„Milica i Tijana su čudo, biće ih još, Pariz u mislima“

Ostali sportovi 21. jan. 202213:07 > 13:43
Podeli:
Tekvondo klub Galeb

Preko puta Bigfešna, sakriven iza velike teretane, nalazi se Galebovo carstvo. Ispred Velike sale za trening, svlačionice nalazi se predvorje sa bifeom a na gornjem delu zida iznad ulaza u salu, veliko zvezdano sazvežđe sa imenima osvajača medalja na najvećim takmičenjima. A tih imena… ne zna im se broj od Milice Mandić do juniora, kadeta… Fantastična ideja, adekvatna uspesima tekvondista Galeba.

Dragan Jović Gale, najbolji svetski tekvondo trener, dobitnik priznanja OK Srbije, SS Beograda, Tekvondo ascocijacija Beograda i Srbije, Frankfurtskih vesti, brojnih lokalnih medija, odvaja vreme za razgovor, pažljivo prateći, sa jedne strane na rad nekih novih Milica u sali, a sa druge, otpozdravlja roditeljima, prijateljima koji u velikom broju dolaze da dovedu decu na trening.

„Nije mi prvi put da sam izabran za najboljeg trenera sveta. Pre pet godina Milica Mandić i Vanja Stanković su osvojili zlato na svetskom i tada sam bio najuspešniji u konkurenciji još trojice kolega, iz Turske, Irana i Engleske“ priča dok sprema espreso.

Nenad Negovanović

Drugi put, pre dvadesetak dana, sa dve olimpijske medalje je znao da je blizu.

„Druga je priča. Glasalo se on line, google glasanje ima svoj limit i sve je posle dva dana bilo završeno. Sada nas je bilo u konkurenciji devetorica. Da budem pošten, velika je stvar da si tu a priznanje, naravno, ima težinu.

Galeta dugo poznajemo, nikada nije bio neskroman ali ni lažno skroman.

„Priznanje je rezultat statusa tekvandoa u Srbiji koji je sve jači ali i rezultata mojih saradnika. Bez njih ne bi bilo fizičke pripreme, psihološke potpore, zatim roditelja koji, kada prvi put dođu u klub, znaju šta čeka njihovu decu. Dakle i treneri i porodice koje trpe, imaju ogroman doprinos. Sada se pod navodima hvalimo ali to jeste zajednički uspeh.“

Ponosan je na treće priznanje Olimpijskog komiteta Srbije za najboljeg trenera:

„Verujte, draže mi je od svetskog. Dokaz da smo na sportskoj mapi, da nas sada ne samo prepoznaju, nego baš znaju. Ne letimo, znamo da svaka smena generacija donosi promene, pad ponekad, ali je suština da ga dočekamo spremni. To su logični sportski zakoni. U programskoj sam komisiji OKS, vidim i znam da se dobro radi u našem sportu. Ne brinem za budućnost.

Milica Mandić, Olimpijske igre 2020
Maja Hitij/Getty Images

Šta da radi čovek sa tolikim priznanjima, trener čija će dostignuća biti možda i naučno analizirana na temu „kako od malog sporta stići do visina“.

„Svako priznanje je obaveza. Treba uobličiti stvari gde sam tanak, da vidim šta treba da se menja. Radi se uvek. Držim brojne seminare a pre njih me pitaju šta ćemo da radimo. Kada se pogledam radim samo moje treninge.

Pažljivo bira reči kada govori o statusu trenera. Jedna ideja je opet originalna.

„Evo novine, raspisao konkurs za strane trenere. Želim da unesu kulturu svojih država, cilj je da rade moj program na njihov način. Tu sam blizu dogovora sa jednim ruskim trenerom čiji je sin juniorski reprezentativac i možda bi radio za Srbiju. Javila su se trojica Rusa, jedan Indijac, dvojica Iranaca. Sa jednim od njih pregovaram.

Logično je pitanje šta traži od trenera.

„Jako je bitan rad sa mladima. Tu se događaju greške.Toliko da se svi ispucaju pre vremena, a kada dođu pravi izazovi imate veliku pušku, ali, šta vredi nema metka. Municija je ranije, pre vremena potrošena. Tako nam odu talenti sa 19 godina. Imao sam takav slučaj, Stefan Rašić je mnogo obećavao, na zlatan bod mu izmakla evropska medalja. Naredne godine je bio istrošen ali je srećom postao odličan trener.

Murad Sezer, Reuters

Bilo je sjajnih takmičara u Galebu, Gale je brusio dijamante. Jedan je jedan večiti – Milica Mandić.

