Deset bokserskih ikona koje su osvajale olimpijske medalje

Heroji OI 19. jul. 202116:00 > 18:305 komentara
Podeli:
Guliver Image / AP Photo/Charles Harrity

Ako površno pratite boks, moguće je da ste se ponekad zapitali – kako to da se najglamurozniji mečevi toliko razlikuju od boksa koji mogu da gledam na Olimpijskim igrama svake četiri godine?

Zašto Velika Britanija ne pošalje Fjurija i Džošuu da je predstavljaju? Sigurno bi se prošetali do zlatne medalje“, možda vam je prošlo kroz glavu.

Doduše, moguće je i da nije – možda svrsishodnije provodite vreme nego što sam ja to činio tokom tinejdžerskih dana. U svakom slučaju, ukoliko volite boks i olimpizam, ova tema će vam biti zanimljiva.

Priče o boksu:

Kako funkcioniše olimpijski boks nasuprot profesionalnom i da li se preklapaju?

Možda nešto i naučite i sebi zanimljivijim učinite olimpijski turnir u boksu – garantujem da će biti interesantniji od raznih jahanja, pucanja, penjanja, mačevanja i veslanja. Bez i najmanje uvrede učesnicima nadmetanja u tim sportovima – boks na OI ima određenu draž već više od sto godina.

Boks je bio nezaobilazan deo svake manifestacije od dobijanja statusa olimpijskog sporta 1904. godine. Jedini put je izostavljen 1912. godine na OI u Stokholmu jer je po tadašnjem švedskom zakonu boks bio zabranjen. Od 2008. godine počeo je da se održava i u ženkoj konkurenciji.

Osim velike tradicije, olimpijski boks je u centar svetske pažnje lansirao mnoge borce koji se smatraju nekim od bukvalno najboljih sportista svih vremena.

Međutim, možda nekome nije lako da bez problema „svari“ olimpijski ili amaterski boks – po čemu je on drugačiji od onog kojeg najčešće možemo da gledamo na televiziji?

Razlika između profesionalnog i amaterskog boksa

Budući da boks nije igra, jasno su podeljene dve varijante ovog borilačkog sporta – amaterska i profesionalna. Jednostavno – preopasno je. U čemu se se razmimoilaze?

Jedna razlika je najbitnija – motiv. Amateri prevashodno boksuju da bi usavršili bokserske veštine i na prvenstva idu kako bi predstavljali svoje države, a profesionalci, veoma logično, boksuju kako bi zaradili novac (sebi, ali i uvek gladnim promoterima).

Kako bi se na najbolji mogući način očuvalo zdravlje sportista, uvedena su pravila koja za cilj imaju zaštitu boksera na amaterskom nivou. Tako se amateri bore u tri runde od po tri minuta (žene četiri runde od dva minuta), za razliku od profesionalnih mečeva – tu se može videti maskimalno 12 rundi, a dužinu borbe određuju promocije i zastupnici boraca. Na Igrama mogu da se vide mečevi frenetičnog tempa jer vremena za gubljenje nema kada pobednika određuju svega tri trominutne runde. Nema ovde uvodnih rundi u kojima se gleda „bitka“ rada nogu i „opipavanje pulsa“.

Bitna razlika je i pravilo brojanja na nogama, koje je prisutno u amaterskom boksu, pa ga možemo videti i na OI. Sudija u ringu može da proceni da je jedan od takmičara dobio jak udarac i da je uzdrman, te da bokseru broji do osam sekundi, tokom kojih udareni može da se oporavi. Ukoliko arbitar proceni da bi za borca bilo previše opasno da nastavi, može da prekine okršaj. U profesionalnom boksu takve sudijske zaštite nema – broji se samo kada neko padne na zemlju.

Nije kraj pravilima u vezi sa „zaštitom“. Donedavno su bokseri nosili zaštitnu opremu – do Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru zaštita glave bila je obavezna, ali to više nije slučaj. Iako „kaciga“ čuva borce od posekotina i modrica, medicinska ispitivanja su pokazala da dugoročno pravi daleko više štete nego koristi. Kada vam je mozak dodatno zarobljen u čvrstom materijalu kojim vam je obložena lobanja, on snažnije vibrira usled udaraca i može da doprinese ozbiljnim promenama na mozgu. Jednostavno, sa zaštitom glave rizik od potresa mozga je daleko veći.

