Toni Zajler – munja iz Kicbila

ZOI priče 14. feb. 20188:00 > 13:00
Podeli:
Jelena Trajković

Svakome ko je barem jednom bio u Kicbilu jasno mi je da je u pitanju magično mesto. Za deo magije zaslužan je on – najpoznatiji stanovnik tog tirolskog grada u njegovoj istoriji, a jedan od najboljih skijaša skijaš svih vremena. Možda čak i najbolji.

Neki bi rekli da je Jan Fleming bio najpoznatiji stanovnik Kicbila, ali je on u njemu proveo samo nekoliko godina. Toni Zajler je tamo proveo ceo život, a ako bismo birali najveću zvezdu austrijskog skijanja, praktično ne bi imao konkurenciju. Sa tim najmanje veze imaju svi uspesi koje je postigao, a znamo koliko su Austrijanci ludi za skijanjem.

Zajler je bio umetnik na skijama, čovek koji nije mogao da ostavi ravnodušnima ni one koji su ga voleli, ni oni koji nisu. Tako bi bilo i da nije bio trostruki olimpijski šampion i sedmostruki svetski, ali mu je to i te kako pomoglo da zacementira svoj status legende. Bio je svestan odakle je potekao, a njegov duh i dalje je negde tu, iznad Štajfa u podnožju planine Hanenkam. Ipak je on ’Crna munja iz Kicbila’.

Legendarni Austrijanac je prvi čovek koji je osvojio zlata u svim alpskim disciplinama na jednim Zimskim olimpijskim igrama. U njegovo vreme postojale su samo tri – spust, slalom i veleslalom, a on ih je sve pokorio u Kortini d’Ampeco 1956. godine. Na taj način postao je peti sportista koji je ostvario het-trik zlata na istim Igrama, a treba napomenuti da je u tom trenutku imao tek 20 godina.

Da bi mogao da postane velika zvezda Zajler je nagovestio kao 17-godišnjak, kada je u Francuskoj došao do prve pobede u karijeri. Trijumfi su se vrlo brzo nizali, a kao nagradu za jedan od njih dobio je frižider. I taj frižider je za njega i njegovu porodicu značio više nego bilo koja novčana nagrada koju je neki tako mladi skijaš osvojio u narednim decenijama.

Alexander Hassenstein/Getty Images

Ne možete da zamislite koliko nam je to značilo u periodu posle rata. Mislim da je to bio prvi frižider koji je neko imao u kući u celom Kicbilu, a možda i Tirolu. Nedeljom su ljudi dolazili da ga vide, bilo je potpuno neverovatno. I radio je veoma dugo, možda 30 ili 40 godina“, rekao je jednom prilikom Zajler.

Ljubitelji skijanja su u njemu videli nešto posebno, ali je pitanje da li je neko mogao da pretpostavi šta će sve uraditi u godinama koje su sledile. Malo vremena bilo mu je potrebno da pokaže da zaslužuje mesto u austrijskom timu, a sve se isplatilo kada su došle Igre u Kortini.

Njegove pobede krajem januara i početkom februara 1956. godine i dalje se prepričavaju, pošto to što je uradio tada niko nije uspeo ni da ponovi. Koliko je bio dominantan najbolje govori podatak kolikom je razlikom pobedio svoje rivale – u veleslalomu je njegova prednost bila više od šest sekundi, u slalomu četiri sekunde, a u spustu tri i po sekunde. Do tada i od tada takva nadmoć nikada nije viđena.

Svojim skijanjem u veleslalomu postavio je novi svetski rekord, a prednost od šest sekundi i dalje je najveća u istoriji Olimpijskih igara što se alpskog skijanja tiče. Isti slučaj je i sa razlikom u slalomu, ali je možda pobeda u spustu za njega bila najslađa, ali to ne znači i laka. Desetak minuta pre početka trke, kada je stajao na skije veza između njih i čizmi je pukla, a nije imao rezervnu. U pomoć mu je pritekao trener italijanskog tima Hans Zengler, a na putu do trijumfa čak je malo falilo da izleti sa staze.


Ispostavilo se da ga nijedan od tih problema nije omeo da svetu pokaže u pravom svetlu. Kako je razmišljao možda najbolje pokazuje njegov potez pošto je sišao sa pobedničkog postolja posle osvajanja trećeg zlata, kada je po jednu medalju dao svojim roditeljima, a jednu je zadržao za sebe. Te godine se takmičenje na Zimskim olimpijskim igrama računalo i kao Svetsko prvenstvo, a Zajler je osvojio i titulu svetskog šampiona u kombinaciji, koja tada nije bila olimpijska disciplina.

