Manu, Skola, Oberto: Sudbinska generacija i zlato iz 2004.

Heroji OI 1. avg. 20218:002 komentara
Podeli:
Getty Images/Andreas Rentz

Dejan Tomašević ubacio je drugo slobodno bacanje. Ostalo je četiri sekunde do kraja, a Manu Đinobili u padu iz nemoguće pozicije pogodio je za 83:82 i pobedu Argentine u prvom kolu Olimpijskih igara 2004. godine.

“Kada sam primao loptu, nisam hteo ni da je dotaknem, znao sam da nema mnogo vremena – nekako sam je bacio i… Ušla je. Ležao sam na zemlji posle, jer u tom trenutku nisam mogao da se pomerim“, objašnjava Đinobili, “Posle su momci toliko nalegli na mene, bio sam negde između ekstaze i smrti, u jednom trenutku nisam mogao da dišem“.

Taj trijumf bio je vetar u leđa generaciji Gaučosa koja je osvojila srca navijača širom planete, pre nego što je konačno osvojila i zlatnu medalju na velikom takmičenju. Bilo je to ono najznačajnije, olimpijsko zlato. I koliko god da smo mi ovde bili tužni zbog kraha Srbije i Crne Gore, na kraju turnira u Atini svi koji uistinu vole košarku morali su da budu bar malo srećni i da u dubini duše osećaju to kao sportsku pravdu.

Jedna kvalitetna ekipa, srčana i borbena, ujedinjena na terenu i van njega, naplatila je sav znoj i trud zlatnom medaljom. Sličan utisak bio je i kada je Litvanija godinu dana ranije postala evropski prvak, a sada je red bio na Argentince predvođene velikim Đinobilijem.

Osim što je bio najbolji igrač Argentine, Manu je i svojim karakterom personifikovao taj tim. Van terena skroman uprkos statusu zvezde, na terenu borben kao da je odbrambeni “specijalac“ koji je dobio nekoliko minuta zadatka. Kada je vođa takav, niko ne može da se ponaša drugačije, sve i da hoće.

A u tom timu Gaučosa niko nije ni hteo, uvek su zajedno večerali i posle pobeda i posle poraza, ponekad su znali da zavuku ruku i u sopstveni džep kada Košarkaška asocijacija Argentine nije mogla, a poznata je već anegdota o njihovom putovanju na Svetsko prvenstvo 2002. godine u Indijanapolisu.

Federacija je osmislila put sa toliko presedanja da je dolazak iz Buenos Ajresa potrajao skoro 33 sata. Zapravo, igrači su mogli da dođu u hotel za 32 sata i 40 minuta, ali nekolicini se dopala ideja da stignu tačno u sekund. Zato su zamolili vozača autobusa da još dvadesetak minuta vozi po gradu, namestili su satove i odbrojavali do zvaničnog dolaska.

“Pre svega – prijateljstvo“, tako je ukratko Pepe Sančes opisao odnose u tom timu.

Getty Images Sport, Vladimir Rys

Još 1998. godine Argentina je bila tvrd, čvrst tim koji je namučio budućeg svetskog prvaka Jugoslaviju u četvrtfinalu, nisu se plasirali na Olimpijske igre 2000. godine, ali “zlatna generacija“ polako je stasavala i naredne godine prvi put u istoriji postali su šampioni Amerike. Nanizali su svih deset pobeda, u polufinalu su razbili Kanađane sa +21, u finalu Brazilce sa +19, najkorisniji igrač turnira bio je Manu Đinobili, a na klupi je sedeo Ruben Manjano, trener koji se do tada dokazivao tek u lokalnim okvirima.

Bila je to dobitna kombinacija i najava onoga što ćemo videti u Indijanapolisu. Neobična družina je sakupljena. Đinobili kao motor tima na obe strane parketa, Fabrisio Oberto centar stare škole koji je tada bio u zenitu karijere. Prgavi, fizički snažni Andres Noćioni koji je znanja imao mnogo, ali nije bežao ni od prljavih poslova, zatim kapiten Ugo Skonokini, verovatno i začetnik te zlatne generacije.

Takvi igrači imali bi mesta u svakom timu, ali Argentinu su Argentinom činili oni drugi, oni koji u drugim sistemima ne bi bili toliko korisni – na momente nezgrapni Valter Herman, zatim čovek neobičnog šuta Gabrijel Fernandes, “šljaker“ koji je voleo trojku Ruben Volkoviski, Leo Gutijeres sa izgledom boksera, zatim dvojac plejmejkera Sančes-Montekija koji jesu bili kreativni i precizni u šutu za tri, ali su na drugoj strani iziskivali i dobijali veliku pomoć saigrača.