Priče o boksu:

Iz nekog razloga zaštita glave ostaje prisutna u ženskoj konkurenciji jer „nema jasnih pokazatelja da šteti takmičarkama“, iako je to kod muškaraca dokazano?! Zvuči izmišljeno, zvuči kao Njuz.net, ali zaista nije.

Jedna bitna razlika između dve varijante boksa, koja je do skoro postojala, svakako je i sistem bodovanja. Međutim, od Igara u Riju uveden je „10 must system“, prema kojem se runde boduju na isti način kao i u profesionalnom boksu.

Svaki od sudija po završetku runde daje 10 poena borcu za kojeg misli da je bio bolji, a poraženom od 9 do 6 poena, u zavisnosti od toga koliko ubedljivo je bio nadjačan. U praksi najčešće onaj koji je izgubio rundu dobija 9 poena. To je velika promena u odnosu na raniji sistem, koji je računao „čiste“ udarce i koji je bio podložan greškama i korupciji u velikoj meri. Mada, ni trenutni mehanizam bodovanja definitivno nije imun na probleme.

Tu su i odstupanja u veličini ringa (kod amatera striktna, kod profesionalaca podložna promenama) i broju sudija koji boduju (tri i pet), ali prethodno spomenute razlike su suštinske.

Ko su najbolji bokseri-olimpijci ikada viđeni?

U istoriji boksa na OI postojala su trojica velikana koji su uspeli da osvoje po tri zlatne medalje. Prvi kojem je to pošlo za rukom bio je Mađar Laslo Pap (London ’48, Helsinki ’52. i Melburn ’56. godine, srednja i laka srednja kategorija).

Po tri zlata imaju i Kubanci Teofilo Stivenson i Feliks Savon – njih dvojica su od Minhena 1972. do Sidneja 2000. godine svaki put za svoju državu osvajali olimpijsko zlato, sa izuzetkom Igara 1984. u Los Anđelesu i 1988. u Seulu – Kuba je tada bojkotovala OI.

Pap, Stivenson i Savon su sam vrh „piramide“ istorije olimpijskog boksa, ali bilo je tu još pregršt istinskih legendi amaterizma: Kubanac Arijel Ernandes, Rusi Boris Lagutin i Oleg Saitov, Kinez Zu Šiming… Bilo ih je zaista mnogo.

Teofilo Stivenson
Guliver Image/Image ID: 0002609677

Međutim, bokserskoj javnosti mnogo su bliže svetski poznate face profesionalnog ringa. Najbolji svetski profesionalni bokseri uvek su voleli da se podruže slavnim glumcima, pevačima, voditeljima, biznismenima… Ili obrnuto – to je pitanje podložno diskusiji.

Ono što je zanimljivo u kontekstu OI je da su mnoge ugledne figure svetkog boksa pre eminentnih pro karijera imale nastupe na Olimpijskim igrama – a neki od njih su osvajali i medalje.

Lista – znate ih sigurno, ali možda ne kao olimpijce

Entoni Džošua
REUTERS / Action Images / John Sibley

Na potpuno proizvoljnom spisku koji sledi nisu uključene aktivne zvezde današnjice – borci koji su nesumnjivo ostvarili mnogo toga u amaterskom ringu, ali su i tvorci velikih profesionalnih karijera.

Tu pre svega na pamet padaju Ukrajinac Vasilj Lomačenko i Portorikanac Giljermo Rigondo – dvostruki olimpijski šampioni i prema mišljenju mnogih jedni od najboljih amatera koji su ikada kročili u ring. Posle su Loma i Rigondo osvajali svetske titule u profesionalnom boksu, a njihove karijere za pamćenje i dalje traju.

Momci koji su u žiži javnosti zbog nadolazećeg međusobnog duela su i Britanac Entoni Džošua i Ukrajinac Aleksandar Usik – obojica olimpijski prvaci iz Londona 2012. godine. AJ je tada do zlata došao u superteškoj, a Usik u teškoj kategoriji.

