Svaki pošten domaćin kupuje televizor baš pred Mundijal

Radomir Antić, fudbalska reprezentacija Srbije 2010.
AP Photo/Rebecca Blackwell via Guliver Image

Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi bilo je prvo na kojem je Srbija nastupila kao samostalna država i bilo je veoma bitno u očima 11-godišnjeg dečaka, pošto se nacionalni tim Srbije i Crne Gore propisno obrukao 2006. godine na Mundijalu u Nemačkoj.

Pročitajte još

’Plavi’ su tada takmičenje u Grupi C završili bez osvojenog boda jer su izgubili od Holandije, Argentine i Obale Slonovače. Ipak, na klupi Orlova pred prvo Svetsko prvenstvo na afričkom tlu je sedeo Radomir Antić, čiji je rad opravdano podigao očekivanja ljubitelja fudbala u Srbiji. Nacionalni tim je plasman na Mundijal obezbedio kao prvoplasirani u svojoj kvalifikacionoj grupi sa 22 osvojena boda iz 10 utakmica. Tadašnji vicešampioni sveta Francuzi bili su primorani da se zadovolje drugom pozicijom sa bodom manje, pa su overu karte za završni turnir tražili kroz baraž.

Takav razvoj situacije nam je ulio veru da su moguća velika dostignuća na Mundijalu, ali ne lezi vraže. Orlovi su svojim izdanjima u grupi pružili pravi rolerkoster navijačima, ali je poslednji ekser u kovčegu predstavljala igra u drugom delu odlučujućeg meča sa Australijom. Bio sam maltene bio zalepljen uz televizor, ali moja želja da Srbija stigne dva gola minusa i pobedom obezbedi prolaz u nokaut fazu nikako nije mogla da pomogne reprezentativcima. A baš smo se ložili da ćemo otići dalje – ni razočaranje izazvano porazom od Gane u prvom meču nije moglo da potre veru koju je davao hrabro izvojevani trijmf nad Nemcima. Čak ni udarac Lukasa Podolskog sa 11 metara nije mogao da iščupa Orlovima tri boda – bio sam baš ponosan što sam pogodio u koju će stranu šutirati i veoma srećan što je isto predvideo golman Vladimir Stojković.

Nemanja Vidić, Džošua Kenedi, Branislav Ivanović
imago/AFLOSPORT via Guliver Image

Ipak, tek godinama posle Mundijala u Južnoj Africi sam shvatio simboliku proslave gola protiv Pancera – strelac Milan Jovanović je preskočio reklame i završio u nekakvom kanalu, što je pravi opis stanja u kom se nalazio seniorski nacionalni sastav godinama po Antićevom odlasku sa klupe na kraju Svetskog prvenstva. Prava šteta jer smo posle dugog perioda nakaradnih dešavanja u domaćem fudbalu konačno imali adekvatan razlog da verujemo u veći uspeh državnog tima – ekipa je bila puna veoma kvalitetnih igrača i na prvi afrički Mundijal nas je vodio selektor koji je svoj renome zaradio u samom vrhu svetskog fudbala. Bio je to deprimirajući kraj jednog blistavog ciklusa, posebno ako se zna da je klincima u to vreme bilo teže da istinski zavole domaći fudbal jer bi te reči gotovo uvek išle uz izraze „nameštanje“ i „neregularnost“.

Osim za Srbe, ovaj turnir je predstavljao razočaranje i za Francuze – čitava fudbalska javnost bila je šokirana načinom na koji su Trikolori ispali i epilogom raskola. Selektor tadašnjih vicešampiona sveta bio je Rajmon Domenek, čiji je rad već neko vreme bio pod lupom zbog spornih rezultata i kontroverznih metoda kojima se služio kada je birao igrače – naširoko se brujalo da je uz pomoć astrologije i horoskopa određivao putnike na Mundijal, ali to nikada nije potvrđeno. Problemi u ekipi nastali su kada je Domenek tokom utakmice drugog kola grupne faze sa Meksikom „potpisao“ šut-kartu Nikolasu Anelki. Francuzi su morali da jure prolaz u uzavreloj atmosferi – igrači su pre odlučujućeg meča sa domaćim timom odbili da treniraju, a Floran Maluda i Patris Evra su se umalo pobili sa članovima stručnog štaba. Bizarni događaji nisu retkost u životu učenika šestog razreda osnovne škole, ali je takav razvoj situacije bio neobjašnjiv ako se u obzir uzme da potiče iz kampa jedne od najtalentovanijih reprezentacija i to na globalnoj fudbalskoj smotri.

Čitav turnir je propraćen skandalima, doduše fudbalskim – što je prihvatljivije nego dešavanja pred aktuelni šampionat u Kataru. Trikolori su plasman na Mundijal ostvarili uz pomoć Anrijeve ruke, a sudije u nokaut fazi su u nekoliko navrata donosile odluke koje su me terale da razmotrim hitnu posetu oftamologu. Englezi i dalje nisu potpuno preboleli nepriznat pogodak Frenka Lamparda u osmini finala sa Nemcima, dok odgovorni u FIFA još spuštaju pogled na nedosuđen očigledan ofsajd pre nego što je Karlos Tevea poslao Meksikance kući. Ipak, za najneverovatniji epilog zasluženi su fudbaleri Urugvaja i Gane – golmanska intervencija Luisa Suaresa ispred vlastite gol linije u poslednjim trenucima drugog produžetka je kod mene izazvala nekontrolisan smeh, posebno kada se Luis obradovao promašaju Asamoe Đana sa bele tačke i kasnijem prolasku u polufinale posle pet penal serija. Pamtim da sam posle ispadanja Orlova navijao baš za izabranike Milovana Rajevca, iako mi je bilo poprilično čudno da zdušno podržavam bilo koju reprezentaciju osim Srbije. Čak ni Suaresove majstorije i ugrizi tokom karijere nikada neće saterati taj jedinstven događaj u drugi plan – najbolji dokaz za to bio je „doček“ koji je napadač dobio od navijača afričke selekcije kada su se isti rivali sastali u Kataru.