“Manu bi nekada dvaput šutnuo na koš i bio bi najsrećniji od svih posle utakmice. Možda ja ni ne šutnem, a opet budem srećan. Jednostavno smo uživali da budemo jedni s drugima“, svojevremeno je rekao Oberto.

Mleli su Argentinci sve pred sobom, u prve četiri utakmice najbolje je prošla Rusija sa “samo“ 19 poena zaostatka, velikog Novickog sveli su na mizernih 3-17 šuta iz igre, a potom su postali prvi tim koji je savladao selekciju SAD sastavljenu u potpunosti od NBA igrača – 87:80, uz izvrsnu igru i Luisa Skole, koji je najavio da će mu u skoroj budućnosti biti uručen jedan od ključeva tima.

Brazil je lako pao u četvrtfinalu, Skonokini i Oberto odbili su nalet Nemaca u polufinalu, Novicki je ponovo adekvatno čuvan, i to sve sa samo 15 minuta povređenog Đinobilija. Najbolji košarkaš Gaučosa u finalu sa Jugoslavijom igrao je samo 12 minuta – bolje da nije jer nije ličio na sebe, ali Argentina je i bez njega bila na korak do pobede. Trebalo je samo da dokrajče već grogiranog protivnika, ali sa druge strane stajao je ipak iskusniji, veliki tim u svom naponu. I tim koji je u svom sastavu imao Dejana Bodirogu.

Ne mogu ni danas Argentinci da zaborave taj poraz i tvrde da je u poslednjem napadu regularnog dela trebalo da bude sviran faul nad Skonokinijem. Možda i jeste, ali činjenica stoji da su Argentinci imali zlatnu medalju u rukama i da su dozvolili da im isklizne.

Zato im je pobeda na početku turnira u Atini još više značila – bila je to najslađa moguća osveta, ujedno i znak sa neba da je njihovo vreme napokon došlo. Osovina tima bila je ista kao pre dve godine, ali u međuvremenu je Skola postao još bolji i značajniji igrač, pokazna definicija reči “rutiner“ – izvrsna leđna tehnika, pametan i lukav, nepogrešiv u šutu sa distance, sve radi u svom ritmu, a opet je neuhvatljiv.

Skola je bio sjajan protiv Španije sa 28 poena i 9 skokova, ali Gasol je ipak vodio Špance do trijumfa protiv emotivno iscrpljenog suparnika. Kinezi su lako savladani, uz malo muke i Novi Zeland, a novi poraz od Italije u poslednjem delu grupne faze došao je kao opomena pred najvažnije bitke.

Kako kažu, “malo su se opustili“, a to im je od četvrtfinala donelo znatno teži put. Iz sadašnje perspektive – još lepše. U četvrtfinalu je Argentince čekao jak protivnik sa bogatom košarkaškom tradicijom – Grčka.

“I Grci su vruće krvi, kao da su Latini“, objasnio je Karlos Delfino, a i ostali su i pred meč znali koliko će biti komplikovano.

Ipak, jedan od najvećih kvaliteta te argentinske selekcije bila je prilagodljivost – mogli su da ubrzaju, da igraju lepršavo i na veliki broj poena, bili su pre svega tim sa mnogo dodavanja i žrtvovanja za onog drugog, ali ništa im manje drago nije bilo ni da siđu u rudnik, da se pobiju i da pobede i u najružnijoj utakmici na svetu u utakmici koju je Oberto opisao kao “fudbal u dvorani“ zbog neverovatne atmosfere.

Jedno od najlošijih poluvremena te generacije na vrhuncu, zapeli su i udarili u zid, mnogo izgubljenih lopti, -11 sredinom trećeg perioda – potez očajnika ili džoker, tek Manjano na teren šalje Valtera Hermana. Uneo je mir, uneo energiju, a Argentina je krenula u nezadrživu seriju, Grcima je kao domaćinima ušla voda u uši, a Montekija je pogodio težak i važan šut u završnici – 69:64.

Sledeće su bile Sjedinjene Američke Države. Koliko je realno da na dva uzastopna velika takmičenja Argentina dobije NBA zvezde? Sada su tim činili Ajverson, Marburi, Dankan, Entoni, Odom, Džejms, Vejd, Šon Merion…

“Noćioni je ušao u svlačionicu i rekao: ‘Sutra dobijamo SAD’“, seća se Oberto Andresove rečenice pred sudar sa ekipom od koje su u olimpijskim kvalifikacijama izgubili sa 106:73.

Getty Images/Chris McGrath

Iako je tim SAD već bio ranjen porazima od Portorika i Litvanije, očekivalo se da će biti najbolji kada je najvažnije i bili su favoriti pred polufinale. Pred izlazak na teren, Argentinci su glasno pevali neposredno ispred Amerikanaca dajući im do znanja da veruju u trijumf.

