Zašto je naših osmorica na terenu?

Darko 28. jun 201813:29 > 13:30
Stu Forster/Getty Images

Ima skoro dve nedelje kako sam u Moskvi i 27. jun sam najviše iščekivao. Tražio sam samo jedno, da utakmica između Srbije i Brazila bude bitna. U rezultatskom smislu, to sam i dobio, ali daleko od toga da je sve izgledalo kako sam očekivao.

sport klub

Asus – sponzor mundijalskih dnevnika

Cvija i ja smo se probudili svesni da nas očekuje veoma naporan dan, sa brojnim uključenjima sa ulica Moskve, ali i pošto smo morali da podignemo sopstvene ulaznice za meč, kao i da dostavimo prijateljima karte. U nekom drugom gradu, to je čista rutina, u Moskvi baš i nije. Ušli smo u metro. Na stanici muzički performans. Vrlo lepo sviraju. Nisam stručnjak za klasičnu muziku, ali prepoznajem da je u pitanju Karmina Burana Karla Orfa. Numera koja se na televiziji često koristi u svrhe povećanja drame određenog događaja. Kako smo zakoračili na pokretne stepenice, ispred nas su se ukazali momci u brazilskim dresovima Ronalda i Nejmara. Nagledaćemo se toga još tokom dana, ali slike su mi se unapred odvijale pred očima.

sport klub

Srpskih navijača bilo je zaista mnogo u centru Moskve, bili su i glasniji i brojniji od Brazilaca. Obavili smo šta smo imali, ručali sa prijateljima u gradu, a onda požurili na drugi kraj prestonice. Čekale su nas karte za FIFA VIP ložu, odakle je trebalo da posmatramo utakmicu. Na stadion nas je vozio FIFA autobus, trajalo je sve nekih sat i po vremena. U međuvremenu su mi iz Beograda javljali kakvu dramu imaju Nemci protiv Koreje. Svi u autobusu bili su šokirani eliminacijom svetskog šampiona. Najviše je bilo Brazilaca, nisu krili zadovoljstvo zbog takvog razvoja situacije. Konačno smo stigli na Spartakov stadion, ali smo morali da prođemo svojevrsnu bezbedonosnu kontrolu. Svi smo izašli iz autobusa kako bismo peške prošli, a autobus je morao na detaljnu analizu. Pomislih u sebi da sam na ovaj način ulazio još samo u Izrael, kad su me ispitivali čime mi se bave otac i majka i zašto imam baš brata, a ne sestru.

Cvija je u tim trenucima imao uključenje u Zagreb, pa sam krenuo da obavim šta je potrebno. Prišao sam kapiji i ugledao dobro poznato lice. U običnoj majici, patikama za trčanje i laganim pantalonama. Nosio je naočare i pričao sa Brazilcima iz autobusa. Odmah sam pitao da se slikamo, da ja to obavim za svaki slučaj, iako nisam bio potpuno siguran. Diskretno sam pogledao šta mu piše na akreditaciji i pomalo se razočarao, nije bilo to ime. Doduše, akreditaciju je držao u rukama, pošto je prebirao po rancu. Prošli smo kontrolu, a u sledećoj prostoriji je zavladala euforija.

Brazilske navijačice se sigurno nisu obradovale meni. Usledila je serija fotografisanja, a jednog od kolega sam morao da upitam. „Čekajte, nisam lud, ovo je Ronaldo“? Samo se nasmejao: „Naravno da je Ronaldo“. Nije to bio onaj Ronaldo iz metroa, već onaj iz istorije fudbala. Viđao sam Zubu u XL izdanju, ali pošto je nosio naočare i bio toliko neposredan, imao sam malo sumnje. Uostalom, zubi po kojima je bio prepoznatljiv koliko i po driblinzima više nisu onakvi, stomatolog se pozabavio njima. Dakle, imam sliku sa Ronaldom lično, sad mogu i kući da idem. A i prvi put u poslednje vreme izgledam mršavo. Majstore, hvala na svemu! U međuvremenu se i Cvija pridružio, naravno da je i on dobio priliku da ovekoveči susret sa jednim od najvećih.

