Rajaković: Svaka medalja na SP bi za nas bila zlatna

Košarka - video 22. jul 20220:30 > 0:41
Podeli:
Printscreen

Pomoćni trener Memfis Grizlisa Darko Rajaković bio je gost podcasta „Sa Lukom i Kuzmom“ i tom prilikom je govorio o svojoj karijeri i počecima koje je imao u čačanskom Borcu, vremenu provedenom u Crvenoj zvezdi, stručnjacima od kojih je učio i svom angažmanu u najjačoj košarkaškoj ligi sveta.

„Bio sam u Zvezdi, ali sam počeo u Čačku, gde sam bio trener mlađim selekcijama tri godine. To je bilo presudno u mojoj karijeri, tada sam se zaljubio u profesiju trenera. Kada sam došao na studije u Beograd, radio sam u Crvenoj Zvezdi i studirao sam istovremeno. Jako lepa sećanja me vežu za taj period. Marin Sedlaček je bio direktor mlađih selekcija, a kasnije se pridružio i Mirko Pavlović kao koordinator. Bila je plejada dobrih trenera i ljudi u klubu, radili smo kao porodica“, istakao je Rajaković i dodao:

Povezano:

„Imao sam veliku sreću da sarađujem sa Marinom Sedlačekom jer sam naučio neke stvari koje su mi i te kako pomogle kada sam otišao iz zemlje, u Španiji i Americi – od sistema rada, organizacije, pripreme… Nesvesno sam usvojio stvari koje su mi mnogo pomogle kasnije u karijeri. Za Crvenu zvezdu me vezuju prelepa sećanja, dosta igrača sa kojima sam radio, kolege, mnogi treninzi na ‚Kališu‘ pod otvorenim nebom, stvarno je to bio fantastičan period u mojoj karijeri“.

Rukovodstvo Borca iz Čačka vredno radi na tome da izgradi ekipu i podigne je na viši nivo, što tamošnja publika oduvek zdušno podržava.

„Ljudi u klubu se trude da obezbede finansijska sredstva i da lokalne momke, koji možda igraju negde u inostranstvu, vrate u klub i da tu bude više lokalnih igrača, ali ne ide to tako lako. Sama činjenica da su u ABA ligi dosta pomaže u tome jer će neki igrači poželeti da dođu u klub i zadrže se dve-tri godine, pre nego što naprave sledeći korak u karijeri. Potrebno je da neko od mladih momaka, koji rastu u mlađim selekcijama, napravi ozbiljnu karijeru kroz prvi tim Borca. Ono što je Marko Marinović postigao kao igrač, postigao je zato što je sa 17 godina mogao da uđe u prvi tim i da igra. Čačanska publika je vro specifična, voli da vidi svoju decu tu da igraju, ali voli i svoj Borac. Klub ima veliku podršku, samo je potreban kontinuitet“.

Rajaković, koji je trenersku karijeru u Borcu započeo sa svega 16 godina, veruje da taj tim ima šansi da igra u Evrokupu, mada bi to svakako bilo zahtevno za klub.

„Što se tiče kvaliteta igrača i sposobnosti vođenja ekipe, mislim da apsolutno može, ali pitanje je koliko sredstava treba da ode na to, kakva su putovanja… Kada se gradi tim, gradi se tako da bi opstao i da bi mogao da napravi korak dalje u ABA ligi. Mislim da je to pitanje za ljude koji su u klubu, ne bih da govorim u njihovo ime, ali dve utakmice nedeljno i putovanja u inostranstvo predstavljaju određene probleme i u samom trenažnom procesu, a da ne govorim finansijski“.

Upitan kako vidi ovo sada što se dešava sa srpskom reprezentacijom na čelu sa selektorom Svetislavom Pešićem i timom u kome su MVP NBA lige Nikola Jokić i MVP Fajnal-fora Evrolige Vasa Micić, 43-godišnjak je rekao:

„Ovo su pitanja za Svetisava Pešića koji je najbolje upućen u sve te stvari, ali kao čovek koji voli svoju zemlju i svoju reprezentaciju mislim da je to jako težak posao kroz šta oni trenutno prolaze. Počevši od prozora, kvalifikacija za Svetsko prvenstvo gde najbolji igrači nisu na raspolaganju zbog različitih obaveza i igranja u ligama koje ne dozvoljavaju da ti momci budu tu. To je jako teško. Onda dolazi jedan sasvim drugačiji ciklus – pripreme za Evropsko prvenstvo sa momcima od kojih većina nije prošla sve to, ne poznaju sistem, tek se upoznaju sa novim trenerom. Ono u šta ja verujem je naporan rad, a siguran sam da će Svetislav Pešić i njegov stručni štab to da obezbedi. Imamo talenat i potencijal, ali imena na papiru ne igraju. Ti momci kroz period priprema i pripremnih utakmica treba da postanu tim, to je ono što je najbitnija stvar. Ne sumnjam u kvalitet svih tih momaka, ali je neophodno da postanu tim. Siguran sam da će promena generacija i liderstvo Nikole Jokića da pomogn ekipi da bude na pravom putu. Svi se nadamo da će naša reprezentacija da se bori za zlato, ali nemojte da zaboravite da koliko god da se mi udaramo u prsa da smo najbolji na svetu, svi igraju košarku, svi ulažu ogromna sredstva i svi žele to, a mi više nismo zemlja sa 30 miliona stanovnika. Jako je težak put da se dođe do medalje. Mislim da bi svaka medalja na ovom prvenstvu bila zlatna“.

Greg Popović je jednom prilikom rekao Dušku Vujoševiću, pošto ga je on upitao šta je novo što će San Antonio Sparsi raditi sledeće sezone: „Ništa novo, košarka je vrlo jednostavna stvar. Daš loptu Dankanu i čekaš da on uradi jednu od nekoliko stvari“. Upitan da li je u NBA košarka pojednostavljena i da li je napravljen takav sistem da igrači lakše funkcionišu na terenu, iskusni stručnjak je kazao:

„Nije lako igrati košarku kada znam da moram da uradim ovo, da dodam loptu onome pa da utrčim tamo… Mnogo je razmišljanja o tome, nije instiktivno, a košarka se konstantno ubrzava. Košarka se ne usporava, već se ubrzava. Sve što u NBA pokušavaju da urade jeste da ubrzaju košarku, kako bi bio veći broj poena jer je to atraktivnije. Na kraju krajeva, kada sutra pogledaš u novinama i vidiš da je neki igrač dao sedam poena, nije toliko atraktivno kao kada vidiš da je neko dao 40 poena. 40 poena je vest. Tog igrača pravilima igre možeš da usporiš i da napraviš od tog igrača da bude 20 poena, a to nikome nije interesantno. To što smo mi odrasli gledajući neku drugu košarku i to što volimo neku drugu košarku je druga stvar. NBA ide u tom pravcu da kao biznis želi da zadovolji gledaoce. Gledaoci kažu – previše je tajmauta na kraju utakmice, hoćemo da se ubrza igra. Jer, oni će u suprotnom da odu sa utakmice, da odu na večeru i rade nešto drugo“, istakao je Rajaković i dodao:

„Sama poenta je da igračima daš slobodu. Daš im neke okvire i smernice, ali isto tako im prepustiš njihovu inteligenciju. Postoje principi i oni su jasni – ako je jedan na jedan i možeš da ideš ka košu, daj koš. Ali ako te dvojica čuvaju, otvori pas. To je jednostavno. Greg Popović i svi ti treneri, kada dostignu neki uspeh, promene ploču. Ali sećam se jedne večeri, već su imali tri osvojene titule u San Antoniju i igrali su uvek jedan isti stil, sedeli smo i Greg Popović je rekao – mislim da ću ove godine da im dozvolim malo više slobode u igri. To se dešava neke 2005. ili 2006. Manuel Đinobili koji tada već ima 28-29 godina, na vrhuncu karijere, prvi put dobija više slobode u igri. Ali mislim da se taj proces jako ubrzao. Da dobiješ igrača, pa da ga u potpunosti rastaviš na delove, pa da ga podigneš ponovo – taj proces predugo traje. Sa ovim novim generacijama koje su instanst generacije telefona i socijalnih mreža, potrebno je da sve bude jednostavno i brzo, baš kao što žive. Ok je da kao trener nemaš potpunu kontrolu nad igrom jer na kraju krajeva niko ne dolazi da vidi Darka ili Grega Popovića kako stojimo sa strane linije, već dolaze da gledaju igrače. Oni hoće da ti igrači budu najbolji što mogu. To je najveća razlika u NBA i viđenja košarke u Evropi“.

Komentari

Vaš komentar