Skautirani su Amerikanci do detalja, Argentinci su brzo preuzeli kontrolu nad utakmicom i de facto je prelomili početkom trećeg perioda – tada je Manu ubacio devet od svojih ukupno 29 poena (9-13 iz igre) i bilo je +16. Nisu se Amerikanci predavali, ali postojani i hrabri Manjanov tim nije dozvolio ni neizvesnu završnicu.

“Osetili smo krv“, rekao je Đinobili o poslednjoj četvrtini tog meča. Osetili su priliku i znali su da koncentracija ne sme da im popusti nijednog trenutka. I nije: 89:81 i plasman u finale. Skola je zakucao u poslednjoj sekundi i gestikulirao ka ostalima “medalja je naša“.

Očekivalo se veliko finale sa Litvanijom, bilo bi to finale iz snova, ali isprečilo se najveće iznenađenje turnira – Italija. Bio je to dan kakav se teško ponavlja, ubacili su Italijani 18 trojki iz 28 pokušaja, od toga Bazile sedam i jednu skoro sa centra za veliku pobedu 100:91.

“To je bila najvažnija utakmica naših života“, Montekija. “Ne znam kako bismo živeli da smo izgubili i finale Mundobasketa i finale Olimpijskih igara“, Sančes. “Noć pred finale bila je jedan od najdužih“, Volkoviski.

Jasno vam je koliko su žarko pobedu želeli Argentinci – finale su dočekali bez Oberta koji se povredio u duelu sa SAD, ali kao i obično kada je taj tim u pitanju, ostali su se izdigli. Ovoga puta kec iz rukava bio je Volkoviski sa 13 poena, Skola je doktorirao sa 25 poena i 11 skokova, a Đinobili je odigrao kompletan meč – 16 poena (4-6 iz igre) i po 6 skokova i asistencija.

Getty Images/Andreas Rentz

Italijani su se držali sve do sredine treće četvtine, vodili su 54:51, ali onda se zver probudila, Montekija je ubacio dve trojke u nizu i do kraja dileme nije bilo – 84:69 za san koji je postao java.

“Igrali smo zajedno od 15-16. godine, zajedno smo se peli, savladavali prepreke i na kraju završili sa zlatnom medaljom. Da budem iskren, da ste nam 1999. godine rekli da ćemo uraditi ovo, svi bismo vam se smejali“, posle je govorio Skola.

Kao na filmu, dečačko slavlje Argentinaca na terenu i posle – bio je to zajednički trijumf jedne porodice.

“Ono što zaista oduševljava jeste skromnost, trud i drugarstvo grupe ljudi koji su postajali sve jači kako je vreme prolazilo. Postali su jedan duh i godinama kasnije održavaju prijateljstva“, kaže Huan Hose Kampanela, autor dokumentarca o “zlatnoj generaciji“, inače i režiser čuvenog filma “Tajna u njihovim očima“.

fiba.basketball

Bio je to njihov vrhunac – dve godine kasnije Argentina je bila četvrta na Svetskom prvenstvu, a 2008. godine osvojila je bronzanu medalju na Olimpijskim igrama u Pekingu. Jedan plamen i dalje je tinjao sve dok ponovo i sasvim iznenada nije buknuo prošlog leta kada je 40-godišnji Luis Skola vodio svoj tim do srebrne medalje na Svetskom šampionatu.

Te 2004. godine zemlja fudbala dobila je košarkaške heroje. I nikada ih neće zaboraviti.

Šampionski sastav Argentine iz 2004:
4 Huan Ignasio Sančes (27 god), plejmejker, 193cm, Alikante
5 Emanuel Đinobili (27), bek, 189cm, San Antonio Spars
6 Alehandro Montekija (32), plejmejker 182cm, Pamesa
7 Fabrisio Oberto (29), centar, 208cm, Pamesa
8 Valter Herman (25), krilo/krilni centar, 203cm, Unikaha
9 Gabrijel Fernandes (27), centar, 204cm, Valjadolid
10 Ugo Skonokini (33), bek, 192cm, Olimpija Milano
11 Luis Skola (24), krilni centar, 206cm, Taukeramika
12 Leonardo Gutijeres (26), krilni centar, 200cm, Obras Santinarias
13 Andres Noćioni (24), krilo 201cm, Taukeramika
14 Karlos Delfino (21), bek/krilo, 198cm, Skiper Bolonja
15 Ruben Volkoviski (30), centar, 208cm, Olimpijakos
selektor Ruben Manjano

Komentari

Vaš komentar