Istorija EL: Sa ukradenom loptom do evropskih visina

KK Zadar

„Pedesetih godina nije bilo lopti, tako da ko god je došao u Zadar i trenirao mi smo mu ukrali loptu”, kaže Josip Đerđa koji je, zajedno sa Krešimirom Ćosićem, predvodio Zadrane do dva polufinala, 1968. i 1975. Zadar nikada ne bi postao sila da nije sprečio Đerđin odlazak u Crvenu zvezdu, OKK Beograd i Kantu…

Povezane vesti

Zadrani su svojevremeno govorili da je najlepša stvar koja se dogodila Zadru – košarka, a najveće ime zadarske košarke, Krešimir Ćosić (1948-1995), napisao je u svojoj autobiografiji da je samo Zadar imao tu moć da neraskidivo spoji njega i košarku:

„Da sam ostao u Zagrebu, pitanje je koji bih životni put odabrao od toliko mogućnosti koje se tamo nude. Zadar nije davao izbora. Košarka je bila sve i nisi mogao napredovati ni u čemu drugome…“

Ljubav Zadrana i košarke bila je na prvi pogled, a taj žar je tako brzo planuo da je samo dve decenije posle osnivanja, klub postao prvak Jugoslavije (1965) i zaigrao u društvu najboljih evropskih ekipa – Kupu šampiona (Evroliga). Temelje tom uspehu udarili su pioniri zadarske košarke Izidor Maršan i Enco Soviti, mada je pravi bum stigao sa pojavom njihovog učenika Josipa (Đuzepea) Đerđe koji je kasnije bio igrački mentor i zaštitnik jedanaest godina mlađem Ćosiću.

„Većina nas smo počeli kao deca, četrdeset i osme godine. Bila je to rana specijalizacija, mi smo odmah igrali košarku. Znali smo da će nam to, na neki način, biti prozor u svet, svesni smo bili gde živimo, iza gvozdene zavese,“ govorio je Đerđa svojevremeno autoru ovog teksta.

„Košarka je bila jedan od naših stimulansa. Verovali smo u nju, da je to sport budućnosti. Svesni smo bili da moramo igrati atraktivno, pružiti spektakl, kako bi ljudi shvatili da je to nešto što je vredno pažnje… Nakon rata je bilo dosta teško, čak možda i mučno. Zadar je bio pod Italijom i, kad je nakon Drugog svetskog rata oslobođen, mi koji smo ostali ovde na neki način smo gledani kao neprijatelji, jer su očevi mnogih od nas, hteli-ne hteli, bili regrutovani u taljansku vojsku. Bili smo kontaminirani materijal, a mnogi od nas nisu znali hrvatski jezik. Zato smo osećali da je košarkaški klub na neki način naš prozor u svet.“

Josip Đerđa i Krešimir Ćosić na Kalemegdanu; Foto: KK Zadar

Zahvaljujući košarkaškoj tradiciji, koja je postojala i pre Drugog svetskog rata, Zadar je uspeo da sastavi dobar tim za Prvo prvenstvo Jugoslavije, na Kalemegdanu, 1946. Završio je na drugom mestu, iza Crvene zvezde, a tim su činili: Zane, Roklicer, Bacoler, Mirković, Zeraušek, Pitoni, Soviti, Aluni, Maršan, Domini. Pitoni, Roklicer i Maršan su imali najveći potencijal u tom timu (igrali su i za reprezentaciju), ali su posle druge sezone kola krenula nizbrdo.

Maršan i Domini su emigrirali posle jedne utakmice u Beču, Roklicer je prešao u Zvezdu, a Enco Soviti je kao igrač-trener počeo da stvara novu ekipu u kojoj će već sa svojih 14 leta, 1951. godine, debitovati Josip Đerđa.

„Oprema je bila vrlo oskudna i bilo ju je vrlo teško nabaviti,“ seća se svojih početaka Đerđa.

„Pošto smo imali puno rođaka u Italiji, molili smo ih da nam pošalju paketima patike, onda su bile „superge”… Što se tiče dresova, pedesetih godina, negde pedeset šesta-sedma-osma, pravile su ih naše časne sestre, benediktinke. U početku, ko god je došao u Zadar i trenirao – mi smo mu ukrali loptu! E, onda su svi znali u Jugoslaviji: ‘Čuvajte se Zadrana, čuvajte lopte, jer ako oni dođu do lopte, vi je više nećete videti…'“

Povezane vesti

Zadar je rastao koracima od sedam milja, na krilima atraktivne igre za koju je bio zadužen Đerđa, smrtni neprijatelj šablonske igre („naš karakter i inteligencija nisu trpeli šablone, mi smo bili akrobate“). Zadranima će za prvu titulu i izlazak na evropsku scenu trebati, ni manje ni više – Evropski Bob Kuzi (Đerđa) i Beli Bil Rasel (Ćosić)! Ovi nadimci bili su itekako zasluženi.

„Imao sam tetku u Americi koja mi je 1955. poslala jedan šesnaestmilimetarski film,“ kaže Đerđa.