Iako je Svetsko prvenstvo održano 2010. bilo prilično skoro u odnosu na većinu ostalih Mundijala, zaprepastio sam se kada sam tokom pripreme pisanja ovog teksta zapazio koliko stvari sam zaboravio. Nastup Brazilaca skoro i da ne pamtim, a bio sam ubeđen da su i šampioni Španci bili efikasniji. Crvena furija je gajila stil nalik Barseloninom, a Pep Gvardiola je u to vreme samo nizao uspehe na Kamp Nou sa tiki-takom. U tom periodu je počela i nova dominacija Reala i Barse, nije bilo šanse da propustim neki El Klasiko. Baš kao i španski večiti rivali, i reprezentacija je bila nadmoćna i u finalu posle produžetka je pobedila neobičan sastav Holandije.

Lale je teško opisati jer sam se divio igri majstora u njihovom timu. Vesli Snajder je tog proleća sa Interom i Žozeom Murinjom na klupi osvojio Ligu šampiona, ali mi je bilo nemoguće da ozbiljno shvatim tim u kojem su jedan pokraj drugog Arjen Roben i Najdžel de Jong. Roben je tada imao naviku da pada na blaži nalet povetarca, dok de Jongu čak ni divljački start nad Ćabijem Alonsom nije pomogao da se pridruži Džoniju Hejtingi među isključenim igračima u velikom finalu.

Još jedan veliki pobednik turnira bio je Đerar Pike. Osim što postao svetski šampion, upoznao je pevačicu Šakiru na snimanju spota himne Mundijala „Waka waka“, a u narednim godinama su dobili i dva sina. Ta pesma kolumbijske zvezde bila je pun pogodak i neretko je sinonim za sve Mundijale, a ne samo za takmičenje u Južnoj Africi. Devojčice (a i dečaci) po celom gradu su pevušili refren koji je bilo veoma lako zapamtiti, iako najveći deo dece nije ni razumeo tekst numere. Još jedan potuni pogodak bila je i oficijelna lopta – adidas je predstavio Džabulani, revolucionarni model koji se drugačije ponašao u odnosu na prethodnike, sa mnogo više oscilacija u letu. Mnogi golmani su bili nezadovoljni jer im je to otežavalo posao, a Španci su uradili svoj domaći, pošto su klubovima iz Primere nove lopte bile raspoložive još tokom finiša klupske sezone 2009/10. Ćale je bratu i meni poklonio zvaničnu kopiju i ona je dugo bila alat za „tuču“ kad god bismo imali slobodnih vremena za takav vid zabave. Nekih naših startova se ne bi postideo ni već spomenuti Najdžel de Jong, ali posledica nije bilo – ili se dosad nisu u dovoljnoj meri ispoljile.

Pred Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi su se skupljale sličice, ali je moj entuzijazam za to nije bio na nivou želje da zapravo propratim turnir. Iz nekog razloga je album karikatura bio popularniji od zvaničnog, a same kreacije su mi blago rečeno bile nezanimljive. Posebna atrakcija bile su tapke, koje smo prvi put igrali skupljajući album Premijer lige za sezonu 2006/07. Glavni cilj bio je samo imati sve srpske igrače i bar ponekog idola – pamtim da sam jedva došao do dvodelnog Didijea Drogbe, ali mi je njegov nastup sa sve gipsom oko leve podlaktice bio još zabavniji. Samo sam čekao da nokautira nekog od rivala, ali to se srećom ipak nije dogodilo.

Mundijal održan 2010. je drugi koji sam svesno pratio, pošto ne pamtim baš ništa od takmičenja koje je 2002. održano u Južnoj Koreji. Svetsko prvenstvo u Nemačkoj je postavilo visok standard – pa šta to može da nadmaši pomračenje svesti velikana kakav nesumnjivo jeste Zinedin Zidan – ubeđen sam da se Marko Materaci kezi svaki put na pomen finala iz 2006 godine.

Čitav spektakl kakav jeste Mundijal ispratio sam uglavnom u stanu svog dede. Kao mlađi sam često provodio vreme sa njim jer je živeo bliže osnovnoj školi u koju sam išao nego moji roditelji. Preko puta njegove zgrade se nalaze tereni za košarku i fudbal na kojima sam „visio“ kad god nisam trenirao košarku, neretko se ostajalo sve dok mrak ne bi „pojeo“ bilo kakvu šansu za igranje. Ipak, betonska igrališta su bila prazna u terminima odigravanja mundijalskih utakmica.

Iako od sam od malena postavio bedem ka reprezentativnom fudbalu, poučen gorkim iskustvima od malih nogu, čak ni razočaravajuć nastup Srbije nije mogao da me oslobodi čiste radosti i euforije. Na takvo stanje uticao je i moj deda koji je pred početak Svetskog prvenstva kupio novi televizor – prvi fletskrin koji smo ikada imali, do tada su u upotrebi bile stare „kocke“. Kažu da svaki pošten domaćin TV kupuje baš pred početak Mundijala. Baš jedan takav je mom doživljaju Svetskog prvenstva 2010. godine dao potpuno novu dimenziju. Finale Svetskog prvenstva u Kataru nećemo gledati zajedno, ali narednog vikenda idemo na pivo da sumiramo utiske o završnici Mundijala. Deda, legendo.

Komentari

Vaš komentar