30 minuta čiste košarke sa Dejanom Milojevićem

ABA League 08. jan. 202011:00 > 10:21
Podeli:
Bob Levey/Getty Images

Više od pola sata čiste košarkaške suštine, to u narednim redovima stoji pred vama u novogodišnjem intervjuu sa Dejanom Milojevićem.

Ivica Veselinov

Posle bogate igračke karijere, Milojević je od 2012. godine trener Mege, a nedavno je tome pridodao još jednu ulogu – asistenta Igoru Kokoškovu u reprezentaciji Srbije.

Priču smo počeli upravo od “Orlova“, a razgovor nas je onda vodio u raznim smerovima – govorili smo o Nikoli Jokiću, o tome zašto Dejana ne iznenađuju igre Luke Dončića, koja je specifičnost Vasilija Micića…

Uz slikovite primere, Milojević nam je opisao sisteme rada Majka D’Antonija i Majka Budenholzera, opisao svoj susret sa Hardenom, dao nam mali uvid u svoj trenerski mozak i osvrnuo se na sezonu u Evroligi, a dotakli smo se i velikog broja stranaca u Crvenoj zvezdi i Partizanu, tendencija u košarci, školi koju prolazi ove godine sa svojom Megom…

Da počnemo od onog najaktuelnijeg, tvog postavljanja na mesto asistenta u reprezentaciji.

To je velika čast za mene kao mladog trenera, da budem asistent u reprezentaciji, pogotovo čoveku i treneru kakav je Kokoškov. On je pravi čovek na pravom mestu i biće mi privilegija da budem u stručnom štabu sa njim i sa Vladom Jovanovićem kojeg smatram prijateljem i mislim da je jedan od najboljih mladih trenera u zemlji.

fiba.basketball

Kakvu Srbiju igrački možemo da očekujemo?

Rano je govoriti o tome. Za početak nas u februaru čekaju kvalifikacije, videćemo kakav ćemo sastav napraviti. U redovnom smo kontaktu, razgovaramo o tome, gledaćemo da i na jedno i na drugo takmičenje izađemo u najjačem mogućem sastavu. Ne mogu ništa unapred da govorim, mogu samo da se nadam da će odziv biti isti kao u letu za nama.

Javnost u Srbiji retko kada je saglasna oko bilo čega, ali sada jeste oko dolaska Kokoškova – koliko te to hrabri i, paradoksalno, možda malo i plaši?

Apsolutno me ne plaši. Igor Kokoškov se dokazao i u reprezentativnom i u klupskom radu, jedini je Evropljanin koji je bio trener NBA tima – jesu li potrebne veće kvalifikacije za mesto selektora? Ono što je napravio sa Slovenijom je stvarno neverovatno. Naravno da nisam srećan zato što su nas dobili u finalu, ali izvukao je maksimum iz tog tima. Najveći kvalitet svakog trenera jeste da prilagodi igru ekipi koju ima.

Mislim da je Slovenija igrala onako kako je odgovaralo najboljim igračima Dragiću i Dončiću, a pri tome je uspeo da sakrije većinu mana koje je objektivno Slovenija imala. Navedena dvojica su strašni igrači, ne bih da imenujem sada neke koji to nisu, a bilo ih je i svi su bili izuzetno korisni. Nije floskula kada kažem da svi u timu treba da imaju neku ulogu. Ako je to uspeo sa Slovenijom, ne vidim zašto ne bi i sa Srbijom?

Matthew Stockman/Getty Images

Koliko si često u kontatku s Nikolom Jokićem i jeste li razgovarali o reprezentaciji?

U kontaktu smo, češće porukama nego što se čujemo, i zbog njegovih i mojih obaveza, ali i zbog vremenske razlike. Redovno smo u kontaktu i mislim da on igra super. Ljudi su često nerealni i očekuju da na svakoj utakmici ima tripl-dabl i da daje po 30 poena. Najbitnije je da Denver igra dobro, po skoru su među najboljim timovima u NBA, a Nikola je najzaslužniji za to jer je igrač koji spaja tu ekipu, tu ulogu obavlja na pravi način i u individualno boljim i u individualno lošijim utakmicama.

Nedavno smo čitali Jokićevu izjavu kako je “zagrejan“ za Olimpijske igre i za celo sledeće reprezentativno leto. Srbija ima jaku centarsku liniju sa njime, Milutinovom, Marjanovićem – kako ćete to uklopiti?

Pričaćemo kada dođe vreme za to, naravno da imamo jako dobre centre, Nikola je najbolji među njima i nadam se da ćemo ga imati u timu.