Da sve ono što se desilo na severu Italije nije bilo slučajno austrijski skijaš pokazao je dve godine kasnije na planetarnom šampionatu, pred svojim navijačima u Bad Gaštajnu. Odbranio je titule u spustu, veleslalomu i kombinaciji, a kratkih rukava je ostao samo u slalomu, u kojem je morao da se zadovolji srebrom. Nadmašio ga je samo sunarodnik Josl Rider, koji mu je s druge strane bio najbliži pratilac u veleslalomu i kombinaciji.

Ispostavilo se da je to bio kraj, pošto se Zajler povukao 1959. godine i okrenuo šou biznisu. Svoju sportsku građu i izgled iskoristio je na najbolji mogući način i vrlo brzo je postao zvezda i van granica Austrije. Posvetio se proizvodnji modne linije u Kicbilu, kao i skija od fiberglasa u Kanadi, okušao se u glumi i pevanju, a čak je jedan lik u crtanom filmu baziran na njemu. Snimio je preko 20 filmova, a u mnogima je s namerom pokazao svoju umetnost skijanja.

Jelena Trajković

Moj glavni cilj je bio da postanem olimpijski šampion. Pomišljao sam da ostavim skijanje već 1956. godine. U to vreme biti skijaš nije bio posao i počeo sam da razmišljam da bi trebalo da nađem pravi posao, pošto sam od oca naučio kako je to biti limar. Povukao sam se posle Bad Gaštajna i u potpunosti fokusirao na svoju glumačku karijeru“, rekao je Zajler.

Ipak, to što se već sa 23 godine povukao iz skijanja ne znači i da se potpuno odvojio od sporta. Jeste na neko vreme, ali je 1972. godine preuzeo ulogu glavnog trenera austrijskom timu, koju je držao četiri godine. Takva odluka je doneta posle debakla Austrijanaca na Igrama u Saporu, gde nije osvojeno jedno zlato, ali je plod njegovog rada viđen vrlo brzo zahvaljujući blistavim izdanjima Franca Klamera,Davida Cvilinga, Hansa Hinterzera i Anemari Moser-Prel u Svetskom kupu. Klamer se okitio i olimpijskim zlatom u Insbruku 1976.

Deceniju kasnije Zajler je postao direktor prestižne trke u Kicbilu, što je bio do 2006. godine, a bio je i čelni čovek Alpskog komiteta Svetske skijaške federacije. Tokom njegove takozvane vladavine postavljeni su novi standardi u svetskom skijanju i temelji za ono što gledamo danas, sve zahvaljujući njegovoj viziji. U međuvremenu se kandidovao i za gradonačelnika svog rodnog grada. Samo što kada je to učinio nije računao da je to posao sa punim radnim vremenom, a on nije planirao da se toj poziciji toliko posveti.


U to vreme mu je zdravlje bilo sve lošije, dugo se borio sa rakom, a tu bitku je izgubio u 24. avgusta 2009. godine. Mnogi bi rekli da je tada otišao u legendu, ali je on status velikana imao još od svoje mladosti. Za Austrijance je bio mnogo više od svih onih medalja koje je osvojio, više od svega onoga što je prikazao na stazi. Bio je ikona austrijskog sporta u najboljem smislu te reči, a u prilog tome ide činjenica i da je proglašen za najboljeg sportistu XX veka svoje zemlje.

To što je on radio sada je apsolutno nezamislivo, posebno pobediti rivale za šest sekundi u veleslalomu, disciplini u kojoj stotinke odlučuju. Svi ga najviše pamte po brzini i po crnom kombinezonu zbog kojeg je i dobio svoj nadimak – Crna munja iz Kicbila. Spomenik posvećen njemu baš u obliku munje nalazi se na simboličnom mestu – u podnožju Štrajfa koji je pokorio 1956. i 1957. godine.

Jednostavno, Zajler je bio talenat koji se retko rađa, a da nije bio uspešan u skijanju, mogao je da se bavi i nekim drugim sportom. Okušao se u nekoliko njih, a čak je jednom prilikom pokazao da je sposoban da 100 metara bez ikakvog specijalnog treninga istrči za 11 sekundi. Bio je miran, pametan, voleo je da se šali, a na stazi je bio graciozan, moćan i iskontrolisan. Njegov doprinos skijanju je nemerljiv, a ono bez njega ne bi bilo tu gde je sada. I to je veće dostignuće od svega što je ostvario na stazi i van nje.