On se igrao klizanja: Johan Olav Kos

Johann Olav Koss
Getty Images/Bongrats

Mnogo je takmičara koji su ostavili dubok trag u svom sportu i postavili neke nove granice i norme. Ali, malo je onih koji su učinili to, ali uradili još više van borilišta.

Johan Olav Kos je postao juniorski šampion Norveške u brzom klizanju 1987, a taj isti uspeh je ponovio i sledeće godine. Smatrao je da je time zaslužio da ide na Olimpijske igre u Kalgari, ali norveška federacija nije smatrala tako. Ući u norveški tim u brzom klizanju je nešto slično Austriji u skijanju, malo Svetsko prvenstvo i praštanja i kredita nema.

Kos je tako ostao u rodnom Dramenu sa prijateljima i porodicom, jedinima kojima je mogao da veruje. Imao je vremena da razmisli o svemu i da napravi odluku koja je bila neizbežna: Da li da još jače počne da trenira ili da ostavi to brzo klizanje i krene nekim drugim putem?

Odlučio se za ono prvo. Zavrnuo je rukave, navukao odelo i klizaljke i krenuo. Zato samo Johan Olav Kos zna koliko je litara znoja prolio između igara u Kalgariju i Albervilu. Otklizao bi 100 kilometara ujutru. Pa još 100 kilometara posle ručka. Pa još 100 pred spavanje Rezultati su počeli da dolaze. Svetska titula 1990. u Inzbruku i evropska titula godinu dana kasnije. Ali, olimpijske medalje su nešto sasvim drugo.

Johann Olav Koss
Reuters

Kada je došao veliki trenutak u francuskom „Savoa“ regionu 1992, videlo se da je bio spreman. Visok, naočit, sa nogama kao u bicikliste koji je drvoseča u slobodno vreme, nije mogao da dočeka početak takmičenja. Dogodilo se zlato na 1500 metara i srebro na 10.000. Ali, to je bilo samo zagrevanje za dve godine kasnije, za Lilehamer.

“Ja sam požar aktivnosti. Ako me pokrenete, ne možete me ugasiti”, rekao je Kos posle prvog olimpijskog odličija.

Zbog toga što su hteli da razdvoje letnje i zimske igre, u MOK-u su odlučili da te igre u Lilehameru budu održane samo dve godine nakon Albervila. Dok je to takmičenje stiglo na red, Kos je već bio narodni heroj i bogatih i siromašnih. Očekivanja su bila velika, pa čak možda i prevelika. Johan je malo želeo da pobegne od graje i da odmori u Dramenu, gde je nekada sanjao o ovakvim trenucima.

Na kraju, nije razočarao. Ti srećnici koji su uspeli da dođu do jedne od 6.000 karata, koliko je primala ledena hala u Lilehameru, imali su šta da vide. Na 1500, 5000 i 10.000 metara, osvojio je tri zlatne medalje. I ne samo to, u sve tri trke, oborio je svetske rekorde. Nisu to bile trke brzih klizača, bila je to trka Johana Olava Kosa protiv štoperice uz 6000 norveških zastava i buku kakva pre i posle toga nije zabeležena u Skandinaviji.

Zaboravite Nensi Kerigen i Tonju Harding, ovo je bio “main event” Igara u Lilehameru. Norveška je bila u potpunom delirijumu, svi su hteli bar autogram. Sports Ilustrejtid je 1994. proglasio Johana Olava Kosa za najboljeg sportistu sveta, zajedno sa, interesanto, još jednom klizačicom, Boni Bler. Kos je uvek bio oličenje sportsmena, veliki borac, ali fer i korektan do kraja. Sa neke tačke gledišta, pomalo i dosadan.

“Moja inspiracija svako jutro je da budem bolji nego prethodnog dana. Da, važno je biti dobar klizač, ali je još važnije biti dobra osoba”, pričao je Johan.

Tada je, zbog nedostatka snage i motivacije, odlučio da ostavi brzo klizanje sa pet olimpijskih medalja, pet svetskih i četiri evropske medalje. Ispostaviće se i da će mu jedno putovanje po svetu promeniti mnoge poglede na stvari. Videvši koliko siromaštva ima na svim kontintentima, odlučio je da će ostatak života posvetiti humanitarnoj borbi. Nije loše ni kada ste oženjeni jednom od glavnih u Dizni kompaniji, Dženifer Li. Ona mu je druga supruga nakon što je bio oženjen jednom od najbogatijih Kanađanki, Belindom Štornah.

Trenutno, legendarni norveški brzi klizač Johan Olav Kos je ambasador UNICEF-a i kada god može, ide na humanitarna putovanja i daje novac u humanitarne svrhe. Predsednik je humaniterne organizacije „Right to Play“ (pravo na igru), koja pomoću sporta i igre pomaže deci u najsiromašnijim krajevima sveta.

Johann Olav Koss
getty images/bongrats

Svakog dana, uz igru i sport do pomoći dođe više od 5 do 6 hiljada dece u 14 zemalja širom sveta od Afrike do Bliskog Istoka. Ironično, njegova organizacija je od 2010. “izbačena” sa Olimpijskih igara jer se sponzori ne podudaraju sa sponzorima MOK-a. Kos je i član još jedne humanitarne organizacije “Olimpijac zauvek”, koja takođe pruža pomoć deci u najugroženijim delovima sveta. Ako vas zanima više o njegovom humanitarnom radu, možete pogledati ESPN-ov dokumentarac po imenu “Right to play”.

“Mnogi me zovu legendarnim sportistom. Drugi kažu da sam heroj. Ja bih najviše voleo da svi kažu da sam dobar čovek”, kaže Kos.

Radio je i u Međunarodnom Olimpijskom komitetu do 2002. ali je onda uvideo da ipak ne može sve da postigne. Probao je i kao trener norveške klizačke reprezentacije i to bez ikakvog trenerskog iskustva, i bio prilično uspešan. Ipak, vratio se onome čemu ga je vuklo srce, a to je da pomaže drugima. Ako slučajno odete u Norvešku, pitajte ih za Johana Olava Kosa i odmah će im se ozariti oči.

Bio je lep. Ličio je na Klarka Kenta, verovatno zato što je bio Supermen. Bio je najbolji. Bio je veliki. Najveći. A tek je počeo. Johan Olav Kos.

 

Komentari

Vaš komentar