Neki bokseri su ipak svoje karijere okončali, a u njima su, između ostalih podviga, došli i do medalja sa OI.

10. Flojd Mejveder

Flojd Mejveder
Guliver Image / Image ID: 0049629519

U profesionalnoj karijeri ovaj velikan poznat pod nadimcima „Lepi dečko“ i „Novac“ nije imao poraz u 50 mečeva. To je, ma koliko se neki njegovi kritičari trudili da mu nađu mane, prokleto impozantno. Ipak, u amaterskom ringu Flojd je poražen osam puta u 92 nastupa, a jedan od tih neuspeha došao je na domaćem terenu – u Atlanti 1996, kada je morao da se zadovolji bronzom.

Tada ga je u polufinalu turnira u perolakoj kategoriji pobedio Bugarin Serafim Todorov, koji je potom osvojio srebro.

9. Lenoks Luis

Allsport UK /Allsport

„Lav“ – do danas poslednji neprikosnoveni svetski šampion teške kategorije u pro boksu. Predstavljajući Kanadu je u Seulu 1988. godine došao je do olimpijskog zlata u superteškoj kategoriji. Porazio je tada zastrašujućeg Ririka Boua kontroverznim sudijskim prekidom.

Bou i Luis su svoje rivalstvo preneli i u svet profesionalnog boksa, neprestano su se svađali putem medija, ali na kraju nijednom nisu imali revanš.

Više o Luisu pročitajte u OVOM BLOGU.

8. Andre Vord

Legdarni poluteškaš Andre „Sin Božiji“ Vord je još jedan as koji je profesionalnu karijeru završio neporažen (32 borbe). Međutim, među amaterskim konopcima imao je pet poraza. Nijedan od tih neuspeha nije došao na putu do zlata u Atini 2004. godine.

Vord se kao kralj poluteškaša povukao 2017. godine posle pobede u revanšu nad Sergejom Kovaljovom.

7. Džo Frejžer

Džo Frejžer
Guliver Image/AP Photo/Bill Ingraham

„Smoukin Džo“, jedna od sportskih ikona 20. veka, u svoje 32 profesionalne borbe nekadašnji svetski šampion u teškoj kategoriji pokazao je kakvo je srce imao. Nije bio loš ni kao amater, naprotiv – na putu do zlata u teškoj kategoriji 1964. u Tokiju pobedio je sve protivnike i doneo SAD jedinu medalju u boksu na tim Igrama.

Tokom profesionalne karijere učestvovao je u ratovima sa Alijem i Formanom i još za života postao neupitna ikona svetskog boksa.

6. Pernel Vitaker

Mnogi su ga smatrali najboljim, ili makar najatraktivnijim defanzivcem u istoriji ovog sporta. Ovaj borac lake kategorije na „domaćem terenu“ u Los Anđelesu 1984. godine došao je do zlata, a potom je lansirao karijeru za pamćenje. „Zrno graška“ Vitaker je imao eskivaže koje su u punom smislu reči bile – neviđene.

Tragično je nastradao 2019. godine kada su ga pregazila kola dok je prelazio ulicu.

5. Vladimir Kličko

Vladimir Kličko
Guliver Image / Image ID: 0028351282

Pre nego što je postao najveći teškaš 21. veka, Vladimir „dr Čelični Čekić“ Kličko je morao da ispeče zanat. Pre nekolicine poraza u profesionalnom ringu, koji su ga učinili majstorom, legendarni Ukrajinac je za svoju državu osvojio i olimpijsko zlato. Vladimirov stil u mladim danima nije se još zasnivao na čuvenom konzervativnom „jedan-dva“ i traženju klinča, ali je na osnovu talenta i fizičkih predispozicija bilo jasno da će biti veliki bokser.

