Igrač više: I nakon pobede, i kad ti ne ide…

Podeli:
Poljud
Sport Klub

A, šta ja znam, nije loš taj Poljud. Ima dušu, ima navijače dobre, pomalo buntovne oko svega, i kad treba i kad ne treba, ima kombinaciju starog i novog, ima strast, dobre pesme i uglavnom loš kvalitet fudbala, ali to je valjda ona duša sporta. Da gledamo i volimo ono što je "naše" čak i kad ne valja jer... To nam je sve što imamo.

Dve trofejne sale na Poljudu iznad lože sijaju svojim punim sjajem, da podsete na neke bolje dane.

„Hajde, brzo, ako hoćeš na Poljud, ispred bazena smo“. Naravno da hoću, makar i na jedno poluvreme, kad već Srbija prvo nije mogla direktno od četvrtfinala, a onda i ostala bez istog nakon poraza od Francuza.

Spremio je to naš prijatelj Vjekoslav Kobešćak izgleda rutinski, a i Delfini su mu pomogli lošom igrom.  Kao da je neko čudo bilo potrebno Srbiji u toj neočekivano ludoj završnici protiv Francuske. Nije da mi ne verujemo u čuda, nego nismo navikli da se vaterpolisti Srbije oslanjaju na čuda. Ali, što reče Drašović nakon utakmice… Ne prihvatam da je ovo naša realnost.

Izlečio je Poljud, a i posao koji ne pita za strasti brzo te rane iz Spaladiuma. Osim što je nekoliko ljudi Vjeku čestitalo usput ulazeći u ložu što je dobio „ove“, ali to sam uz osmeh pregurala nekako.

Ušli smo na 0:1, izašli sa 5:1 u džepu i vratili nadu Bilima da konačno mogu do titule, na koju čekaju od 2005. Trenutno treći na tabeli, ali znate i sami… „Ovo je naša sezona“ poslednje umire.

Okružena gomilom ljudi koja je bar 123 puta u životu zbog „Ajduka“ izgovorila „evo kunem se ovo je poslednji put da sam kročio na Poljud“, podsetila sam se tog lepog osećaja slatke patnje zbog neuspeha ili ludovanja do kasno u noć zbog pobede tog omiljenog nam tima za koji jedino znamo.

A, gle, imate ljude i narode među kojima većina ne zna da noćas u njihovom gradu, klub koji bi trebalo da osećaju kao svoj, možda dočekuje nekog evropskog velikana. Ili ne zna da će reprezentacija možda konačno doći u šansu da osvoji medalju na velikom takmičenju.

Osim tih 5:1 nosim i zahvalnost što nisam, ili što nismo deo takvih ljudi. Živeće se i posle teških poraza, istina. Ići će se na posao normalno, osvanuće novi dan… Ali taj dan neće biti lak. I pamtiće se verovatno do kraja života jer će ti kolega umesto „dobro jutro“ uvek radije reći „uuu, ala smo vas odrali sinoć“.

Tako će se pamtiti i to što će Srbija možda prvi put posle 1999. i Evropskog prvenstva u Firenci biti deveta u Evropi. I što je Francuska ostvarila ovoliki uspeh prvi put od 1929. godine. Da, da, još od pre Drugog svetskog rata.

Nešto ne štima u srpskom timu, svi to vidimo. Ali znate šta, neka i ne štima. Neka i ne znamo zvanično šta. Neka i ima prljavog veša u toj novoj ekipi, koji, što se mene lično tiče, hvala bogu, niko nikad neće izneti u javnost, koliko god da ne štima. Jer niko ga neće oprati umesto njih. I oni to znaju. I opet… To je možda realnost, ali je ne treba prihvatiti.

Mogao je popularni sudija Stavridis i bez tog isključenja u poslednjem napadu Srbije, ali to sad više nije važno.

Važno je šta se i da li se nauči.

Sa igračem više ili bez… Ako igramo čak i jamb ili stoni tenis sa društvom na moru sa čašom piva u ruci, samo prebacujući preko mreže bez da brojimo poene… Niste moje društvo, žao mi je.

Srbi ne vole vaterpolo ili košarku. Srbi vole da pobeđuju, ali što ono kaže nepopravljivi Poljud…

„I nakon pobede, i kad ti ne ide, uvek sam uz tebe“.

Komentari

Vaš komentar