Istorija Evrolige: Beogradski dekret za evropsku Olimpiju

Boris Kristančič
KK Olimpija

Uspon kluba iz Ljubljane, trostrukog polufinaliste Evrolige, počinje 1950. godine, kada ga je „srpski lobi” spasao da ne ispadne iz lige... Tvorac evropske Olimpije Boris Kristančič nije doživeo da čuje vest da Olimpije više nema, da su ostale samo uspomene na slavna vremena kada su i Realu klecala kolena na Gospodarskom rastavišču.

Istorija Evrolige

U vreme kada je rasla jugoslovenska košarka, u Hrvatskoj i Ljubljani su često preispitivali odluke iz Beograda iz kojeg se vodio Košarkaški savez Jugoslavije (KSJ), stalno se sumnjalo da „srpski lobi” radi isključivo u interesu beogradskih klubova. Međutim, postoji mnogo dokaza da je Beograd vukao poteze u opštem interesu, a to se najbolje vidi na primeru Olimpije koja verovatno nikada ne bi postala klub evropske klase da joj dekretom „srpskog lobija” nije sačuvano mesto u najvišem rangu nacionalnog šampionata, iako je već bila ispala u drugu ligu.

Da nije bilo takve mudrosti, ko zna kako bi izgledala istorija slovenačke i jugoslovenske košarke. Možda nije preterano i da se zapitamo da li bi danas postojali igrači poput Gorana Dragića i Luke Dončića! Jer zbog Olimpije je košarka postala najpopularniji sport u Sloveniji šezdesetih godina prošlog veka.

„Bora Stanković, Nebojša Popović i Raša Šaper bili su ljudi koji su, pre svega, voleli košarku i od njih smo uvek imali podršku. Kada je Olimpija ispala iz lige (1950), kao igrač sam otišao u Beograd na skupštinu Saveza (KS Jugoslavije) sa molbom da se Olimpija zadrži u najvišem rangu tako što bi se liga proširila. I skupština je zbog mudrosti Bore Jovanovića (prvi predsednik KS Srbije – prim. aut) i još nekih ljudi povećala ligu i hvala bogu da je bilo tako. Jer to je kasnije dalo velike rezultate“, rekao je svojevremeno „otac evropske Olimpije” Boris Kristančič (1932-2015) u razgovoru sa autorom ovog teksta.

navijači Olimpije
fiba.basketball

Proteklih dana vlasnik Cedevite Olimpije Emil Tedeski upoznao je neobavešteni deo sportske javnosti da „Olimpija više ne postoji”. Ostala je samo uspomena na taj veliki klub koji ni sva imena koja su u njemu stekla svetsku slavu nisu uspela da sačuvaju od propasti. Sedam decenija posle beogradskog dekreta, kojim joj je udahnut novi život, Olimpija je došla do svog kraja (2019).

Nastala je 1946, spajanjem Slobode i Udarnika, a do 1950. igrala je pod imenom Enotnost. Posle odluke Skupštine KSJ u Beogradu (1950. ubedljivo poslednja, deseta na tabeli, sa tri pobede i 15 poraza) promenila je ime u AŠK (zatim u AŠK Olimpija) i počela strelovit rast. Dve ključne ličnosti za uspon Olimpije (to ime od 1967) bile su Boris Kristančič i Ivo Daneu.

Kristančič, ličnost snažne energije i smelih ideja, prošao je put od igrača i osnivača kluba, preko uspešnog trenera do predsednika. S Olimpijom je osvojio njenih prvih pet od šest titula, počevši kao igrač-trener. Iako jedan od najnižih igrača u ligi, bio je njen najbolji strelac za 1954. godinu (536 poena na 22 utakmice).

„Boris je doveo Daneua iz Maribora i stvorio najbolji tim Olimpije svih vremena koji se krajem pedesetih i početkom šezdesetih smenjivao na prvom mestu s mojim OKK Beogradom. Kristančič je bio čovek od inicijative. Njegovim predanim radom je i napravljena hala ’Tivoli’, njegova je zasluga bila enormna“, govorio je Bora Stanković, generalni sekretar FIBA od 1976. do 2022.