„Trajala je do tridesete godine, oprostila se drugim zlatom na Igrama. To niko nije uradio“.

Gale je sistem. U svakom segmentu. Sve se analizira, donose zaključci.

„Neko mi je rekao da olimpijska medalja košta tri miliona evra. Nama je budžet dobijen od države sasvim dovoljan da se napravi vrhunski rezultat. Država se postarala da nam ništa ne nedostaje“.

Raduje se budućoj sportskoj medalji, osvojenoj kraj borilišta.

„Inicirao sam sa državnim vrhom izgradnju multifunkcionalnog sportskog centra. Zapravo, molio sam za tekvondo centar, molio sam da dobijamo objekat za pet borilačkih sportova i streljaštvo. Dobili bi smo idealne uslove za rad, imali veliku i svetlu budućnost.“, rekao je Dragan Jović, pa nastavio:

Milica Mandić
REUTERS/Murad Sezer

„Obrazložili smo da vrhunski trener treba da bude briga države, dali argumente za povratak nacionalnih priznanja za njih. Naš predlog je prihvaćen i nadamo se da će projekat biti realizovan u bliskoj budućnosti. Konačno, realizacija pomenutog projketa će uticati da treneri u većem broju ostanu kod kuće. Pazite, svi mi, bi sjajno bili plaćeni u inostranstvu. Naravno, sa iznosima koji odgovaraju snazi sporta. Nije, ipak, novac najvažniji. Verujem da bi za polovinu strane sume mnogi ostali kod kuće. Ma, svi vole da su u Srbiji. Ali moramo da imamo obavezu tada i da pored sebe imamo bar dvojicu koji će da budu vrhunski jer svako se troši. Vreme čini svoje, nismo večiti.

Kaže da se rezultat rada vidi na takmičenjima.

„Ne volim takmičenje bez medalje. Patim, odmah se preispitam gde smo pogrešili, kako svi da puknu. Sledi analiza u svim segmentima. Na sreću već na sledećem budemo bolji. Poput drugih znamo da pikiramo formu za najvažnije takmičenje. Neke turnire gledam kao probne, čak predam namerno meč, po dogovoru sa takmičarem, jer sam video koliko mi treba. To je retko, ali kada znam da je sledeći rival neki krljator koji može da povredi, a video šta treba onda predamo taj meč. Bitni su Olimpijske igre, Svetsko i Evropsko prvenstvo, Gran pri turniri. Nekad neosvojena medalja ništa ne znači, ali kada idemo po nju, a ne stigne, onda se zabrinem.

REUTERS/Murad Sezer

I sledi zanimljiva konstatacija.

„Kada nemam problem u trenažnom procesu pred neko veliko takmičenje nije mi dobro. Za Svetsko prvenstvo u Mančesteru sve je bilo kako treba u pripremi. Računao sam tri do pet medalja i ekipno sto posto.

Rezultat ga i danas boli:

„Posle 12 godina došli smo kući bez medalje. A sve je bilo u pripremi idealno.“

Pred Tokio se takva situacija nije ponovila.

„Tri nedelje pre takmičenja Milici je, nikad bolje spremnijoj i zagrejanoj, naprsla zadnja loža, ruptura je bila ozbiljna. E, tada sam znao da ćemo nešto da uradimo. Tako je i bilo.“

Ne krije da su takmičari deo njegovog života. I on njihovog. Smeje se dok priča:

„O njima moram sve da znam. Čak i lične stvari, bar neke. Zamislite da dobiju poruku dan pre takmičenja da je veza raskinuta. I posle moram vama da objašnjavam da medalja nije uzeta zbog jedne sms poruke. Zato gledam da sve to preduhitrim. Mada, moram da priznam, svi smo podređeni istom cilju, svi sarađuju i što je meni najvažnije niko mi se ne meša u posao. Niko.

Tijana Bogdanović
REUTERS/Issei Kato

Vraćamo se na binu na svečanosti OKS. Velika imena, kao da su napravili špalir, da Gale prodje i ponese priznanje za najboljeg.

„Sjajna je stvar što svi treneri izađu. OKS zna snagu stručnjaka. Šta će ti talenat ako nema ko da ga uči. Savić mi je rekao da će da dođe, rekao i zašto ali to nije za javnost. Neverovatan čovek i trener. Nema ljubomore, uspesi srpskog sporta su zajednički. Sa Savićem se inače najčešće čujem, sa Goranom Obradovićem i mnogo slušam Batu Đorđevića. Tu su iz sveta streljaštva Donević, Mikec…

To je društvo zaduženo da nas obraduje u Parizu.