4. Oskar de la Hoja

Oskar De La Hoja
Guliver Image / BILDBYRAN BB920803BB008

Bio je jedan od retkih ljudi zbog kojih su tinejdžerke čekale u redovima da uđu u halu i gledaju boks – borac iz Los Anđelesa napravio je veliku karijeru, tokom koje je bio pravi „pej-per-vju“ kralj. Svi su ga voleli, a bio je protagonista nekih nezaboravnih dvoboja.

Posle bokserske karijere već godinama radi kao promoter, reputacija mu je posle nekih poslovnih odluka donekle dovedena u pitanje, ali ne može se smetnuti sa uma da je bio paklen bokser. To je dokazao i 1992. godine u Barseloni, kada je osvojio zlatnu medalju u lakoj kategoriji.

3. Džordž Forman

Džordž Forman
Guliver Image / AP Photo/Jim Bourdier

Godine prolaze, a sve je jači utisak da niko nikada nije udarao „teže“ od Velikog Džordža. Udarali su bokseri definitivno brže, možda snažnije, ali niko teže. Niko nije imao takve maljeve u rukama.

Ima karijeru kojoj bi po „nerealnosti“ pozavideo i neki film iz „Roki“ serijala. Sve je bilo frapantno – od uspona do vrha, „prebijanja“ Džoa Frejžera, okršaja sa Alijem u Kinšasi, dugogodišnje pauze, pa sve do duhovnog preporoda i povratka u ring pod stare dane, koji se završio novom svetskom titulom.

Međutim, svemu tome je prethodilo zlato u Meksiko Sitiju 1968. godine – samleo je konkurenciju sa svega 19 godina i nije ostavio ni trunku sumnje da će postati fenomen. Takav čovek jednostavno nije mogao da ne bude velikan.

2. Šugar Rej Lenard

Šugar Rej Lenard
Guliver Image / Image ID: 0007828752

Znate li onaj osećaj kada je neko toliko savršen da vas prosto nervira? To je bio Rej Lenard, čovek koji je „ukrao“ nadimak najvećem ikada, „Šugar“ Reju Robinsonu, ali je bio toliko dobar da mu ljudi nisu zamerali. Sa osmehom na licu radio je baš sve i delovalo je da mu ne pada teško.

Bio je svetski prvak u pet kategorija, član „Fantastične četvorke“ osamdesetih godina zajedno sa Robertom Duranom, Marvinom Haglerom i Tomasom Hernsom. Bila su to istinska „Četiri kralja“ svetskog boksa.

U Montrealu 1976. je osvojio zlato u lakoj-velter kategoriji, ne ostavivši trunku šanse konkurenciji. Kao i tokom najvećeg dela svoje karijere, kezio se dok je pobeđivao, a delovalo je da se nije ni oznojio. To su ti ljudi, oni kojima uvek sve polazi za rukom. Koliko god možda neko navijao protiv njega, mora da mu oda priznanje da je gospodar svoje veštine.

1. Muhamed Ali

Kasijus Klej
Guliver Image/AP Photo/Dan Grossi

Možda i najveći sportista svih vremena bio je više od boksa. Uvek, čak i sa 18 godina, kada je na OI u Rimu 1960. godine osvojio zlato u poluteškoj kategoriji.

Imao je i tada nezadrživu harizmu, iako ju je možda ispoljavao na drugačiji, naivni, klinački način. Bio je zvezda olimpijskog sela – svi su ga obožavali, zvali na žurke, a on je sa osmehom i bez imalo muke obavljao svaku društvenu obavezu, pre nego što bi navukao rukavice i dominantno savladao protivnike.

Tada se još zvao Kasijus Klej, nije bio musliman i društveno angažovan, ali je već bilo jasno da je dečko iz Lujvila nešto posebno. Iako to danas možda zvuči kao najotrcanija floskula, bilo je jasno da je to momak koji će promeniti svet. Ne samo svet sporta – svet uopšte.

***

Koga sam zaboravio? Vajldera, Golovkina, Roja Džonsa, još nekoga? Koga se sećate sa OI? Radujete li se predstojećem olimpijskom turniru u boksu?

Budite uz sajt Sport kluba tokom Igara u Tokiju jer nijedan sport neće ostati zapostavljen, a ponajmanje boks.

Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)

Komentari

Vaš komentar