručio, Katar je uložio i još ulaže u temeljne stubove društva jer jako dobro razume da je dugoročno gledano kvalitetan i održiv razvoj zajednice jedino moguć ukoliko je temelj solidan. Stoga je ulagao i još ulaže u obrazovanje, pa tako imamo Katar fondaciju, neprofitnu organizaciju pod vođstvom Njenog Visočanstva Šeike Moze, koja se bavi obrazovanjem, istraživanjima, inovacijom i razvojem zajednice, te je sedište svetski renomiranih fakulteta kao što su Nortvestern, Džordžtaun, Karnegi Melon, Teksas, Virdžinija Komonvelt… Zatim, tu je katarski Naučni i tehnološki park koji je udomio međunarodne tehnološke kompanije s ciljem da ubrza i potpomogne razvoj katarske ekonomije znanja. Tu je i Nacionalna biblioteka, remek delo poznatog svetskog arhitekte Rema Kolhasa koje sadrži preko milion knjiga i izgrađena je na površini od 42.000 kvadratnih metara. Zatim, razvoj zdravstva, umetnosti, kulture, sporta, pa i infrastrukture. U poslednjih 10-15 godina razvija se pod vođstvom Njene Ekcelencije Šeike Majase al Tani, sestre Emira Katara, po pitanju kulture i umetnosti otvaranjem Muzeja islamske umetnosti, zatim Mathafe, Muzeja arapske moderne umetnosti, nedavno otvorenog Nacionalnog muzeja, Olimpijskog i sportskog muzeja. Pritom je bio domaćin i velikim svetskim izložbama poput onih Damijena Hirsta, Diora, Valentina, Virdžila Abloa, te velikim značajnim sportskim događajima. Ali, ono što je najlepše u celom ovom razvoju i oni zbog čega posebno cenim i volim Katar je to što nije izgubio svoj identitet. Što je, uprkos globalizaciji, i evoluciji na raznim nivoima, pa čak i po pitanju društva i kulture, ipak očuvao svoju tradiciju i kulturu. U današnje vreme, u vreme globalizacije, to je za svaku pohvalu – ostati svoj, a pritom biti važan igrač u svetu”.

Abas Arslanagić
imago/WEREK via Guliver Image

Logično sledeće pitanje je koje su to dobre, a koje loše strane života u Kataru?

“Ne smatram da život u Kataru ima loših strana, već da je stvar naših predrasuda i očekivanja koja pritom naš život čine lepšim ili manje lepšim. Verujem da svaka zemlja ima svoje dobre i manje dobre strane, zavisno opet od toga kako se mi prema tome postavimo i koliko smo fleksibilni da se prilagodimo drugoj kulturi življenja i poslovanja. Ono što volim da kažem svima koji dolaze u Katar je da ne očekuju da se u drugoj zemlji posluje i živi onako kao u zemlji iz koje stižu. To ne znači da su običaji i mentalitet jedne zemlje ispravni, a drugi nisu, već da se jednostavno radi o različitim kulturama. Tj. ako govorimo o Kataru, ovde se preklapaju sve kulture sveta, te mora da postoji određena fleksibilnost, tolerancija na običaje koje svako od nas donosi. I kad to imamo na umu, onda život postaje lepši – i lakši. Ono što bih svakako istakla kao dobru stranu Katara jeste njegova ljubaznost, harmoničnost, dobronamernost, gostoljubivost, poštovanje koje imaju jedni prema drugima, a naročito poštovanje prema ženama, te značenje porodice u društvu. To su neki kvaliteti koji, primećujem, polako kao da izumiru u svetu, a ovde su još prilično prisutni i zbog toga ih još više volim i cenim”.

U celom svetu, posebno poslednjih godina, otkako je ta zemlja dobila organizaciju Svetskog prvenstva u fudbalu, vladaju razne predrasude o Kataru. Maja je jedna od onih koja se svesrdno bori da ih razbije, a u tome i poprilično uspeva.

Abas Arslanagić, Maja Arslanagić
Privatna arhiva

“Smatram da su određeni mediji i javnost nekorektni prema Kataru. Stvorili su određeni narativ i slepo ga se drže iz nekih sebi poznatih razloga koji se ne temelje na istini, niti na činjenicama. Da je zaista tako, ti isti mediji bi posetili Katar i razgovarali sa ljudima koji tamo žive, pa bi na osnovu toga napravili objektivnu priču uzimajući u obzir obe strane medalje. Jedna lasta ne čini proleće, pa tako nijedan primer ne može se uzeti kao pravilo kojeg se mediji često drže. Žao mi je što je malo koji medij pisao o svim reformama koje je Katar primenio i svim promenama koje je učinio otkako je dobio organizaciju Svetskog prvenstva. Ovo je relativno mlada država koja je rapidno, u odnosu na neke druge, doživela svoju evoluciju i to joj treba dati za pravo, za sav trud i napredak koji je učinila za razvoj svog društva, zajednice i države. A smatram da je jako mnogo učinila za dobrobit, ne samo svoje zajednice, već i celog sveta”.

