Uvek je bio vitez, uvek se odazivao pozivu za reprezentaciju. Verovatno ni sâm ne može da prebroji trofeje i pojedinačne nagrade koje je osvojio.

Zoran Savić je znao za samo jednu brzinu – maksimalnu. Nije previše pričao na terenu, zato smo ga mi pustili da govori u sjajnom intervjuu koji je dao ekskluzivno za Sport Klub.

Tri puta si osvajao Evroligu. Koji od ta tri trofeja ti je najdraži?

Podjednako, ta moja druga osvojena Evroliga u Parizu 1991 sa Jugoplastikom, u kojoj nismo bili favoriti i sa Kinderom 1998. godine u Barseloni, koja je bila prva Evroliga za Virtus. Sigurno jedno nezaboravno iskustvo.

Kojem protivniku si se najmanje radovao, odnosno, koga ti je bilo najteže da čuvaš?

Najteže je bilo igrati protiv Sabonisa, koji je bio najbolji centar u istoriji Evrope. Bio je to plejmejker u telu centra sa sjajnim pregledom igre i dodavanjima. Znao je da koristi telo i imao izvanredan šut spolja. Igrač tih karakteristika i visine od 220 cm mislim da se neće uskoro pojaviti…

Da li sada pomno pratiš košarku i šta misliš, koliko se sport promenio u odnosu na vreme kada si ti igrao?

Mislim da se sport dosta promenio, a to je pre svega donelo veliku količinu utakmica, što utiče na veliki broj povreda, a na nekim utakmicama i pad kvaliteta igre. Mislim da se organizacije utakmica približila NBA nivou, što je veliki pomak u odnosu na neko prošlo vreme. Sve te promene su bile neminovne jer se i čitavo društvo promenilo, ali samim tim, i igračima sada je teže koncentrisati se samo na košarku jer imaju mnogo više distrakcija nego u naše vreme. Imao si dve-tri televizijska kanala i bio koncentrisan samo na školu i sport. Sada je to ipak malo teže …

Da li ti se sviđa novi format Evrolige, koja se očigledno sve više približava NBA?

Jako mi se sviđa jer daje navijačima mogućnost da vide sve najbolje ekipe u Evropi u njihovom gradu. Možda za koju godinu da se proširi Evroliga  jer 16 ekipa je relativno mali broj. Mislim da je taj rat između Eurolige i FIBA unazadio košarku za 10-15 godina, što je rezultiralo ogromnim odlaskom igrača u NBA iz Evrope… Ključ košarke u Evropi u ovom momentu drži NBA jer ako samo urade dve stvari, mogu da mnogo unazade evropsku košarku.

Prva je da dignu obeštećenje koje isplaćuju evropskim ekipama na tri-četiri miliona dolara i koja im ne bi ulazila u seleri kep, kao i da dignu primanja igrača u NBDL na 300-400.000 dolara. Prvim postupkom bi odveli sve najbolje igrače iz Evrope i koji ih interesuju jer ih evropski klubovi ne bi mogli zadržati, a drugim postupkom bi naneli veliku štetu malim i srednjim klubovima. Ti igrači iz NBDL bi čekali svoju NBA šansu u Americi i ne bi rizikovali kao sada, da ih ne plate klubovi po Evropi, i da su daleko od očiju NBA ekipa. FIBA je u prošlosti izgubila najvažnije takmičenje, a to je Evroliga i onda su izmislili neka takmičenja do 21, do 19 godina, koja su po meni totalno nepotrebna. Moje je mišljenje da bi poslednje takmičenje bilo U18 na evropskom nivou i U19 na svetskom za reprezentacije. Posle ostaviti mogućnost klubovima da rade s tim igračima individualno posle završene sezone jer je baš to period kada oni najviše napreduju.

Opiši nam malo detaljnije čime se trenuno baviš u UAE.

Živim između Barselone i Dubaija. U Dubaiju imam firmu za sportski konsalting za države Azije, Srednjeg Istoka i Afrike, koja uključuje organizaciju liga u raznim sportovima i vođenja High Performans Centara …. Uz to, već dve i po godine imam košarkašku akademiju ….

Marina Maljković i devojke prave nezapamćene uspehe, i sve to uz osmeh, a momci su bili drugi na OI u Riju. Lepi dani za srpsku košarku?

Marinu poznajem još iz Splita od kada je bila dete. Mislim da niko u istoriji jugoslovenske košarke nije napravio takav impakt kao Marina i košarkasice. Napravljeno je neviđenih stvari na popularizaciji košarke, a uz sve to i vrhunski rezultat. Svi koji smo u sportu znamo koliko je to teško, a ponekad i nemoguće. I sve to uz skoro nepostojeću lig, jer su klubovi u ogromnim problemima. Sigurno joj je pomoglo to što je iz jedne košarkaške porodice i bolje savete o košarci i životu mislim nije mogla imati  od Bože.

Muška košarkaška ekipa za Saletom je napravila fenomenalan rezultat  poslednjih godina, gde se vidi zavidna atmosfera u ekipi i borbenost koja je oduvek krasila reprezentaciju. Mislim da to nije realan pokazatelj stanja u našoj kosarci, koje po meni nije zavidno i pomalo je zasenjeno nekim nerealnim rezultatima, kako u muškoj, tako i u ženskoj košarci. Glavni motor tog košarkaškog pokreta su njih dvoje i oni vuku napred sve ljude oko sebe neverovatnom energijom koju pokazuju. Osobina najvećih trenera jeste da imaju više energije nego bilo koji igrač u ekipi. Mislim da igrači odmah detektuju trenere bez energije . Fenomenalna je ideja Marine o tim besplatnim školama košarke za devojčice jer to su stvari koje treba promovisati u budućnosti.

https://youtube.com/watch?v=n2xIW2dtH2o

Meč sa Litvanijom 1995. mnogi (i autor teksta) i dalje smatraju za najbolji u istoriji evropske košarke. Kakve su tvoje uspomene?

To je sigurno bio jedan od najboljih mečeva, a da li i najbolji je teško proceniti. Bilo je uključeno mnogo emocija,  jer smo prvi put igrali poslije raspada zemlje, a i utakmica je bila neizvesna do kraja.

Od svih gradova koje si video i klubova koje si promenio, koji ti je ostavio najveći trag u srcu?

Košarkaski, jako sam voleo Bolonju, gde sam proveo prelepe godine, a od klubova PAOK iz Soluna je sigurno jedan od klubova u vrhu, zajedno sa Barselonom. I sada, kada pregledam rezultate, uvek prvo potražim klubove u kojima sam igrao. I sada sam u kontaktu skoro sa svima…

Da imaš jedan savet, šta bi poručio deci koja tek uzimaju narandžastu loptu u ruke?

Da uživaju u košarci, da iskoriste svaki slobodan trenutak koji imaju i da odigraju basket ispred zgrade ili škole sa prijateljima. Jer, ako i pođu profesionalno da se bave sportom, verujte da će se uvek najradije sećati tih trenutaka i basketa 3 na 3 sa društvom…