Ušli smo u VIP ložu, to je potpuno drugi način gledanja fudbala. Po salonu vas jure da jedete i pijete. Na meniju ima svega i svačega uključujući i ćevape, pretpostavljam zbog toga što je igrala Srbija. Naleteo sam na bivšeg predsednika FSS-a Tomislava Karadžića. Na pitanje šta očekuje samo se nasmejao i rekao da će navijati iz sve snage za Srbiju. On je meč posmatrao u društvu Sava Miloševića, Milovana Đorića i Jovana Šurbatovića. Od poznatih likova, prepoznao sam Kristijana Karembea, kao i nekolicinu FIFA sudija predvođenih Špancem Lahozom. Dakle, svi su se najeli i napili, pa utakmica može da počne. Seo sam na svoje mesto, a kad sam pogledao na tribine, bar 70 odsto mesta je bilo žuto. Brazilci i Argentinci ne dozvoljavaju da bilo ko bude brojiniji od njih na tribinama. Srpskih navijača je bilo u solidnom broju, ali ruku na srce, nisu se često čuli tokom meča. Ne zato što nisu pevali, već zato što ih je jednostavno bilo mnogo manje.

sport klub

Cvija i ja nismo sedeli zajedno, jer su karte bile tako numerisane. Ispostavilo se da je moj kolega bio pored Željka, vlasnika elitnog restorana u Moskvi, a ja sam sedeo pored njegove supruge Stele. Ona je poreklom iz Bugojna, u životu je bila stanovnik i Beograda, nešto više Moskve, a sad je na relaciji Rusija-Češka. „Zašto na terenu izgleda kao da je naših osmorica“, upitala me je i kandidovala se za stručnog konsultanta tokom ovog meča. Kad je Marselo morao da izađe iz igre, složili smo se, još samo Nejmar i imamo šanse. Utakmica se tako odvijala da je bilo vremena za priču i o raspadu Sovjetskog saveza i Čehoslovačke, o gužvi na ulicama Moskve koja sad i nije tolika kolika je nekada bila, o ugostiteljstvu, o bivšoj Jugoslaviji… A dole, na terenu, srpski fudbaleri su igrali utakmicu karijere. Bar su tako rekli pre nje.

Na stranu to što smo Brazilu dali selektora fore. I mene da pitaju da li želim da budem selektor, prihvatio bih. I mene da pitaju da budem predsednik saveza, prihvatio bih. Dakle, ti ljudi su potvrdno odgovorili na pitanja koja njima nisu smela da budu postavljena.

Bilo je priče da je Sergej Milinković-Savić odbio da igra na poziciji zadnjeg veznog kod Muslina. Eno ga sinoć u startnoj postavi baš na tom mestu. Eno ga Mitrović u Nižnjem Novgorodu, dok su mu saigrači u Moskvi, toliko je odsečeno delovao i bez ikakve podrške napred. Ima toga još, ali nema veze, sa time smo se već pomirili pre prvenstva. Jednostavno, onako se ne igra utakmica karijere. Bar ne velike karijere. Sve je podsećalo na prijateljsku utakmicu koju će Brazil svakako dobiti. Eto, bolji su. I jesu, ali je Srbija utakmicu igrala pet minuta sa pravim žarom. Ovo ostalo je bila potreba da se ne remeti previše mir na terenu, da se ne razljuti Nejmar.

Kad god bi primio loptu, gospođa Stela bi vikala „ne njemu“, a brazilski navijači kao po komandi ustajali sa stolica. I ona ima pravo da se plaši prve zvezde brazilske reprezentacije, ali naši igrači nikako ne bi smeli. Većina nikada nije ni igrala protiv njega. Ovakva utakmica može da bude sve, samo ne dosadna, a bila je jezivo dosadna. Ni u jednom trenutku nije delovalo kao da srpski igrači veruju u čudo, iako su izjavljivali nešto drugo. Nije ni njima lako, mlada su i talentovana ekipa, ali bez nekoga ko će da ih usmeri, da izvuče najbolje iz njih. Prepušteni su sami sebi i želji da nešto naprave. Zbog toga su trčali skoro najviše od svih na prvenstvu, ali i primali jeftine golove zbog loših postavki. Srbija je imala najviše igrača ispod 23 godine na ovom turniru (devetoricu), mnogi od njih su imali minutažu. Na terenu budućnost bi mogla da bude svetla, ali samo u slučaju da i sa one strane linije budu stvari postavljene na svoje mesto.

Da ekipa nema nikakvu stabilnost mogli smo da vidimo posle 54. minuta utakmice sa Švajcarskom i 68. duela sa Brazilom. Tada su protivnici postigli golove i svi su mogli polagano svojim kućama. Utakmice su tog trenutka bile završene. Utisak je da je ovo Svetsko prvenstvo moglo i bolje da se iskoristi, da se udare temelji reprezentacije koja će imati kontinuitet učešća na velikim takmičenjima, a sve je prošlo kao i utakmica sa Brazilom, onako…pih.

U poslednjih 20 minuta nedostajali su samo kolutovi sena da se kotrljaju po terenu. To je iskoristila Brazilka u VIP loži da skrene pažnju na sebe. Na ulaznicama je jasno definisan dress code, a ona je došla u zadnjica stajlingu. Donela je karneval sa sobom u Moskvu.

Utakmica se završila, pa su svi pohrlili na posluženje. Ne mogu više da pijem pivo i da jedem meso, dajte neke slatkiše, da ne propadne veče u potpunosti.