Među najglasnijim predrasudama koje prate Katar već godinama svakako su pravila oblačenja i sigurnost. Kao neko ko je bio u Dohi, uverila sam se koliko mnoge stvari nisu onakve kakve se čine pre dolaska tamo. Što se Maje tiče, ona nema dilemu u to koliko je život tamo bezbedan.

“Katar je najsigurnija zemlja na svetu, i zvanično je proglašena. Ovde se automobili i vrata od kuće ne zaključavaju, ovde se slobodno kreće i šeta danju i noću. To je ono što volim u ovoj zemlji. Istina je da ćemo zbog Svetskog prvenstva i dolaska jako velikog broja stranaca verovatno morati da budemo oprezniji, ali verujem da će se svi osećati sigurno i zaštićeno. Ono što treba da se zna da je ovo zemlja u kojoj postoji određeno poštovanje među ljudima, poštuje se privatnost, a drži se do nekih običaja koji su na Zapadu izumrli, nažalost. To što su na Zapadu neke stvari postale ‘normalne’, po pitanju ponašanja i oblačenja, to nikako ne znači da, ako ovde nisu, da su u pitanju restikcije, a to mediji često tako navode. Ovo je zemlja i kojoj je poštovanje i dostojanstvo čoveka na prvom mestu, što bi trebalo da bude slučaj – a nije – u ostatku sveta. Tako da jedino što bih mogla da savetujem je da oni koji dolaze ponesu sa sobom poštovanje, kulturu i kućno vaspitanje”.

Maja Arslanagić
Privatna arhiva

Svakako ne treba zaboraviti ni kontinuirane priče o kršenju ljudskih prava, sa akcentom na broj radnika koji su izgubili život tokom izgradnje stadiona…

“Žao mi je što se mediji uglavnom služe jednim te istim narativom kao pokvarenom pločom i što se malo piše o svim promenama i regulacijama koje je Katar uveo u poslednjih desetak godina, na svim poljima, a naročito po pitanju ljudskih prava. One koje to zaista zanima pozivam da malo istraže i pročitaju, umesto što slepo veruju sve šta mediji pišu”.

Maja je već pomenula veliki broj stranaca koji je stigao u Katar zbog Svetskog prvenstva, koje je i te kako uticalo na život u toj zemlji. Na pitanje u kom obimu se to desilo, odgovara:

“Osim infrastrukture koja je promenila izgled grada, Katar je doživeo popriličnu transformaciju na svim poljima. Katarski dosije kada je konkurisao za organizaciju Svetskog prvenstva zvao se ‘Mir celom svetu sa Bliskog Istoka’, što je i temeljni element katarske spoljne politike, te pozivnica svetu da zapravo vidi šta je Bliski Istok zaista. Ova fudbalska groznica nije samo izvor prihoda ili zabave, već i način zbližavanja ljudi, poboljšanja odnosa sa drugim zemljama, te prilika da se regija pokaže kao regija sa dubokim korenima tradicije, te kulturom koja se zasniva na miru i harmoniji. Primenjene su i razne regulacije po pitanju ekološki svesnih rešenja (kao što je stadion koji će se razmontirati i pokloniti manje razvijenim zemljama), ovo je najpristupačnije Svetsko prvenstvo za osobe sa poteškoćama u razvoju. Takođe, od dobijanja organizacije Mundijala, Katar je dobio najsavremeniji sistem javnog prevoza u automatizovanom metrou. Dakle, zemlja je doživela popriličnu transformaciju, da ne pominjem sada opet sve društvene reforme”.

Abas Arslanagić
Privatna arhiva

Razvoj Katara sigurno neće stati po završetku Svetskog prvenstva, koje traje do 18. decembra, ali kakav je dalji put Katara?

“Verujem da ćemo posle Svetskog prvenstva malo odahnuti i odmoriti se od svih projekata i fudbalske groznice koja je vladala poslednjih 12 godina, a poznajući Katar neće taj odmor dugo trajati. Ide Katar dalje, galopirajući napred prema svom novom cilju”.

I sama Maja je i te kako na svoj način učestvovala u razvoju zemlje koju toliko voli i poštuje, a to je nešto mnogo više od samog posla koji obavlja.

“Osnova mog posla su razvoj i promocija kulturnog turizma u Kataru. Čast mi je što sam deo stvaranja istorije ove zemlje, budući da sam bila tu skoro od njenih začetaka. Inspirišuće je gledati kako se razvija i raste, privilegija je raditi za ljude kojima je cilj boljitak društva i zajednice, a ne vlastiti interes. Raditi s ljubavlju i strašću, za višu svrhu, nešto je što smatram da je danas sve ređe, te kada se nađeš pod vođstvom nekoga koje vizionar i ko držii do pojedinca i društva, onda je to ne samo kontinuirana motivacija i inspiracija, već čast i privilegija”, rekla je Maja Arslanagić u intervjuu za Sport Klub.

Komentari

Vaš komentar