"Kada sam na telefonu video da je Duda umro, nisam mogao da verujem. Morao sam na pet mesta da proverim da li je to tačno. Takvi ljudi ne umiru," poručuje Aleksandar Kesar iz Kine, čovek koji je imao privilegiju da godinama bude uz Ivkovića u reprezentaciji i Olimpijakosu.

Povezane vesti

Popovič: Duda ikona košarke sa karakterom većim od života

Košarka ostalo

17. sep 2021 1

Košarka ostalo

17. sep 2021 1

„Deco, želim vam da i vi sretnete čoveka kao što je Duda“

Košarka ostalo

16. sep 2021 1

Košarka ostalo

16. sep 2021 1

Rađa potresen: Nema igrača koji nije voleo Dudu

Košarka ostalo

20. sep 2021 0

Košarka ostalo

20. sep 2021 0

Saradnja je počela 2008. u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, a kruna je bila 2012. kada su sa Olimpijakosom, potpuno neočekivano, osvojili Evroligu. Naravno, nezaboravna je i srebrna medalja sa kontinentalnog šampionata 2009. iz Poljske, prva za samostalnu državu, i prva posle sedam godina posta.

„Mi smo se znali ceo život, od kako sam se rodio. Naše porodice su povezane kumstvom. Duda mi je doneo dukat na rođenju, poznajem ga od kolevke,“ ističe Kesar za Sport Klub i nastavlja:

„Kada sam počeo sa njim da radim, odmah sam ‘otišao’ na potpuno drugi nivo, ne samo košarkaški, već i životni. Način razmišljanja, način življenja… Zahvalan sam sudbini što mi je omogućila da sebe mogu da podignem na taj nivo, da radim sa Dudom i pratim ga. Od prvog dana imao je veliko poverenje u mene. Pre nego što me je pozvao u reprezentaciju, pratio je svaki moj meč sa Megom. Kasnije me je stavio u tu poziciju da budem u potpunoj funkciju u državnom timu, a posle i u klubu. Nadgradio me je, a da ja to nisam ni znao.“

Četrdesetdevetogodišnji nekadašnji saradnik Duška Vujoševića u Partizanu danima mogao da priča o Ivkoviću.

„Što se tiče košarkaškog nivoa, naravno da me je mnogo unapredio i mnogo naučio, međutim, najviše sam mu zahvalan što me je naučio o životu, kako poštovati i ceniti stvari, ljude i pojave. On nije bio samo košarkaški trener, on je mastra života. Verujte mi, ne prođe dan da ga ne spomenem više puta i ne pomislim na njega u raznim situacijama. Tačno znam šta bi mi sada rekao. To je moje najveće bogatstvo.“

Kesar je znao da je Duda bolestan, ali je verovao da će se oporaviti.

„Redovno smo se čuli, familijarno smo se viđali, ali ovog leta smo izbegavali druženje zbog korone. Sve sam mislio da će da prebrodi bolest i da se oporavi. Imao sam osećaj, rekao sam to i supruzi, da ne može da umre. Mislio sam da nikad neće da umre, da on ne može da umre. To je takva ljudska veličina… Kada sam pogledao telefon i video da je umro, morao sam da proverim na pet strana da li je tačno. Takvi ljudi ne umiru, oni se penju ka zvezdama, gde i pripadaju.“

Sećanja naviru, a Kesar emocije teško suzdržava…

„Duda je bio trener 24 sata. Tako je živeo, radio i ponašao se. Ljudi su ga poštovali gde god da smo bili. To je takav respekt da ne mogu da vam opišem. Pored njega sam upoznao proslavljene ličnosti širom sveta. Prilazili su sa toliko poštovanja samo da mu se jave. Ne samo iz sveta sporta, već iz umetnosti, politike, iz svih društvenih miljea. Sećam se na Dajmnom bola 2008, dolaze Đinobili, Skola i Oberto maltene da mu se poklone. Kažu: ‘Učili smo košarku od vas.’ Pa susret sa Gregom Popovićem na predolimpijskom turniru u Londonu 2012. Taj njihov odnos, to je nešto što ne mogu da zaboravim. Džordan, Brajant… svi su imali respekt prema njemu iako ih nije trenirao. Tih godina, kada se sve sabere, više vremena sam proveo sa njim nego sa svojim porodicom. Duda je svet činio boljim, od ljudi je pravio bolje ljude. Nekad ne mora ništa da ti kaže, a ti znaš šta misli. Umetnik života, ne znam kako bih ga opisao jednom rečju. Ono što sam naučio od njega je da je u jednostavnosti najveći kvalitet.“

Ističe da su Beograd i Atina imali posebno mesto u Dudinom srcu.

„Radio je na mnogim mestima, ali najbolje se osećao u Beogradu, u svojoj kući. Beograd je bio njegov grad, Srbija njegova zemlja i uvek je to sa ponosom isticao. Lepo mu je bilo i u Atini, stekao je mnogo prijatelja, a ono što je podario Olimpijakosu, dve evropske titule, ostaće zapisano za sva vremena. Baš kao i svi uspesi sa reprezentacijom Jugoslavije i Srbije.“

Naš sagovornih podvlači da je Ivkovićev odlazak nenadoknadiv gubitak.

„Ne može rečima da se opiše. Gubitak za sve nas, Srbiju kao zemlju, Beograd, a pre svega njegovu porodicu. Za košarku da ne pričam, bilo je dovoljno samo da se pojavi i ljudi su postajali bolji. Sve je dobijalo drugačiju boju. Šta ću da pamtim? Sve, apsolutno sve. Svaki dan sa Dudom bio poseban,“ rekao je Kesar, koji je u julu seo na klupu Tjanđina.

Knjiga žalosti u Radničkom

Sportsko društvo Radnički sa Crvenog krsta otvoriće u petak u 14 časova u ulici Vojvode Šupljikca 31 „Кnjigu žalosti“ posvećenu Dušanu Ivkoviću, jednom od najvećih imena u istoriji ovog renomiranog beogradskog sportskog kolektiva.

SD Radnički ističe u saopštenju da je legendarni Duda učinio sve da se dostojno obeleži 100 godina postojana tog društva, kao i da je stvorio preduslove za izgradnju novog Sportskog centra.

Кomemoracija će biti održana u Narodnoj Skupštini Republike Srbije u ponedeljak 20. septembra u 16 časova, a sahrana je dan kasnije u 12 časova u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.