Operacija Novgorod

Darko 22. jun 201816:14 > 16:15
sport klub

Nižnji Novgorod je grad najbliži Moskvi u kome se igraju mečevi Svetskog prvenstva. Udaljen je nešto više od 400 killometara, ali to uopšte ne znači da je put do tamo rutinski.

Goal Bonanza – sponzor mundijalskih dnevnika

Cvija i ja smo još ranije imali plan da idemo na utakmicu Argentina – Hrvatska. Stipe, Ante i Davor su momci koji bodre Hrvatsku uživo kad god mogu i zajedno sa njima smo krenuli za Novgorod. Nas petorica na jednog Folksvagen Pola. Bio je to početak ozbiljne borbe. Kao Srbin, našao sam se na meti šala saputnika, ništa manje nisam ni očekivao. Branio sam se koliko sam mogao, ali nisu bili surovi, tako da smo brzo ušli u priču kakve su šanse Hrvatske protiv Mesija i družine.

Povezano

Tvrdio sam da Hrvatska nije ništa slabija od gaučosa i da je vezni red njihova velika prednost. Vladao je umereni optimizam u kolima, ali ipak se igralo protiv Argentine pa niko nije smeo da tvrdi da će Hrvatska pobediti. Samo je Davor, koji je vozio, konstatovao da je Hrvatska uvek pobeđivala kad bi on bio na stadionu. Davor je inače Sarajlija koji radi u Dizeldorfu, ali je živeo u Zagrebu i Hrvatska je selekcija za koju navija. Izlazak iz Moskve je kao traženje izlaska iz lavirinta. Mnogo je instrukcija navigacije, a uprkos brojnim trakama na putu, u svakoj je gužva. Nekih dva sata smo napuštali prestonicu. Put ka Novgorodu je nešto između magistrale i autoputa.

Postoje dve trake, ali onda se odjednom pojavi pešački prelaz i sledi oštro kočenje. Veliki je broj kamiona koji usporavaju saobraćaj, ali i radova na putu nisu stigli Rusi da završe pre Mundijala. Takođe, kamere su na svakih nekoliko kilometara, pa se ne preporučuje vožnja brzinom od preko 90 km/h. Postoje pored puta i kartonske patrole, portreti policijskih automobila, koji za svrhu imaju da upozoravaju vozače na brzinu. Posle trećeg četvrtog „punkta“ shvatite da prave policije u stvari nema. Na pumpama smo sretali Argentince, koji su pokupili skoro sva rent a car vozila. Išlo se i taksijem do Novgoroda, saznali smo da je to čak i povoljnija opcija od rent a cara, koji košta u proseku oko 150 evra na dan. A i to mora da se rezerviše tri meseca unapred.

Put ka Novgorodu je najveći pravac kojim sam se vozio u životu. U jednom trenutku navigacija vam samo pokaže „vozite 200 kilometara pravo“. I to kao lenjirom da je izvučeno. Pored puta je uglavnom pusto, a kad se naleti na seoca, onda su u prvom planu kuće koje izgledaju kao mesta na kojima će Ivica i Marica imati problema sa vešticom. Iako 400 kilometara ne zvuči mnogo, na momente se stiče utisak da nikada nećete stići na odredište. Ipak, to se dogodilo oko 17 časova po lokalnom vremenu.

sport klub

Nižnji Novgorod se nalazi na ušću Oke u Volgu, a na tom mestu nalazi se i stadion. Centar grada je bio zatvoren za vozila. Kažu da je u centru lepo, ali ono kuda smo mi prolazili baš i nije. Štaviše. U gruzijskom restoranu pored stadiona jeli smo odličan hačapuri, njihovu pogaču sa sirom. Dok smo završili sva javljanja koja smo imali, početak utakmice se ozbiljno približio. Karte nismo imali kod sebe, pa smo morali da se nađemo sa Cvijinim prijateljem Darijom. Pošto je većina prilaza stadionu zatvorena, nastao je problem, a Dario je žrtvovao 20 minuta utakmice kako bi nam ipak dostavio ulaznice pored strogih kontrola. Veliki gest.

