Istorija Evrolige (II): Jugoslovenska liga najbolja u Evropi

Ivo Daneu, Radivoj Korać
OKK Beograd

Та liga je dala četiri pobednika Kupa šampiona (Evrolige) – B osnu, Split, Cibonu i Partizan, dok su do polufinala stizali i OKK Beograd, Olimpija, Zadar, Crvena zvezda i Radnički.

Nezaboravno

Koliko je Košarkaško prvenstvo Jugoslavije bilo kvalitetno svedoči i to što su iz njega četiri kluba postala evropski prvaci – Bosna (1979), Cibona (1985, 1986), Jugoplastika Split (1989, 1990, 1991) i Partizan (1992), dok je još pet stizalo do polufinala, što je ravno današnjem učešću na završnom turniru Evrolige – OKK Beograd, Olimpija, Zadar, Crvena zvezda i Radnički.

U istom periodu – od prve sezone Kupa šampiona (1958) do raspada Jugoslavije – prvenstvo Italije, koje je bilo naprivlačnije za strance, dalo je četiri evropska šampiona – Milano (1966, 1987, 1988), Vareze (1970, 1972, 1973, 1975, 1976), Kantu (1982, 1983) i Romu (1984); i još dva učesnika ’fajnal-fora’: Virtus Bolonja i Skavolini Pezaro.

11 godina uzastopce (1958-1968), počev od osnivanja Kupa šampiona, Jugoslaviju su predstavljala tri kluba u tom takmičenju (kao državni prvaci): OKK Beograd, Olimpija i Zadar.

Jugoslovensko prvenstvo je u svojim zlatnim godinama, bez sumnje, bilo najbolja liga koja se ikada pojavila u Evropi. Liga u kojoj niko nije imao garantovanu titulu, u kojoj je svako mogao da pobedi svakoga. Jedan od asova te lige Žarko Paspalj danas kaže za nju da je u svetu košarke bila ono što sada u fudbalu predstavlja Premijer liga.
Za tih 35 godina Jugoslavija je imala devet različitih šampiona i svaki od njih je, u borbi za titulu evropskog prvaka, uspevao da stigne barem jednom do polufinala. Svi ti uspesi postignuti su sa domaćim košarkašima (u to vreme postojalo pravilo da igrač ne može u inostranstvo pre 28. godine), dok su klubovi u ostalim jakim evropskim ligama imali dva stranca (tadašnji maksimum) pa i više jer su neki Amerikanci naturalizovani (kao Kliford Luik, Real).

Zoran Slavnić
KK Crvena zvezda

U prvenstvu Jugoslavije igralo je najviše prvoklasnih evropskih igrača, postojala je najveća neizvesnost u borbi za titulu, pa su zato tribine uvek bile pune. Potražnja za ulaznicama nije se smanjila ni kada je liga dobila svoj čuveni, udarni TV termin „subotom u 5“. Politika Košarkaškog saveza Jugoslavije bila je takva da su prelasci glavnih igrača iz kluba u klub bili gotovo nemogući (pa čak i zabranjeni). Time se kvalitet ravnomerno raspoređivao i samim tim povećavalo interesovanje publike u lokalnim sredinama.

U prvih desetak godina Kupa šampiona, klubovi su mogli da pozajmljuju igrače iz drugih klubova. Tako su u istoj sezoni igrač Lokomotive (Cibone) Zvonko Petričević i igrač Partizana Miloš Bojović igrali za OKK Beograd.

U prvih četvrt veka Kupa šampiona (Evrolige), kada su učestvovali samo državni prvaci, u Španiji su postojala svega tri nacionalna prvaka – Real, Barselona i Huventud; u Italiji četiri – Mi lano, Vareze, Kantu, Virtus Bolonja; u Sovjetskom Savezu četiri – CSKA, Dinamo Tbilisi, Spartak Ptrograd; u Grčkoj pet – PAOK, AEK, Olimpijakos, Panatinaikos, Aris; u Izraelu dva, oba iz Tel Aviva – Makabi i Hapoel… A u Jugoslaviji devet u šest gradova: OKK Beograd, Olimpija Ljubljana, Zadar, Crvena zvezda Beograd, Jugoplastika Split, Radnički Beograd, Partizan Beograd, Bosna Sarajevo, Cibona Zagreb.

Josip Đerđa, Radivoj Korać
Lična dokumentacija Josipa Đerđe

Prvo je postojala era rivalstva Beograda i Ljubljane (od 1957. do 1966. osvojili sve titule osim jedne), u kojoj su oba kluba stizala do polufinala Kupa šampiona (OKK Beograd tri puta, Olimpija dva). Zatim je Zadar nanizao pet titula (1965-75) i dva puta igrao u polufinalu na evropskoj sceni, a zatim je usledila decenija (1969-78) u kojoj se na tronu smenilo sedam klubova: Crvena zvezda 1969, 1972 (polufinale KEŠ 1973), Olimpija 1970, Jugoplastika 1971 (finale KEŠ 1972, prvi jugoslavenski klub u finalu, poraz od Varezea u Tel Avivu 70:69), Radnički 1973 (polufinale KEŠ 1974), Zadar 1974, 1975 (polufinale KEŠ 1975), Partizan 1976, Jugoplastika 1977, Bosna 1978 (šampion Evrope 1979, treće mesto 1980, četvrto 1981).
Osamdesete godine prošlog veka počele su plasmanima u finalne grupe Kupa šampiona Bosne i Partizana (treće mesto 1982), a zatim su prvaci Jugoslovenske lige šest puta u osam godina bili evropski šampioni: Cibona 1985, 1986, Jugoplastika 1989-91, Partizan 1992. Da je u to vreme, kao danas, moglo da igra više klubova iz iste zemlje, Jugoslavija bi verovatno stalno imala tri, ili barem dva kluba na ’fajna-foru’.

„Protiv Reala u Ljubljani, u polufinalu 1961/62, pobedili smo sa 14 poena razlike, a ja sam postigao 45 poena. Tada sam dobio prvu nagradu u svojoj karijeri, od jednog Slovenca koji je držao zlataru ’Darvin’ u Trstu. Pre utakmice je rekao ljudima iz kluba, a mi to nismo znali, da će svaki igrač dobiti za svaki poen dva grama zlata. Tako sam dobio 90 grama zlata koje je moja supruga pretvorila u manžetne za košulju koju ne koristim…“, Ivo Daneu.

Ali, kakva je situacija danas u regionu? Od devet nekadašnjih klubova koji su uspevali da se probiju među četiri najbolja u Evropi, danas takve ambicije mogu da imaju još samo dva koja se takmiče u Evroligi – Crvena zvezda i Partizan. Većina jugoslovenskih prvaka (pa i oni koji su bili na krovu Evrope), već dugo su na aparatima za reanimaciju…

Komentari

Vaš komentar