Ova luda ljubav prema tebi – sprečava me da budem normalan!

Ozmondijal 26. nov 20228:305 komentara
Sport klub

Poraz – po definiciji spušten tonus celog organizma. Kasni termin utakmice – nije bilo trika zaspati pre četiri-pet ujutru. Ali, ima li delotvornije injekcije adrenalina od još jednog mundijalskog dana? Nema.

Jesmo se malo kasnije probudili, to je bilo neminovno, ali opet na vreme za sudar Velsa i Irana. U našoj maloj porodičnoj družini nije bila velika potražnja za tom utakmicom – više su neki bili zagrejani za trke kamila, od kojih na kraju nije nažalost bilo ništa, otkazano tokom Mundijala…

Ja sam vam već rekao da za mene razlike nema – na SP se gleda svaka do koje možeš da se dokopaš. Pri tom, bilo je osnova da se veruje da će biti sadržajna tekma sa mnogo golova.

Izbor je pao na mog brata Mišu – rođenog u Kardifu i opremljenog dresom svoje druge domovine Velsa – i mene, neutralnog posmatrača. Obično smo u krugu stadiona i sat pre početka meča, ali sada smo stigli tek na himne: bili smo smešteni iza gola i u jezgru iranskih navijača.

Sport klub

Od starta se videlo da će to biti izvanredno iskustvo. Za razliku od duela Švajcarske i Kameruna – i na nekim opelima sam viđao veseliji ambijent nego tu – ovde su navijači brujali od prvog momenta: spomenuta poveća grupa Iranaca, još jedna na gornjem prstenu, kao i dve velike grupe Velšana s druge strane. Kada je tako, odmah si uvučen u zbivanja i ne pada ti na pamet da bi mogao da se dosađuješ, pa čak i kada se igra jedino na sredini terena.

Pročitajte i:

Demoralisan ishodom ankete u kojoj sam pitao navijače da nabroje trojicu srpskih reprezentativaca, sada sam smislio lakše pitanje: „Ko su osvajači poslednja dva svetska prvenstva?“

„Zar nisi rekao da ćeš poslednja tri“, pita me Miša. Jesam, ali sam onda dodatno olakšao, pusti priču…

„Opa, Kanađanin“, nasmejao se Nil iz Velsa kada me je video u majici Toronto Reptorsa, onoj za proslavu titule. Nisam, rekoh, samo volim košarku. To, i imam teču u Torontu koji mi je majicu doneo, kao svojevremeno i originalni dres Vinsa Kartera u kojem sam osećao da nema šanse da promašim. I danas ima status relikvije u stanu.

Uglavnom, svaka čast Velšaninu, košarka se ne ljubi baš u njegovom kraju, a i lagano je znao oba poslednja svetska prvaka, za povoljan start ankete.

Nisu svi Iranci bili raspoloženi za priču. U stvari, neki su je i sami započinjali, ali su zazirali od kamere, kada bih pitao da snimim odgovore za potrebe televizije. Naslućivala se, u stvari jasno očitavala zebnja u njihovim pogledima, jednom-dvaput i neko međusobno domunđavanje i dogovaranje pred potvrdnog ili odrečnog odgovora. Nisam forsirao, naravno, samo mi bi žao.

A na terenu, pogotovo u drugom poluvremenu kada su napadali bliže mome pogledu, Iranci su bili nadmoćni. Fascinirala me veza koju imaju sa publikom: na svakom, pa i najmanjem prekidu, jedan ili dvojica igrača bi pozivali svoje navijače da se još jače uključe u utakmicu.

Ređali su se napadi, stativa i prečka, dominirali su skoro kao Brazil protiv nas, ali činilo se da neće biti nagrađeni. Ipak, na kraju jesu, a posle pogotka u 99. minutu jedan momak je skinuo majicu, zaurlao iz sveg glasa i u naletu ludila naskočio nepoznatom tipu na rame. Ovaj je odgovorio pobedničkim pokličom, a i svi okolo bili su u delirijumu. Nadam se da ćemo i mi takvo šta doživeti na ovom Mundijalu.

„Zaslužili su, realno“, konstatovali smo Miša i ja. Drago mi je što nije još jedan odličan meč završen bez golova, a postavljena je pozornica za sudar Irana i SAD. Ako u nekom duelu fraza „više od igre“ savršeno pristaje, to je taj. Prštaće na sve strane, a Iranci su posle 2:6 od Engleske pokazali veliko srce – neka bude slična i reakcija naših Orlova u ponedeljak sa Kamerunom.

Euforija Iranaca oličavana je najbolje u jednom brkatom čiki koji je svakih desetak sekundi dizao ruke u vazduh i vikao: „Iran!“, ali i u nekoliko pobedničkih plesova manjih grupa oko stadiona. Velšani su samo tražili način da što pre pobegnu do metroa.

Sa njima i mi, a imam i jedno priznanje: prirasla mi je srcu ova Hayya, Hayya – zvanična pesma Mundijala – mada me u početku opasno nervirala. Sad već i đuskam kad je čujem.

Katarci su napokon dali gol, mada je jasno koliko su nedorasli ovom takmičenju, a veče smo proveli u Suk Vakifu. Suk znači „pijaca“ – ima i radnji po uskim uličicama, ali i šetališta i brojnih restorana.

Prvo su ulice zaposeli Argentinci svojom pesmom, očito su preboleli poraz od Saudijaca, a posebno su se istakli transparentom sa likom Mesija i natpisom: „Ova ludost, ljubav prema tebi – sprečava me da budem normalan“.

Štafetu su potom preuzeli Tunišani, koji posle odličnog meča sa Danskom imaju veće ambicije u sudaru sa Australijom. Navijački, za mene najprijatnije iznenađenje – svuda su, glasni i radosni, a utakmicu sa Danskom pratili su posvećeno kao da se igra za goli život.

Tekst vam pišem kasno uveče, dok me baklave i kadaifi gledaju iz kuhinje. Bolje bi mi bilo da završavam, još malo i neću odoleti.

Komentari

Vaš komentar