Gregory Shamus/Getty Images

Išao si tri puta preko leta u SAD – Atlanta, San Antonio, Hjuston. Šta je ostavilo najjači utisak na tebe i šta si naučio tamo?

Super mi je što sam bio u potpuno različitim programima – San Antonio i Atlanta sa jedne, Hjuston sa druge strane. Sparse i Hokse stavljam u jedno jer je Majk Budenholzer, trener koji sada vodi Milvoki, u Atlanti bio pod velikim uticajem Grega Popovića. Dugo je bio asistent u San Antoniju i mnoge stvari su bile slične. Majk sada u Baksima malo drugačije radi, uspeo je, i opet se vraćam na to, da prilagodi igru pojedincima koje ima – on ju je prilagodio Janisu i Milvoki izgleda izuzetno, jedan su od kandidata za titulu.

Meni je bila čast da Budenholzera upoznam, da razmenjujemo mišljenja i da shvatim da moraš da imaš košarkašku ideju i filozofiju prilagođenu ekipi koja ti je na raspolaganju, kao i da insistiraš na detaljima i da znaš zašto nešto radiš – to je suština svega. Od svog prvog dana kao trenera jasno sam znao šta hoću.

Imao sam prilike da razgovaram i sa Majkom D’Antonijem, lepo je videti kako on ima totalno drugačiju filozofiju od Budenolzera. Bez obzira na to što ima dominantnog igrača, Budenholzer insistira na timskoj igri, na tome da se lopta ne zadržava previše kod istog igrača, na jasnom spejsingu. Kod D’Antonija je filozofija da se maksimalno iskoristi superstar kojeg imaš – lopta je mnogo kod Džejmsa Hardena u rukama, svi ostali su u njegovoj službi, sada u službi Vestbruka i njega.

Kada se podvuče crta, i jedan i drugi program imaju izuzetan uspeh, ne može da se kaže da je nečiji pristup ispravniji. Možemo da volimo ili ne volimo način na koji igra Hjuston, ali oni su izgubili sedmu utakmicu od Golden Stejta, najjače ekipe u poslednjih ne znam koliko godina. Tu sedmu nije igrao Kris Pol, a pri tom je Golden Stejt bolja ekipa od njih, izvukli su maksimum u tom trenutku, nisu bili igrački bolji od Voriorsa.

Kada pogledate ofanzivni rejting, godinama je Hjuston među najboljima – možda neko ne voli da gleda toliko košarke jedan na jedan, ali da je efikasno, jeste kad imaš Hardena.

Sean M. Haffey/Getty Images

Rekao si sada jednu stvar koja se konstantno provlači kroz intervjue i sa trenerima i sa košarkašima, a to je “insistiranje na detaljima“. Šta to znači u praksi?

Evo, objasniću ti jednostavno. Recimo kao trener želiš da imaš spejsing na strani pomoći sa dvojicom igrača: To sam baš kod D’Antonija video – ti igrači su blizu jedan drugome, jedan je u produžetku linije slobodnih bacanja, drugi je u uglu – oni moraju tu da stoje. Nije isto da li će da stoje korak gore ili dole, ne, mora baš tu. Recimo, Budenholzer na svom terenu u trenažnom centru Milvokija ima izlepljene kvadrate u kojima igrači moraju da stoje, baš tu – on je to uradio da im olakša, posle nauči i stvori naviku, a dobar spejsing olakšava i igraču s loptom u napadu, a pomaže i odbrani da stoji kako treba.

Ovo je bio baš odličan primer – imaš li još neku sličnu priču?

Npr, u SAD se sve analizira i sve je statistika za koju mi ovde često mislimo da je bespotrebna, ali nije. Celokupna filozofija se onda zasniva na tome. Recimo Majk D’Antoni ne želi šut dugu dvojku, to je kod njega zabranjeno. I sad kad pričaš s njim, pitaš ga: “Zašto, jer ima igrača koji stvarno dobro šutiraju ‘pull-up’ (naskok)?“ A on meni kaže: “Koliko je to dobro?“ Uđemo u procente – dobar trojkaš šutira oko 40%, dobar pull-up šuter ima oko 50%. Od deset pokušaja četiri trojke, to je 12 poena, od deset pokušaja pet dugih dvojki, to je deset poena. Dakle, dva poena razlike, i on je u pravu – je l’ tako?

