Brate, nemoj mene, svašta ću sad reći…

Ozmondijal 29. nov 20228:305 komentara
Sport klub

Takve i slične rečenice čuo sam često od naših navijača kada sam posle meča pravio kratku anketu. Da vam budem iskren do kraja, nije ni meni bilo do toga, ali posao je posao. Šok i razočaranje, sa trunkom optimizma, tako se najadekavatnije može opisati raspoloženje na našoj tribini posle ispuštena dva gola prednosti i remija sa Kamerunom 3:3 u drugom kolu Mundijala.

Rani termin, pomalo zabačeni stadion Al Džanub, ali odlično raspoloženje pred utakmicu. Nadali smo, očekivali, morali da pobedimo. „Bolji smo, bre, dobijamo“, čuo sam u prolazu. Saglasan.

Imao sam karte za gornji prsten, ali me nešto vuklo dole, morao sam da probam. Provalio sam na prethodnim utakmicama da ne pregledaju kada prolaziš sa nečim – flašom vode, čipsom, bilo čime što ukazuje da se vraćaš i da nisi tek ušao na stadion.

Kako tribine nisu bile pune i nije bilo prave opasnosti da me neko otera s mesta, probao sam tim receptom i – lagano uspeo, pridružio sam se velikoj grupi srpskih navijača, dole sa strane gola na kojem smo napadali u prvom poluvremenu.

Sport klub

A tu, poznata lica: naš Vlada Todorović, koji je stigao u Katar, kao i stari znanac sa US opena – Vlada Olić. Još ispala i super ekipa za tekmu. Videlo se odmah da smo bolje počeli, a kada je Mitrović pogodio stativu na onaj način, bio je to pozitivan znak.

– Srbija, Srbija, Srbija!

– Ajmo, ajde, svi u napad!

„Lepo navijate, sve se čuje preko TV-a“, stiže poruka iz Beograda. Nije prestajalo ni kada smo doživeli hladan tuš. „Eto ti, kad pokloniš korner“, čuje se iza mene.

Jedna devojčica konstantno maše zastavom, podrška ne jenjava, još je mnogo vremena ostalo. A onda – dva minuta delirijuma.

Naježio sam se dok smo slušali himnu, ali golovi Pavlovića i Milinković-Savića bacili su nas u potpunu ekstazu.

Nikada ne volim da baksuziram i nikada ne konstatujem da je gotovo pre nego što je utakmica završena, ali stvarno sam pomislio da je to to kada smo onako dali treći gol. Hej, kakva pesma od akcije i 3:1 protiv Kamerunaca koje sam gledao kako „umiru“ fizički u drugom poluvremenu protiv Švajcarske, na istom tom stadionu.

Eksplodirali mi na tribinama, eksplodirali vi u Beogradu. Kamen sa srca pao mojim ortacima koji su već kupili karte – i avionske i one za utakmicu sa Švajcarskom. U tom trenutku, suprotno ustaljenim pravilima praćenja utakmice voljene ekipe, već počinjem da razmišljam i o gol-razlici, tj. da li bismo i remijem sa Švajcarcima mogli dalje, ako Brazil odradi svoj deo posla.

Hajde što smo mi sebi dozvolili malo takvog razmišljanja, problem je što su i momci dole izgleda pomislili da je gotovo. Ilustracija toga jesu ležerni potezi Milinković-Savića, pogotovo u onoj izglednoj prilici kada je pokušao lobom.

I onda se dešava nešto što ne pamtim da sam video, pogotovo ne na Mundijalu: reprezentacija koja vodi prima dva gola – iz kontre. U narednih četiri-pet sati ponovićemo verovatno milion puta:

– Je.. te, 3:1 smo vodili…

– Da li je moguće, pa stani na loptu malo…

– Morali smo, jednostavno smo morali.

I slična vajkanja: taman priča ode na neku drugu stranu i temu, i neko se seti šta smo uspeli da prospemo.

Pri tom sam bio siguran da je drugi gol Kameruna ofsajd. Kada se utvrdilo da nije, Tadić je saigračima pokazao da se smire i da je sve u redu. Nije bilo u redu, za tri minuta smo na skoro preslikan način primili i drugi gol: neuspelom ofsajd zamkom.

Na tribinama – muk i šok. Navijanje je splasnulo, fitilj postajao kraći, a podrška se smenjivala sa izlivima nestrpljenja i ponekom psovkom. Gorak ukus u ustima, pomešan sa zebnjom da bismo možda mogli i da izgubimo.

U toj kombinaciji nade i straha u iščekivanju četvrtog gola na jednoj ili na drugoj strani, došao je i kraj. Naši igrači popadali su na zemlju u razočaranju, a mnogi navijači ostali su zakucani za zemlju. U opštem ludilu, zaboravio sam torbu na tribinama, vratio se petnaestak minuta kasnije, a i dalje je tu bilo dobrih dvestotinjak naših.

– Dobro, idemo malo po gradu, šta…

– Ma, koji ću k..ac po gradu, nisam zato dolazio, imam zgradurine i u Njujorku.

Taj sam razgovor čuo, a verujem da su se slični – u zavisnosti od životnih okolnosti – vodili mnogo u Dohi u ponedeljak popodne.

„Samo Srbi mogu ovakvu sportsku glupost da izvedu“, stiže utom poruka iz Beograda… Ni izjava selektora Stojkovića frustraciju i iritaciju nije umanjila, naprotiv.

Ipak, podosta je i onih koji i dalje veruju u prolaz. Dok vam pišem ovo, počinje utakmica Brazil – Švajcarska. Sad ostavljam ekran i nastaviću da pišem – mada vi to ne znate – dva sata kasnije…

Kazemiro
Photo by Clive Brunskill/Getty Images

Uh, evo me nazad. Ako ništa, imamo još četiri dana loženja posle golčine Kazemira. Švajcarska se odlično i organizovano branila skoro sve vreme, nije Brazil stvorio mnogo šansi, a još kada je onaj podmukao ofsajd – čist, ali ne tako očigledan na prvu loptu – poništio gol Vinisijusu, pomislio sam da su male šanse da Selesao probije.

Utakmica se približavala kraju, ni oni nisu morali da forsiraju jer im je Kamerun u poslednjem kolu, ali genijalnost Kazemira nam je ponovo podigla adrenalin. Sada ne moramo da pobedimo Švajcarsku sa dva gola razlika, već „samo“ da pobedimo.

Još malo da prebolimo ovo što smo doživeli s Kamerunom, pa da krenemo da kujemo paklene planove kako do pobede i te osmine finala koju čekamo od 1998. godine.

Komentari

Vaš komentar