„Naravno da znam na koga računam. Tijana Bogdanović je tu sigurno, Vanja Stanković se vraća, Mahdi Hodabahši je operisao koleno. Tu je, spreman. Zapamtite Serđa Stević veliki talenat je posle duge pauze, zbog operacije kolena, ponovo na delu. Ima ih još. Poštujem doktrinu po kojoj su Olimpijske igre najvažnije. Sve ostalo je između.

Na neizbežno pitanje „a šta će sada Milica“ za tren je zastao. Valjda mu je u nekoliko sekundi prošlo sve, od početka do Tokija, do priznanja javnosti da je Milica Mandić najbolja srpska sportiskinja ovog veka.

„O njoj ću knjigu da napišem. Sigurno neće dalje. Možda neki turnir, makar rekreativno. Svrati da nas vidi. Ali naš zadatak je da je podržimo u bilo kojoj nameri. Bio bih presrećan da ostane u tekvandou, ali mislim da posle svemu zaslužuje mesto negde više. Vidim je unekoj asocijaciji, federaciji internacionalnog ranga. Dva olimpijska zlata u razmaku od devet godina, svetske i evropske titule, elokventna, obrazovana prijatna, govori jezike. Ona je budućnost srpske sportske diplomatije, kako god hoćete. Bila je pod medijima dugo, veliki pritisak. Sada sve to prolazi, neka sačeka i izabere najbolje. Mi smo tu.“

Dean Mouhtaropoulos/Getty Images

Slaže se da je zlato u Londonu bio revolucionarni korak u približavanju tekvandoa javnosti.

„Tada smo hteli da pokažemo da postojimo. Pola aviona za London nisu znali kakav je to sport, kako se radi. Sada znaju svi i to je naša velika pobeda. Nedavno smo sedeli u komitetu i pričali o ciljevima. Neko reče da ima šanse za medalju, drugi se nada, treći je optimista a ja sam rekao da idem po dve. Smejali su se ali ne zato što smo nerealni. Ne zanosimo se, jako je teško doći do trona, ali verujemo u to. Milica je mogla da traje do tridesete, Tijana zbog lakše kategorije teško, ali će u Parizu da bude prava, nova Tijana. Sada je provaljena. Radovao sam se više njenoj medalji u repasažu nego zlatu Miličinom. Znao sam ako ona kao prva povuče na pravi način, ostalima je mnogo lakše. Ona je i sada na treningu spremna za neke novine, ali ih još ne primenjuje na pravi način u borbi. Biće kako treba, zasijaće u „Gradu svetlosti“. Videćete.“

Galetova flaša sa medaljama se punila. Polako ali sigurno. U jednom trenutku je počela da se preliva, morala  da se prazni.

„Pražnjenje je počelo u Mančesteru, za Milicu je Rio bio trežnjenje, čaša u glavu. Bile su tu druge stvari, operacija kolena. Od tada smo trezvenije krenuli dalje. Na iskustvima gradimo put do medalje. I sada nam predstoje dve godine za kvalifikacije. U januaru 2024. će sve biti poznato.

Hoće li posle Pariza biti kandidat za svetskog trenera broj jedan.

„To je tako daleko, trebale bi nam dve medalje. Nije to ni važno. Pariz je za mene počeo juče.“

Vreme je isticalo, sala je, kao flaša sa medaljama, bila puna onih koji žele da budu Milica, Tijana, Vanja… da budu Galetov Galeb.

„Kako sam dao ime klubu Galeb? Hteo sam neki korejski naziv ali nije moglo zbog autorskih prava. Onda sam razmišljao, jer je vreme isticalo da bude Dragan Jović Gale. Bio sam uspešan takmičar. I tako Gale – B, pa ostade Galeb. Bela ptica, visoko leti, mogli smo orao, soko ali ne žalim se.“

Tekvondo asocijacija Srbije

Pitanje je koliko je Gale svestan značaja svojih uspeha na srpski sport.

„Ne znam. Jednom je prijatelj, novinar posle Tokija zvao i pitao: Da li ste vi normalni, ne znam gde ću sve vaše medalje da ispišem. Nasmejao sam se, rekao sam „piši brate, piši“.

Oni iskusniji znaju da će slika trofejnog sazvežđa na zidu iznad ulaska u salu koja liči na apoteku biti uskoro mala. Neprekidan let Galetovih galebova. Možda jednom i naziv neke ulice.

Komentari

Vaš komentar