Baš smo razgovarali o toj sedmoj utakmici koju su izgubili od Golden Stejta i D’Antoni mi je rekao: “Mi smo dozvolili na ‘switch’ (preuzimanja) da nam Kari i Tompson daju 15-16 trojki“. I on mi kaže: “Da smo ih naterali da sve te trojke budu dvojke, mi bismo dobili utakmicu, ali nismo bili dovoljno blizu“. Da li ćeš da probaš da braniš prodor pa neka te dobiju trojkama ili ćeš, kao što želi Hjuston, da igraš agresivno, pa ćeš da rotiraš, pa ako daju dvojke, neka ih daju.

Vraćam se na ono što sam ti maločas rekao i zato je, po mom mišljenju, košarka najlepši sport – nema jedne ispravne filozofije, nema “ovako mora“, može da se uspe na različite načine. Jedino generalizovanje jeste to naše “insistiranje na detaljima“ – svaka odbrana ima i prednosti i mane, a ti moraš da biraš na osnovu ekipe koju imaš i da znaš šta malo manje, a šta malo više dozvoljavaš.

Ivica Veselinov/Mega Bemax

Hajde sada kada smo zagrebali temu trojki, rekao si da je sve manje šuteva za dva… Šta misliš da je sledeća tendencija u igri, hoće li se menjati neka pravila?

Ne znam hoće li se menjati pravila… Po mom mišljenju, normalno je da se toliko šutiraju trojke jer sada ima toliko dobrih šutera – nije retkost da neko šutira preko 40% za tri. Tendencija koja se sada primećuje jeste da se gube pozicije i da sada sve više imamo univerzalne igrače koji mogu da igraju na više pozicija. Ide se ka tome da u nekom trenutku imaš petoricu igrača od po dva metra koji mogu da igraju sve i svašta.

Rekao sam “dva metra“, ali ne bukvalno – ono što određuje poziciju jesu mobilnost i koga možeš u odbrani da čuvaš, ne određuju je visina i napad. Nekada u šali kažem, a propo moje igračke karijere, da sam rođen deset godina ranije nego što je trebalo jer sam morao da dokazujem svima da sa svojih dva metra mogu da igram četvorku, pa i peticu. A sada kada ti dođe neko ko je 215 cm i ako nije dovoljno mobilan, kažeš “pa nije baš talentovan za modernu košarku“. Mobilnost je dakle glavna, evo npr. Porzingis – on je visok 221 cm, ali je pokretljiv.

Rekao si više puta da ti je sledeći korak u karijeri NBA liga, da budeš asistent tamo. Da li je to i dalje na snazi?

Jeste, to će se verovatno i desiti, verujem u to. Letos je bilo blizu, ali nije i u dogovoru sa Miškom (Ražnatovićem, vlasnikom agencije Beobasket) smo rešili da ostanem još godinu i apsolutno ne mislim da sam pogrešio. Videćemo na kraju ove sezone, ali sada ne razmišljam o tome – imam borbu za opstanak s Megom, koncentrisan sam na to i na obaveze u reprezentaciji koje brzo dolaze. Amerika, na leto.

Hipotetički te pitam – u slučaju da iskrsne ponuda nekog dobrog evropskog kluba da budeš glavni trener, da li bi prihvatio?

Ne. Stvarno ne bih. Želim da odem u SAD, dete mi završava srednju školu i kreće na koledž, hoću da porodično odemo u Ameriku, svi zajedno na nekoliko godina. To mi je ambicija.

Hector Vivas/Getty Images

Da se dotaknemo i Luke Dončića o kojem svi govore jer igra nestvarno, jesi li očekivao da će biti baš toliko dobar?

Mislim da jesam, to mogu da potvrde mnogi skauti, generalni menadžeri i njihovi asistenti, ljudi sa kojima sam u redovnom kontaktu. Objašnjavao sam te godine pred draft… Luka je bio dominantan u Evroligi, koja je za igranje znatno teža od NBA. I kada imate čoveka koji sa 18-19 godina dominira Evroligom, onda će mu u NBA biti još lakše sa pravilima koja su trenutno tamo na snazi. I siguran sam da mu je lakše da igra u NBA nego u Evroligi. Baš kada sam ga poredio sa prospektima sa koledža, rekao sam da Luka igra protiv odraslih i formiranih igrača, i nadmoćan je u toj konkurenciji, nije to isto kao Ejton i drugi sa koledža koji su igrali protiv svojih vršnjaka. Odatle sam vukao optimizam da će on dominirati u NBA, sada se vidi da nisam pogrešio.

Rekao si da je Evroliga teža od NBA za igranje. Čuli smo nedavno sličnu izjavu Svetislava Pešića, Rik Pitino je izjavio da je u NBA svako veče Ol-star, pada malo i gledanost. Kako sve to komentarišeš?

