Igraš s Federerom 4 sata i na kraju si opet "luzer"

Australian Open 25. jan 202018:45
Getty Images/Darrian Traynor

“Sramota!“, pogled na Federera, Milmana i Cicipasa, novinarski koktel, ban-hi, Tunis u tri ujutru, u novim crticama iz Australije.

– Linija kojom putujem ka Melburn parku trenutno se dobrim delom radi, pa umesto toga moram na autobuse, što znači skoro sat i po u jednom smeru. Pomirio sam se brzo sa sudbinom, dešavalo se i prošlih godina, doduše samo na dan-dva. Ja jesam, ali mnogi nisu. “Sramota!”, vikala je jedna žena, a druga dodavala: “This is a joke”. Bez Željkovog “bre”. Kad smo se premestili u autobus, uz laktanje jednog Indijca sa devojkom („oj, oj, prestani da se guraš“, opomenuo ga je bradonja u siledžijki), čekali smo još pola sata na polazak. “Teraju ljude da se guraju u autobusu”, sablažnjivo je konstatovala gospođa koja je, treba li uopšte naglasiti, među prvima sela. Mislim se, ne znaš ti šta je gužva u autobusu, try GSP.

Povezano

– Ne dâ mi se da uživo pogledam mečeve Federera i Milmana. U Njujorku sam doneo pogrešnu odluku, sada se isprečio posao, ali najveći deo spektakla ispratio sam na ekranu. Malo u pres-centru, a više na Federejšn skveru, centralnom trgu u Melburnu. Pred velikim ekranom ljudi su navijali kao na stadionu, u završnicama setova vrvelo bi kao na nekom protestu, a baš kao na Rod Lejver Areni, Federer je uživao veću podršku u odnosu na domaćeg igrača.

Provukao se Rodžer, nije to slučajno naravno, ali po ko zna koji put u glavi mi je bila i misao o tenisu kao izuzetno surovom sportu – više od četiri sata Milman igra rame uz rame sa jednim od najvećih svih vremena, prolio je i znoja i uložio emotivne i fizičke energije koliko neki ni za mesec dana ne utroše, samo da bi se sve to palo u vodu zbog pet loših minuta na kraju. “Luzer“, konstatovao je jutros u vozu jedan od onih koji su navijali za Milmana. Surovo, kažem vam.

– U Melburnu postoji tradicija “novinarskog koktela”, svakog popodneva u 17.00 okupimo se na drugom spratu, s terasom koja gleda na centralnu baštu kompleksa i na Rod Lejver Arenu. Kada nije baš prevelika frka oko posla, to nam služi za predah, zalogaj (bude pita s govedinom, sendviči, mac ‘n’ cheese, ražnjići i slično, pa ukrug), čašu vina/piva i razmenu utisaka.

– Kada je Kolšrajber predao Cicipasu, prvo što je Stefanos rekao grčkim novinarima jeste da je osetio olakšanje. Neobičan odgovor, očigledno nije lako nositi teret jednog od favorita na ramenima. To je jedna od stvari koja se uči s iskustvom, baš kao i strpljenje u mečevima sa igračima kao što je Miloš Raonić. Ovako se Stefanos na riternu osećao “glupo“, a povremeno mu je bilo “dosadno, bez inspiracije“. Ono gde naučeno već primenjuje jeste u tome što nije tragično podneo poraz. Pred njim je svakako blistava karijera.

– Australija je multikulturalna, što podrazumeva broje različite kuhinje i restorane. Jedan od vijetnamskih specijaliteta jeste sendvič ban-hi. Kifla u koju se stavi hrskavo pečenje (može i piletina i nešto drugo, ali nije to to), zatim njihovo sveže povrće i namaz, plus čili. Prava stvar, slobodno probajte ako se negde ukaže prilika.

– Ons Žebur pobedom nad Karolinom Voznijacki plasirala se u četvrto kolo Australijan opena, a u Tunisu je preko noći postala heroina. Tako su kafići bili otvoreni i gledao se njen meč uprkos tome što je bilo tri ujutru. Sledeća je Kineskinja Vang, verovatno će na severu Afrike biti ista slika.

– “Reci Novaku da niko neće kupovati karte ako nastavi ovako da razbija”, šali se Poljak, ali lokalac, jedan od onih koji više uživaju nego što rade jer im to nije primarni posao. To je san – akreditacija, pristup stadionima, a bez tenzije. Mada, to bih mogao samo jednom, ipak me ovaj posao pokreće i, što kaže jedan moj drug: “Ma đavola, da odeš tako, drugi dan bi jurio neki intervju”. Verovatno.

Sve prethodne crtice pronađite na OVOM LINKU.