IN MEMORIAM: Slobodan Rica Gordić (1937 – 2022)

Košarka ostalo 24. nov 20220:102 komentara
Podeli:
Slobodan Gordić
foto: Sport klub

Put nebeske košarke otisnuo se veliki majstor igre i gospodin. U Briselu je u sredu uveče, posle kratke i teške bolesti, preminuo Slobodan Rica Gordić, nekadašnji trofejni reprezentativac OKK Beograda, jedan od onih koji su ispisali istoriju jugoslovenske i srpske košarke.

Legendarno krilo šezdesetih, lepog, laganog stila i nenadanog šuta, pripadalo je plejadi onih, koji su osvojili prve medalje na najvećim takmičenjima.

Povezano:

Sudbina je namestila rođenom Čačanin, a poreklom Užičaninu, da najplodniji deo karijere igra, ali još važnije, barem u to doba, druguje sa još jednom legendom, Radivojem Koraćem. Od svoje 14. godine, u Takovskoj 39A, na prvom, a godinu dana mlađi Žućko, na četvrtom spratu.

Počeli su šutiranjem na improvizovani koš, na placu, nedaleko od kuće, gde će kasnije niknuti zgrada televizije, nastavili kao juniori u dresu njihovih „kolnfera“, preko velikih klupskih mečeva u Kupu šampiona i prvih reprezentativnih odličja.

Rica je sa Žućkom bio neizostavni deo grupe mladih sportista, koji su imali svoje čuveno „čoše“ u srcu grada, u prvom delu Knez Mihailove, ispod sata. Jer, Gordić je pripadao generaciji, koja je tek pravila košarci mesto pod suncem popularnosti (uspeha), ali i bila sociološki fenomen, mnogo više od pukih sportskih idola, koje su trenerski vaspitavali jedan Borislav Stanković i Alerksandar Nikolić.

SK

Gospodskog držanja i hoda, na isti način je izlazio iz aviona, kada bi bar pet, šest puta godišnje dolazio u Beograd, iako je veći deo života (54 godine) proveo u Belgiji.

Takvim tempom je nastavio, gotovo do poslednjeg dana, kao kada je početkom meseca praktično došao da se oprosti sa večitim košarkaškim prijateljima, Dugim, Nedom, Blažom, Đurom, Necom, Momom, Kostom… Od Koraćeve avlije, do Radničkog.

Košarka nekih davnih godina, umalo da ispusti jednog od onih, koji su se vrhunski „igrali“ košarke, sve sa fintama, horozima iz „kornera“ ili poenima preko glave. Tako su barem procenili oni koji su ga vratili sa treninga pionira Borca. Nije ga oteo ni rukomet, ni đački fudbalski okršaji, već obruči.

Kao polufinale Kupa šampiona protiv Reala, kada je „kindapovan“ sa odsluženja vojnog roka u Osijeku, ili šampionski naslov iz Ljubljane, posle tri produžetka i okršaja sa Olimpijom i „strašnim“ Ivom Daneuom“. Pa 12.000 duša na beogradskom Sajmu 1961. kada je osvojena prva, srebrna, evropska medalja u nacionalnom dresu, ili 30.000 na dočeku na aerodromu u Surčinu, posle svetske vicešampionske krune 1963…

SK

Ta košarkaška strast je potrajala do pozne igračke jeseni, za Ginisa…

„Igrao sam do 56. godine, naravno ne u najjačoj belgijskoj ligi, bilo bi previše. Pošto sam voleo da se „igram“, onako za svoju dušu, dokle sam mogao, nastavio sam u trećeligaškoj konkurenciji. Skoro rekreativno, ali kada je sve više američke studentarije završavalo u takvim klubovima, ambiciozno su „tukli“ u duelima, konačno sam shvatio da to više nije za mene“, ispričao je Gordić u svom poslednjem intervjuu za Sprot klub, pre nepunih godinu dana.

Iako košarkaški put Rice Gordića nisu bili samo „med i mleko“, do poslednjeg daha, ovaj sport nije mu izlazio iz srca. Pratio je svoj OKK Beograd, daleko od slave njegove generacije, kao i kompletnu evropsku košarku. Onu pravu, taktičku, kako bi naglasio, za razliku od NBA „udri i šuriraj“. Ali, čak i tamo je voleo da gleda jednog našeg momka, Nikolu Jokića, do kraja navija, nervira se i, hvali naslednike u reprezentaciji Srbije.

Sa životne scene je otplesao, elegantno, kao kada je nekada igrao fokstrot sa Vilmom Rudolf, rođeni sportista,košarkaš, blag čovek, drugarčina, pretposlednji reprezentativni Mohikanac iz Srbije i deo nacionalnog tima, koji je prvi put zaigrao na jednim Olimpijskim igrama (1960, Rim).

Od Čačka do Brisela

Slobodan Rica Gordić je rođen 28. septembra 1937. u Čačku. Od 1954. do 1967. je nosio plavo-beli dres OKK Beograda, sa kojim je osvojio četiri prvenstva (1958, 1960, 1963, 1964) i dva nacionalna Kupa (1960, 1962). Za „klonfere“ je odigrao 156 utakmica i postigao 2296 koševa.

Igrao je još za francuski Viši (1967-68), pa belgijske klubove, Mehelen (68-70) Batel Mehelen (70-72) i Makabi Brisel (72-76).

U dresu Jugoslavije je osvojio svetsko srebro (1963), dva evropska vicešampionska naslova (1961, 1965), kontinentalnu bronzu (1963), a zlato na Mediteranskim igrama (1959). Reprezentativni dres je oblačio oko 120 puta.

U Briselu je završio košarkašku i poslovnu karijeru, zasnovao porodicu (ćerka, troje unučadi) i, u sredu uveče, zatvorio životni krug.

„Ćerka je menadžer u „Ikei“, a sa jezikom tatine domovine ne stoji baš najbolje. Istina, psuje na srpskom bez akcenta. Imam dva unuka od 25 i 27 i unuku od 18 godina. Ona je nešto pokušavala pod obručima, ali je digla ruke.“

Komentari

Vaš komentar