Treba naći balans. Mnogo volim Evroligu i lično mi je NBA osamdesetih i devedesetih bio mnogo privlačniji za gledanje. Međutim, ima previše utakmica, oni gledaju u interesu igrača da očiste kontakt, sada se svašta svira faul, ne može da se igra čvrsto kao ranije, što je lakše za igrače. Nisam fan toga, ali ima i mnogo stvari u NBA koje treba pratiti, plej-of je prošle sezone bio nikad bolji po mom mišljenju, čini mi se da će i ove sezone biti dobro jer ima nekoliko kandidata za titulu. Ima “ol star utakmica“ više nego što bi trebalo, to jeste tačno, ali nije lako toliko putovati i igrati non-stop – doduše, to su radili i u vreme Džordana i Barklija, znači da može… Ali i NBA je zasnovan na mnogim statističkim podacima, izračunali su da im je sve isplativije, novac u NBA je nikad veći i verovatno su oni u pravu, a ne ja. Ako me pitaš zašto želim da idem tamo ako mi je ranije NBA bio lepši, odgovor je zato što i u ovoj NBA ligi ima mnogo dobirh stvari i želja mi je da radim sa najboljim igračima na svetu.

Da, kada si bio tamo, jesi li imao kontakt sa najvećim zvezdama?

Jesam, i stvarno su normalni ljudi, pristupačni za priču. Kada sam upoznao Džejmsa Hardena, prvi utisak bio mi je “koliki čovek!“ Ja mislim za sebe da sam vrlo jak čovek, ali… Ne deluje tako na TV-u, ali verujte, on je ogroman i snažan. Kada ga vidiš uživo, shvatiš zašto je tako superioran, jak je i brz.

Nasmejan i pristupačan tip van terena, i oni gledaju da gaje timski duh, rade svašta zajedno. Naši igrači ovde često misle da se neke stvari rade iz foliranja, ali to je tamo model ponašanja – kada to svi rade i kada to prihvatiš, dođe ti prirodno. Mislim prevashodno na to kada se svi bodre, svi skaču s klupe, mašu peškirima, na bilo koje zakucavanje gestikuliraju… Možda se ne osećaju svi u tom trenutku tako, ali navika je stvorena, to je mnogo lepše videti nego da su nemi i nezainteresovani za ono što njihovi saigrači rade na terenu, a to se često dešava u evropskoj košarci.

Radio si dugo sa Vasom Micićem, koji je procvetao u prethodne dve godine. Šta je sledeći korak za njega, može li i on u NBA?

On će sigurno ići u NBA, mogao je to i letos da uradi, ali nije otišao. Mislim da će imati i ulogu tamo jer neće ni otići ako mu tu ulogu ne obećaju. Zašto bi otišao da sedi na klupi? On to može, da igra tamo, ima i telo i glavu za to, sazreo je u svakom smislu i igra fantastično, baš kao i Efes.

Tolga Adanali/Euroleague Basketball via Getty Images

Da li te je donekle iznenadio njegov “bum“?

Opet da kažem – nije. On je naše dete, sa 16 godina je došao u Megu i jako ga dobro poznajem. Vasa je imao problem, zapravo ga još ima, da ne može da igra male minute, a to mu je pečat iz Mege. Gde god nije imao minutažu da bude jedan od nosećih igrača, nije bio dobar. Od 15-16. godine igra 30 minuta po utakmici, naučio je da bude lider i onda nije lako navići se na nešto drugo – ja prvi kao igrač nisam umeo da igram na male minute. Nije da nisam hteo, ali naučiš da igraš 25-30 minuta, drugačije sve izgleda, naučiš da budeš strpljiviji. Zato sada kao trener veoma cenim one igrače koji za malo minuta mogu da naprave vidljiv učinak – ja to nisam mogao, ni Vasa nije taj, ali ako mu daš da bude jedan od lidera, biće sjajan.

Šta je ključno za to – mentalni sklop?

Da, mentalni sklop. Imaš igrače koji nisu “backup“ (rezerva) i one koji nisu lideri. Postoje rezerve koji na male minute prave velike stvari – da im daš da budu lideri, verovatno veliki broj njih to ne bi ni mogao, ali su zato u ulozi iz drugog plana vrhunski. Na početku smo govorili o formiranju ekipe i prilagođavanju stila igre svojim igračima, to je jako bitna stvar – da formulišeš ko su ključni igrači, a ko rezerve.