Sam stadion izgleda svemirski, a sa tribina se sve vidi perfektno, gde god da se nalazite. Bio sam među hrvatskim navijačima pretežno, ali na tom delu tribina našao bi se i poneki Argentinac. Konkretno, pored mene je bio čovek sa 10-godišnjim detetom. Cvija i ja smo se složili da mali liči na Dibalu. Redar je uredno opominjao dete da ne može da stoji na stolici, iako ispred sebe nije mogao jasno da vidi utakmicu. Svašta. Jedna od najlepših poruka Svetskog prvenstva jeste da su svi tu da navijaju za svoje reprezentacije, mnogo je i alkohola u krvi, ali je atmosfera uglavnom prijateljska. Stadion je prepun Argentinaca, pevaju u ritmu kao i uvek, ali igra gaučosa nema baš nikakvu harmoniju. Mandžukić je propustio veliki priliku za vođstvo, a Mesi i ekipa su uputili svega dva udarca u prvom poluvremenu.

Inače, nisam bio jedini Srbin među hrvatskim navijačima u Novgorodu. Na poluvremenu mi je prišao momak sa željom da se slikamo. Ispostavilo se da je to bio Igor iz Pančeva, turistički radnik koji je doveo 20-ak hrvatskih navijača u Rusiju. Bez obzira što nisam imao bilo kakvih neprijatnosti, nekako mi je bilo lakše kad sam saznao da nisam sam.

sport klub

Stvarno je delovalo da neće biti golova na meču, jer su i jedni i drugi bili vrlo oprezni i bod je delovao kao solidan plen. Onda je Kabaljero poklonio loptu Rebiću, koji je majstorski uhvatio volej. Ni hrvatski navijači nisu bili spremni za tako nešto, ali su itekako znali da proslave. Argentinci kad gube, nastaje potpuno odsustvo kontrole i stila, pa su iskusni Rakitić i Modrić to znali da iskoriste. Hrvatska je iskoristila skoro sve prilike koje su protivnici ponudili u dve utakmice i to je znak da je ekipa prava takmičarska.

Luka Modrić, najbolji vezista na svetu. Fudbaler je koji najviše utiče na igru ekipe čiji dres nosi. Najbolji balans postavljanja u odbrani i preciznih pasova u napadu. Najtalentovaniji igrač koji se na prostorima bivše Jugoslavije pojavio još od Dragana Stojkovića. Bila je privilegija gledati ga uživo.

Hrvatska je ponizila Argentinu i jasno joj pokazala put ka Buenos Airesu. Mnogo uplakanih navijača viđeno je oko stadiona. Bilo je i onih koji su uprkos svemu pevali. Mi smo imali javljanje za vesti i očekivao nas je put nazad ka Moskvi. Našli smo se sa saputnicima, čestitao sam im i krenuli smo.

Nijedan od nas petorice u kolima nije sedeo u pozi odgovarajućoj za putovanje. Uvek je moralo da se bira koji će deo tela biti ukočen i u bolovima. To je i bilo u redu u dolasku kad smo imali energije, ali u povratku…Potrošnja energetskih pića bila je jednaka potrošnji benzina. Na prvih nekoliko pumpi, od Argentinaca nismo mogli da kupimo ni vodu. Iako se ide samo pravo, na putu je malo teže zaspati za volanom usled brojnih rupa. Naleteli smo na njih nekoliko vezanih koje su oštetile čak i felne automobila.

Iako su Davor pa kasnije Stipe vozili veoma brzo, imao sam utisak da nikada nećemo stići nazad. Jednostavno, takav je put, jednoličan, sve se ponavlja. Olakšavajuća okolnost je što u Rusiji prava noć traje tek neka tri sata. Stigli smo blizu Moskve negde pre šest, ali tek onda je usledio najteži deo. I u tom periodu je gužva. Cvija se prihvatio volana za završni poduhvat. Jedini glas koji se čuo jeste onaj iz navigacije, mi ostali nismo imali snage. Ušli smo u stan nešto pre devet, po ulicama Moskve smo pre toga sretali one ljude koji već kasne na svoj posao.