Ivo Daneu, Radivoj Korać
OKK Beograd

Samo sedam godina od beogradskog dekreta, Olimpija je postala prvak Jugoslavije (1957), nasledivši na tronu Proleter koji je prekinuo desetogodišnju vladavinu Crvene zvezde. Pored Kristančiča i Daneua, za prvi šampionski tim AŠK Olimpije, koji je predstavljao Jugoslaviju u prvoj sezoni Kupa šampiona (Evrolige) 1958. godine, igrali su Marijan Kandus, Janez Škerjanc, Matija Dermastija, Miha Lokar, Bogo Debevc, Primož Brišnik, Franc Poljšak i Peter Kralj.

„Olimpija je bila studentski, amaterski klub koji smo mi iznutra zajednički podupirali, pa i donirali da bi živeo. Veoma sam srećan što je bilo tako jer je to donelo mnogo drugih kvaliteta i vrednosti“, pričao je o tim danima Kristančič koji, srećom, nije doživeo vreme u kojem je njegova Olimpija platila danak nedostatku upravo onih vrednosti i kvaliteta koje je on utemeljio.

Kada s mariborskim Branikom nije uspeo da prođe kvalifikacije u Tuzli za ulazak u Prvu ligu 1956 (poraz od Montaže), osamnaestogodišnji Daneu je odlučio da pređe u Ljubljanu u koju ga je pozvao Kristančič.
„Aca Nikolić me je tog proleća prvi put pozvao u reprezentaciju, igrali smo na Tašmajdanu sa Francuskom, pre moje velike mature“, kaže Daneu i ističe da je osnove košarke naučio od svog prvog trenera Boška Marinića, „U reprezentaciju sam ušao na preporuku Zvezdina legende Aleksandra Geca koji me je video na jednoj utakmici u Mariboru, pošto se na Pohorju lečio od bolesti pluća. Ja sam znao dve godine ranije da idem u Ljubljanu, iako su po mene dolazili ljudi iz Partizana, oficiri vojske, nudili mi neke pare, ali ja sam otišao u Ljubljanu bez ijedne kinte“.

„Olimpija je bila studentski, amaterski klub koji smo mi iznutra zajednički podupirali, pa i donirali da bi živeo. Veoma sam srećan što je bilo tako jer je to donelo mnogo drugih kvaliteta i vrednosti” (Boris Kristančič)

Olimpija je s Daneuom dva puta igrala u polufinalu Kupa šampiona, 1962. i 1967 (zatim i 1997), kada su se mnogi veliki klubovi interesovali za njega. U to vreme bio je verovatno najbolji organizator igre u Evropi, ali i jedan od najboljih strelaca, u situacijama kada bi video da njegovom timu ne ide. Njegov zaštitni znak bio je ubitačan horog na kome bi danas mogli da mu pozavide i najbolji evropski centri. To je posebno osetio madridski Real u prvom meču polufinala Kupa šampiona, 1962, kada je sa 45 poena predvodio Olimpiju do pobede (105:91) na Gospodarskom rastavišču.

„Bio sam specifičan tip. Moji saigrači su govorili da je bolje da me protivnik i protivnička publika ostave na miru jer ću onda dati samo 20 poena. Ali, ako me iznerviraju, onda je to 40. Kada sam Realu dao 45 poena, Saporta je hteo da me odvede u Madrid, ali tada se nije moglo u inostranstvo pre navršene 28 godine. Tada sam dobio prvu nagradu u svojoj karijeri, od jednog Slovenca koji je držao zlataru ’Darvin’ u Trstu. Pre utakmice je rekao ljudima iz kluba, a mi to nismo znali, da će svaki igrač dobiti za svaki poen dva grama zlata. Tako sam dobio 90 grama zlata koje je moja supruga pretvorila u manžetne za košulju koju ne koristim…“, kaže Daneu i objašnjava kako je usavršio horog, „Tada nije bilo televizije, nije bilo stručnih knjiga iz Amerike. Nekako sam primetio da je to jedini šut koji se teško brani i vežbao sam ga svakog dana“.

Real je 1962. bio za nijansu bolji od Olimpije (u prvom meču izgubio sa 14 poena, u revanšu dobio sa 16) i plasirao se u finale u kojem je izgubio od Dinama iz Tbilisija (90:83). I na završnom turniru Kupa šampiona 1967, u Maridu, Real je opet u polufinalu bio za dva poena (88:86) bolji od ekipe iz Ljubljane. Borut Basin je odigrao partiju života (32 poena), ali to nije vredelo jer je Olimpija u završnici, zbog pet ličnih grešaka, igrala bez Daneua, Dermastije i Žorge.

Komentari

Vaš komentar