Kako ti se čini Evroliga ove sezone, utisak je da je ujednačenije nego inače?

Jeste tako. Prvenstveno, dve ekipe koje su bili gornji dom prošle sezone – Fener i Žalgiris – gube više utakmica nego inače. Nema izrazitog autsajdera koji gubi sve. Volim da gledam Evroligu, mada bih voleo da ima za nijansu manje utakmica, nekad mi se čini da ima utakmica na koji god vaš kanal da prebacim, ha-ha. Ali opet, verujem da ljudi iz Evrolige znaju šta rade kada su krenuli u tom smeru. Nemam jasnog favorita, ima pet šest-ekipa koje su veoma dobre, ali se pokazalo da na fajnal-foru uvek bude neko iznenađenje. Vrlo je zanimljivo, gledam Evroligu redovno.

Da se vratimo malo u naše krajeve – Zvezda i Partizan ove sezone imaju mnogo stranaca, kakav je tvoj stav o tome?

Oni imaju toliko stranaca zato što moraju da ih imaju. Ja bih voleo da ima toliko dobrih domaćih igrača, ali nema ih – tendencija je takva da ko god malo stasa i bude dobar, ode u NBA ili ode u neku bogatiju evropsku ekipu. Oni pokušavaju da naprave najbolje moguće timove u ovom trenutku. Verujem da je slučaj da je neki domaći igrač tu negde kao stranac, da bi taj domaći pre bio u rotaciji, ali očigledno ih nema. Ne možete iz godine u godinu u godinu imati dovoljan broj domaćih igrača.

Ivica Veselinov/Mega Bemax

Mega igra slabije ove godine, koji je osnovni uzrok tome?

Isti taj – uvek odlaze igrači, a oni koji dođu na njihovo mesto ne mogu uvek da budu spremni za lidersku ulogu. Mega je igrala sjajno, otišao nam je veliki broj igrača… Nije lako da oni koji su bili u drugom planu sada preuzmu da budu vođe – nekada je potrebno vreme, a nekada jednostavno to ne mogu i nisu. To ne znači da su oni loši, možda bi u drugoj ekipi u drugoj ulozi bili jako dobri.

Dalje, premladi smo, ušli smo u sezonu sa 19,8, a ABA liga je nikad jača. Uvuče se posle i kriza samopouzdanja kada pogubiš neke utakmice. Sada je malo drugačije, došli su nam Nenadić i Peri, oni su za nijansu stariji, ali u tom dobu godina-dve je ogromna razlika. To ne znači da ovi mlađi neće stasati i očvrsnuti, ali nama je najstariji igrač do nedavno bio 1997. godište, Edo Atić, to sve govori.

Mnogo cenim Vladu Jovanovića i nas često porede sa FMP-om, ali mislim da ove godine nismo za poređenje s njima. Oni imaju i Pota i Jeremića i Šešliju, Rita, Tejića… Kažem, da li je 19-20-21 godina ili 22-23-24-25 godina, to je nebo i zemlja. Sa tim nešto iskusnijim igračima dobro izgledaju i oni od 19 i 20. Ali kada bi sada npr. FMP-u lideri bili Uskoković, Pecarski i Đorđević, pitanje je da li bi u ovom trenutku igrali tako dobro.

Treba da se napravi ravnoteža, malo smo se zaleteli premladom ekipom, a ni raspored nam nije odgovarao, što posebno utiče na mlade igrače, u pozitivnom i negativnom smislu. Mi smo imali na startu Cedevitu, Budućnost, Zvezdu i FMP na strani – realno su bolji, ali samopouzdanje se naruši i onda izgubiš i one mečeve koje treba da dobiješ, kao sa Cibonom npr. Jer je ta utakmica postala baš bitna i nije lako to izneti.

Sve u svemu, ovo je velika škola za mene i za Megu. Koliko god možda zvučalo i mazohistički, volim što imam ovakvu sezonu jer sam do sada iz nje mnogo naučio, siguran sam da će mi koristiti, a nadam se da ćemo na kraju ostati u ligi i da ta škola neće biti preskupa.

Kojih stvari?

O energijama igrača, sklapanju tima, mome ponašanju u odnosu na dobre i loše rezultate – koliko je teže dići ekipu kada kreneš da vezuješ poraze… Nisam imao prilike da ovoliko poraza imam u karijeri, a treba svakog ponedeljka opet doći i u njima probuditi energiju, dići ih, da to sve izgleda bolje za sledeći meč. Mislim da to uspevam da uradim i da izgledamo bolje, ima nade da ćemo ostvariti ciljeve.