"Cool Runnings", ili kako je Jamajka dočekala zimu

Podeli:
David Yarrow/Getty Images

U istoriji Zimskih olimpijskih igara malo je sportista i događaja koji su uspeli da se izdignu iznad samog sporta, a posebno onih takmičara koji su potpuno zasenili čak i osvajače zlatne medalje. E to je priča o bob timu Jamajke iz Kalgarija 1988.

Kladim se da mnogima kada spomenete takmičenje u bobu te 1988. neće moći da se sete ko je osvajao medalje, ali sam prilično siguran da bi gotovo svi uglas rekli da im je prva priča bob tim Jamajke. Ova karipska zemlja, poznata po izvanrednim sprinterima, nije bila jedini debitant u bob takmičenju, ali je svakako ostavila najjači utisak. Možda i zbog toga što je na jedan krajnje simpatičan način ovekovečena u kultnom filmu „Cool Runnings“, ali verovatnije zbog toga što se Jamajka preko ove četvorice momaka prvi put našla na Zimskim olimpijskim igrama.

„Cool Runnings“ je svakako doprineo da zavolimo ovu priču, pa i samu Jamajku, za čije takmičare se uvek navijalo na ovim prostorima kada su sprinterski okršaji u pitanju, posebno kada su naspram njih takmičari iz SAD. To je i logično jer je Jamajka uvek predstavljala Davida, koji je neretko obarao Golijata na pleća. Ali bob tim Jamajke te 1988. u Kalgariju zaista je bio David u odnosu na velike favorite poput SSSR, Švajcarske, Istočne Nemačke, pa i „omraženih“ Amerikanaca. Ali kada se sa filmskog platna vratimo u realnost, onda se mirne duše može reći da su bobisti iz Jamajke zaista bili hit u Kalgariju. I to ne samo zbog toga što su se tamo pojavili.

Kada se uzme u obzir kako je uopšte sastavljena bob ekspedicija, od toga da se niko živ nije prijavio za konkurs, do toga da realnih uslova za bavljenjem ovog sporta na Karibima ni nema, onda nije ni čudo da je njihova pojava izazivala izvesnu količinu sprdnje kod onih kojima je bob čitav život. Ne onakvu kakva je predstavljena u „Cool Runnings“, ali ona je sigurno postojala. Naravno, to nije jedina razlika između onog što se dešavalo u filmu i u stvarnosti.

Najzaslužniji za slanje jednog od najpoznatijih bob timova svih vremena je biznismen sa Jamajke Džordž Fič, koji je tu ideju lansirao, a kasnije i finansijski pomogao ostvarenje iste. Jedna od najvećih prepreka bilo je regrutovanje takmičara. Nije bilo lako naći četvoricu koja bi se izložila riziku, što blamiranja, što i mnogo opasnijem u vidu neke teške povrede, s obzirom da su teško mogli da nađu nekoga ko je i dva puta seo u bob.

U pomoć su priskočile oružane snage ove zemlje, iz kojih su došla trojica Dadli Stouk, Devon Heris i Majkl Vajt. Zanimljivo, Dadli Stouk se takmičio na izbornom takmičenju za letnje igre, koje su se iste godine održavale u Seulu, ali nije prošao. Četvrti član bio je Kejsvel Alen, međutim on se povredio na završnom testu pre početak Igara, koji se odradio na zamrznutom jezeru. Srećom, sa ekipom je pošao brat Dadlija Stouka Kris, da bodri ekipu, pa je dobio priliku da ispiše istoriju.

Jamajka se takmičila i u dvosedu i četvorosedu. Sam film „Cool Runnings“ bavio se samo četvorosedom, ističući da je tim Jamajke jedini sa Kariba koji je uzeo učešće u tom takmičenju. To jeste delimično bila istina, ali samo kada je četvorosed u pitanju, pošto je u konkurenciji dvoseda bilo još „egzotičnih zemalja“. Jamajka se u dvosedu, koji su činili Dadli Stouk i Majkl Vajt nije obrukala, jer je završila na 30. mestu od 41 posade, ali u istoriji Igara mnogo više se pamti četvorosed. Možda i zbog toga što je od treće vožnje direktno praćen na američkoj televiziji, pošto je hokejaški tim SAD ispao ranije nego što se očekivalo (priželjkivalo) sa turnira, pa je odlučeno da je bob Jamajke najveća priča.

U prve dve vožnje postigli su 24. i 25. vreme od 26 posada. Ali treća vožnja bila je spektakularna. Iako je Dadli Stouks povredio rame, odlučio je da i pored toga učestvuje i obezbedi posadu priliku za nešto više. Odlično su krenuli, bili su u jednom trenutku i sedmi. A onda je usledio stravičan udes u osmoj krivini. Bob je udario u krivinu, a potom i u devetu i prevrnuo se naopačke. Izgledalo je da bi ova zimska bajka mogla da ima horor kraj, a o fatalnom ishodu razmišljao je i sam Finč, koji je kasnije rekao: „Već sam video da su gotovi. Samo sam u tom trenutku razmišljao kako da se porodicama pojavim na oči, pošto sam ih naterao u ovu avanturu.“

https://youtube.com/watch?v=nm4DjRcmoPY

Međutim, „četvorica veličanstvenih“ su se, na radost svih prisutnih, digli i došetali do cilja sa bobom. Malo drugačije nego što je u filmu prikazano, gde su nosili bob, ali su svakako zavrednili gromki aplauz. Na kraju su ostali bez plasmana, ali trajno upisani u istorijske sportske knjige.

Koliki su uticaj ova četiri momka, Džordž Fin, kao i trener Pet Braun imali na ovaj sport u Jamajci, najbolje pokazuje činjenica da su na kasnijim igrama postali gotovo standardni učesnici. Bilo ih je na Igrama 1992, 1994, 1998, 2002 i 2014. godine, a na poslednjim igrama u Sočiju učestvovala je, između ostalih i Natalija Stouks, ćerka jednog od junaka ove priče, Krisa Stouksa. Ono što je do Kalgarija delovalo kao san, ostvarilo se pre ravno tri decenije. Sada Jamajka sanja, doduše još stidljivo, medalju. Ali sada u ovoj karipskoj zemlji znaju da su snovi ostvarivi i zimi, tako da ko zna, možda neka naredna generacija Stouksovih ili neko drugi, jednog dana povede bob Jamajke i do pobedničkog postolja.