Čovek koji je prvi poljubio nebo

Podeli:
Birger Ruud
Getty Images/Bongrats

Teško je zamisliti tu prvu osobu koja je stajala na drvenim daskama i pomislila: “Hm, zašto ne bih probao da skočim sa neke zaleđene padine, da vidim koliko visoko i daleko mogu da odem?” Ali, nije teško zamisliti zašto je ta osoba to uradila.

Jer, ljudima ne treba postavljati granice, nego ciljeve. Birger Rud je rođen 23. avgusta 1911. u norveškom Kongsbergu, toliko blizu Polarnog kruga, da je popodne mogao da se prošeta do njega. Ili da skoči.

Skije nisu bile zabava, već maltene jedini način da se preživi početkom 20. veka u tom delu sveta. Birger i njegova braća, Zigmund i Asbjern, skijanje i ski skokove nisu shvatali kao takmičenje, već kao deo svakodnevice, koji su mogli da iskoriste kao dodatni ishod prihoda u ta teška vremena.

U Šamoniju je 1924. održana „Nedelja zimskih sportova“. Bila je priličan uspeh, ali je imala i ogroman broj protivnika. Mnogi su mislili da su letnje Olimpijske igre sasvim dovoljne. Pored toga, kome trebaju skupa zimska takmičenja, gde je još pre početka jasno da će se Skandinavci trkati između sebe?

Na kraju, tek neke dve decenije kasnije, izdejstvovano je da se to takmičenje prizna kao „Prve zimske olimpijske igre“. Tokom godina, to takmičenje je postajalo sve popularnije i ozbiljnije. Sada su skoro u istoj ravni sa letnjim starijim bratom.

Birger Ruud
Getty Images/Bongrats

Rud je tada imao 13 godina i već je bio poznat skakač i skijaš u domovini. Spremao se za Sent Moric 1928, ali je imao tu nesreću da je iz Norveške, gde je konkurecija tako žestoka, pa je morao da se strpi do Lejk Plesida četiri godine kasnije, osvojivši pre toga, prvo zlato na Svetskom prvenstvu u Zakopanima 1931.

Legenda kaže da je to bila jedina zima bez snega u tom američkom gradiću u 20. veku, ali je sneg nekako dopremljen sa nekih viših i daljih planina uz pomoć vojske, i 21-godišnji Birger Rud je bez preteranih problema doleteo do zlata.

Onda je dve godine kasnije na Planici, majci svih letaonica, stigao do dužine od 92 metra, koja je tada smatrana opasnom po život i verovalo se da teško može da se leti dalje od toga. Dve godine kasnije, 1936. u Garmiš Partenkirhenu, kuvalo se zlo. Osećao se nadolazeći Drugi Svetski rat, ali se Birger Rud i rekordnih 150.000 gledalaca nisu se preterano obazirali na to, pa je osvojio još ubedljivije zlato nego u Lejk Plesidu.

Čisto da pridoda još nešto, dokopao se bronze u kombinaciji na Svetskom prvenstvu u alpskom skijanju. Jer, daske koje život znače nije skidao i zašto onda ne iskoristiti to. 1935. Svoju legendu u rodnoj zemlji samo je pospešio sa pobedama na mitskom Holmenkolenu 1934. pa onda i 1937, takođe na čuvenom brdu iznad Osla.

Svi znamo da su olimpijsku vatru 1940. i 1944. zamenile bombe i sirene za vazdušnu opasnost. Birger Rud je 1943. za vreme nemačke okupacije Norveške bio u koncentracinom logoru Grini. Ni pored toga, nije se odricao svog javnog kritikovanja Nacista, a ostao je živ verovatno samo zbog svoje enormne popularnosti. Nakon napuštanja logora, aktivno se borio za pokret otpora ratu i zardio ordene za doprinos pobedi Saveznika.

Kada se rat završio, sa punih 36 godina, zakleo se da će se spremiti za Sent Moric 1948. koji mu je 20 godina ranije izmakao. Uspeo je da savlada emocije i većinu protivnika, stigao je do srebra.

Birger Ruud
Getty Images/Bongrats

Jedino što nije dostigao a tako je žarko želeo bila je daljina od 100 metara. To je prvi učinio Austrijanac Sep Bradl i ukrao mu jedno poglavlje istorije.

To je bio kraj sportske karijere, ali ne i njegovih aktivnosti. Zajedno sa velikim prijateljem, Peterom Hugštedom, izgradio je prvi skijaški muzej na svetu. Godine 1987. u centru Kongsberga, vajar Per Ung napravio mu je ogroman spomenik. Onda je 1991. dobio Egebergs nagradu za životno delo u zimskim sportovima.

Trebalo je da zapali olimpijsku vatru u Lilehameru 1994. što bi verovatno bio i zatvoren krug i ostvarenje snova, ali to se nije dogodilo zbog problema sa srcem. Ti problemi će ostaviti i ceo sportski svet u žalosti, kada je13. juna 1998. preminuo Birger Rud.

Ali, ostala je želja da se leti više i dalje, ostaće i kada se bude stiglo do skokova od 300, možda i 400 i 500 metara. Jer, ljudima ne treba postavljati granice, nego ciljeve…

 

Komentari

Vaš komentar