„Tada sam, sa svojih 18 godina, prvi put video Boston Seltikse za koje je igrao Bob Kuzi. I onda sam molio kino-operatera Ćurkovića koji je radio u bioskopu „Pobjeda” da mi ujutro, kad nema gužve, pušta taj meč Seltiksa. Kad sam video šta radi Bob Kuzi, rekao sam sebi: ‘On je belac, čovek od krvi i mesa, ako on to može, zašto ne bih i ja!'“

A onda se pojavio Ćosić, tanan kao grančica, povijao se kad god je bila bura… Ko je ovaj mali, odakle je zalutao, mogli su da se čuju neki komentari…

„Cela Jugoslavija mi se smejala kad sam rekao da će biti jedan od najboljih centara u Evropi. Bio je škartiran dva puta. Prvi put sa 14-15 godina, zbog motoričkih testova, kad nije mogao da ispolji ono što je imao u glavi, jer je u tom dobu bio fizički nemoćan. Kad je došao u Zadar, sa 13 godina, nije hteo da se skida u opremu. Imao je 206 centimetara i 62 kilograma, deca su ga zvala Aušvic. Nismo mogli da ga nagovorimo da igra u šorcu. Vitamin Ce mu je davan intravenozno. Sve je to bilo isprogramirano u klubu, jer se ozbiljno radilo. Kao igrač od autoriteta, uzeo sam ga odmah pod svoje. Psihički i mentalno bio je jak. Leonard Bajlo, profesor fizičkog u gimnaziji, moj saradnik u Zadru, koji je završio DIF u Beogradu, radio je s njim.“

Josip Đerđa, Radivoj Korać
Lična dokumentacija Josipa Đerđe

I tako je Ćosić debitovao za prvi tim sa 16 godina, a već sa 17 postao državni prvak. Momak sa 211 cm koji je s lakoćom svima lupao rampe (pa i čuvenom Radivoju Koraću, na svom debiju pred beogradskom publikom), sa istančanim osećajem za igru, koji je u svoje vreme bio ono što danas predstavlja Nikola Jokić. Zadar je prve dve titule, 1965. i 1967, osvojio na betonu, a preostale četiri u hali „Jazine”: 1968, 1974, 1975. i 1986.

Prvih pet su doneli Pino (Đerđa) i Krešo (Ćosić) koga je, već u njegovoj drugoj seniorskoj sezoni, domaća štampa nazvala Belim Bilom Raselom. Prvu radost Zadranima doneli su trener Enco Soviti i igrači: Josip Đerđa, Željko Troskot, Bruno Marcelić, Milenko Valčić, Mile Marcelić, Đuro Stipčević, Petar Jelić, Krešimir Ćosić, Nedeljko Ostarčević, Velimir Čubrić, Jure Košta, Milan Komazec, Tihomir Zanki, Goran Brajković i Pero Anić.

„Prva titula se uvek najviše pamti. Zasluženo smo je osvojili sa četiri boda više od Olimpije i šest od OKK Beograda. Bila je spektakularna utakmica, pred oko 6000 gledalaca. Svi su stajali, kao sardine. Čitav Zadar je dugo slavio, ali ne i ja. Odmah sam u centru grada uhvatio autobus za Trst, pa odatle u Kantu, jer sam s Kantuom imao potpisan četvorogodišnji ugovor. I tamo su me dočekali s kolima. Međutim, još uvek nisam imao dozvolu Košarkaškog saveza Jugoslavije da igram u inostranstvu. Stiglo je obrazloženje: ‘Zbog viših interesa jugoslovenskog sporta Josipu Đerđi se ne dozvoljava odlazak u Italiju.’ I onda su šezdeset šeste doneli tu smešnu odluku da do 30 godina ne možeš preko…“

Krešimir Ćosić i Žarko Koprivica, Foto: KSS

Zadar je hteo i evropsku slavu, pa je po svaku cenu hteo da zadrži Đerđu koji je, u narednim sezonama, imao sve dogovoreno za prelazak, prvo u OKK Beograd, zatim i u Crvenu zvezdu. Međutim, u to vreme klubovi su bili „vlasnici” svojih igrača. Na radost zadarske publike, Đerđa i Ćosić su nastavili zajedno u „Jazinama”, kao garancija vanserijskih košarkaških predstava.

Za jedanaest sezona ekipa je pet puta, kao prvak, igrala u Kupu šampiona, i dva puta stigla do polufinala (1968, 1975). Oba puta izgubila je od Reala koji je prvi put imao igrače poput Luika, Rodrigeza i Brabendera, a drugi put još i jači sastav, sa Ščerbijakom i Korbalanom (bez Rodrigeza koji je završio karijeru). Madriđane je oba puta vodio trener Pedro Ferandiz koji će, kao i Krešimir Ćosić, biti primljen u obe kuće slavnih, Nejsmitovu u Springfildu (Masačusets, SAD) i Fibinu u Ženevi.

Sponzor specijala Evroliga 22-23 – www.soccerbet.rs

Komentari

Vaš komentar