TEODOSIĆ: Zviždao bih i samom sebi!

Euroleague 20. jun 201618:48 > 18:48
Najbolji igrač Fajnal fora u Berlinu i kapiten reprezentacije Srbije Miloš Teodosić izneo je očekivanja od kvalifikacionog turnira i samih Olimpijskih igara u Riju, pričao je i o odnosu sa Nenadom Krstićem, ali i o mečevima njegovog CSKA protiv Crvene zvezde.
Što se pritiska tiče, mi smo svi manje-više navikli da igramo pod pritiskom. Čak, rekao bih da nekad ne bi ni mogli da igramo da tog pritiska nema, jer onda se opustiš, svesno ili nesvesno… Ali kad je veliki pritisak, uvek si maksimalno fokusiran i koncentrisan – rekao je Teodosić za Vice i nastavio – Rekao sam, svi mi maštamo o toj olimpijadi, i ovo je nešto sto svi mi toliko želimo, da se ja jedino plašim da mi od te silne želje prosto ne izgorimo. Ali okej, dovoljno smo pametni i iskusni da sve to umemo da iskontrolišemo. Sigurno da pomaže to što se igra u Beogradu i što će Arena, nadam se, biti puna. Kada igraš za svoju zemlju, najviše ti znači kada vidiš sve te ljude koji su došli da te podrže kako bi ti postigao svoj cilj.
Otkrio je Teodosić i detalj koji malo ko zna – da tokom Evrobasketa 2009. nije govorio sa Nenadom Krstićem. 
Moram da istaknem Krleta. To je neko sa kime sam ja stvarno obožavao da igram, jedan od retkih saigrača sa kojim uopšte nisam morao da gledam gde je, ja bih napamet znao da je on tu. Mogli smo da igramo zajedno zatvorenih očiju. Zanimljivo je pomenuti da smo nas dvojica možda i najbolje sarađivali u reprezentaciji u periodu kada nismo razgovarali jedan sa drugim. Posvađali smo se nešto na treningu, i to je bogami trajalo barem godinu dana, tako. Znači, Poljska 2009, mi uopšte ne pričamo. Nas dvojica smo igrali tada stvarno sjajno, posle nekog poena, odlaska na tajm-aut, baciš ruku jer moraš da baciš ruku, ali ne progovaramo. Pomirili smo se sledećeg leta tokom Svetskog prvenstva u Turskoj. Duda nas je stavio u istu sobu, i sad tako, jednog dana, sedimo mi tu, niko se nikom ne obraća, ja ustajem do frižidera, pitam ga, hoćeš koka kolu? On kaže, neću. Posle pet minuta, jedan drugar me zove da odemo do grada, ja ga pitam, hoćeš do grada? On kaže, hoću. I eto, odemo do grada, i otad je sve normalno. Izmirismo smo se, i evo, sad smo i kumovi.
Na kraju, o susretima sa Crvenom zvezdom u Evroligi i pomešanim osećanjima.
Ja sam se negde potajno nadao da do tog meča nikada neće doći. Na kraju, ipak mi je drago što je do toga došlo, jer smo se sastali u četvrtfinalu Evrolige – a to je veliki uspeh za Zvezdu, mnogi nisu verovali da oni mogu da prođu i grupu. Jesu bile pomešane emocije malo, dobro, malo više. ali svi smo mi profesionalci. Ja sam se trudio da to ne pokazujem, da svoj posao odradim maksimalno profesionalno – sa jedne strane, Zvezda može i da bude ponosna jer je ispala od evropskog prvaka, i to što je odigrala tri odlične utakmice. Oni su itekako bili u igri sve vreme. Dan pred utakmicu, sedeli smo u jednom kafiću neki drugari i ja, i neko me je pitao šta očekujem od te utakmice, kako će me dočekati navijači, hoće li biti zvižduka i tako to. Ja sam im samo rekao „ljudi, samo da se razumemo jednu stvar, ja da sam tamo na tribini kao navijač Zvezde, ja zviždim svakome tih četrdeset minuta koliko traje utakmica“. I to je tako, eto. Meni ne smetaju zvižduci, narod navija za svoj klub.

Author: Vladimir Vesić