U eri trojice najvećih tenisera svih vremena, uspeo je da pronađe svoje mesto, i to važno mesto, i da napravi blistavu karijeru. Jedan od stubova te karijere jesu uspesi na olimpijskim igrama. Na jedno, već dva zlata u singlu ima momak iz Danblejna po imenu Endi Mari.

U nekim danima prošlim, često se raspravljalo o tome da li je Velika četvorka ispravan termin, tj. da li Mari pripada u istoj grupi sa Đokovićem, Federerom i Nadalom. Jedno vreme svakako jeste bilo tako, ali sa istorijske distance, možda bi pravilna definicija bila: tri plus jedan.

Zašto? Mari ipak nije blizu rezultatima Novaka, Rafe i Rodžera, ali je bio vidno i za nekoliko kopalja iznad svih drugih. Tri grend slem titule i još osam finala, 14 osvojenih mastersa plus završni turnir, prvo mesto na svetu i ukupno 46 titula.

Šlag na torti te karijere jesu zlatne olimpijske medalje. Svojom prirodom, već su slađe od većine drugih uspeha, a u Marijevom slučaju imaju poseban ukus: one su redak, ako ne i jedini podvig koji je Škot ostvario, a da neki od članova Velike trojke nisu. Nadal je uzeo zlato u Pekingu, a Mari se direktno isprečio na putu Đokoviću i Federeru 2012. godine, da bi četiri godine kasnije odbranio zlato u Rio de Žaneiru.

London: Neki novi Endi Mari

Četiri godine pre prvog zlata, Mari je u Pekingu razočarao porazom već u prvom kolu od Jen-Hsuna Lua.

„Nisam tada razumeo šta za mene predstavljaju olimpijske igre“, reći će posle londonskog zlata.

To je avgust 2012. godine – Mari ima tradiciju dolaska u završnice grend slem turnira, ali i još izraženiju tradiciju poraza u najvažnijim mečevima. Samo nekoliko sedmica pre toga, izgubio je i svoje četvrto grend slem finale, na Vimbldonu od Rodžera Federera, uprkos tome što je uzeo prvi set i bio nadomak i drugog. Nije uspevao da dotera stvari do kraja.

Na istim, vimbldonskim terenima održavale su se i Igre, a u prvoj rundi je Mari savladao Stana Vavrinku, koji u tom trenutku još nije bio izrastao u vrhunskog igrača, sa 6:4, 6:3. U dva seta je savladao i Jarka Nieminena, da bi zatim preokrenuo u sudaru sa Markosom Bagdatisom, i u četvrtfinalu lako dobio Nikolasa Almagra.

Polufinale – Novak Đoković. Srpski teniser dobio je dva od tri meča te godine, uključujući i klasik u pet setova u polufinalu Australijan opena. Bio je to spektakl od meča u kojem je Mari nadoknadio 2:5 u petom setu, da bi na 5:5 propustio dve brejk lopte i potom izgubio. Taj duel neopravdano je pao u senku, ali s dobrim razlogom, pošto su dva dana kasnije Đoković i Nadal odigrali još veći klasik.

U poslednja dva duela u Londonu, Mari je demonstrirao osobine koje dotad nije na velikoj pozornici. Igrao je agresivno i kada su bili važni poeni, nije gubio nerve i zbirno je u poslednja dva meča spasao čak 13 brejk lopti.

Odlučniji i staloženiji u bitnim poenima, Đokovića je pobedio sa 7:5, 7:5, dok je Federera u finalu deklasirao – 6:2, 6:1, 6:4.

„Ovo je najveća pobeda u mom životu. Doživeo sam mnogo teških poraza u karijeri, a ovo je najbolji način da se oporavim od poraza u vimbldonskom finalu. Nikada neću zaboraviti ovaj dan“, izjavio je Mari, koji je uzeo i srebro sa Lorom Robson u miksu.

Bio je to početak najplodonosnijeg perioda u Marijevoj karijeri. Nedugo zatim, osvojio je prvu grend slem titulu, pobedom nad Đokovićem u pet setova u finalu US opena.

Naredne godine, Mari će ostvariti najveći san – osvojio je Vimbldon i tako prekinuo post Britanaca od 77 godina i trijumfa Freda Perija.

Rio: Vrhunac karijere, zlato u godini iz snova

Ako je u Londonu napravio prvi od onih najkrupnijih koraka u svojoj karijeri, zlato četiri godine kasnije u Riju više je došlo kao kulminacija odličnih igara i velikih pobeda.

Sa Britanijom je osvojio Dejvis kup 2015. godine, zatim je izgubio finala od nezaustavljivog Đokovića u Australiji i na Rolan Garosu, da bi potom osvojio svoju drugu vimbldonsku titulu. U Riju je nosio zastavu Velike Britanije na ceremoniji otvaranja.

Federer nije igrao zbog povrede kolena, Đoković je ispao u prvom kolu od Del Potra, a Nadal još nije bio u punoj formi posle povrede zbog koje je odustao posle samo jednog meča na svom Rolan Garosu.

Malo je nedostajalo da ni Mari ne iskoristi prostor koji se ukazao. Posle lakih pobeda nad Viktorom Troickim i Huanom Monakom, Škot je u jednom trenutku od Fabija Fonjinija izgubio osam gemova u nizu, pa je Italijan vodio sa 3:0 u trećem setu. Mari je odgovorio sa šest uzastopnih, a onda se ponovo mučio u četvrtfinalu – doterao ga je Stiv Džonson do taj brejka trećeg seta, u kojem je odlučilo iskustvo.

Potom je Mari razbio Nišikorija sa 6:1, 6:4 u polufinalu, a u finalu ga je čekao Huan Martin del Potro, koji je u epskom okršaju dobio Rafaela Nadala u taj brejku trećeg seta.

Finale je trajalo četiri sata, viđeno je 14 brejkova, mnogo iznurujućih razmena, sve uz fantastičnu atmosferu na tribinama. Na kraju, Mari je završio u suzama posle pobede 7:5, 4:6, 6:2, 7:5.

„Emotivno je bilo veoma teško, a i fizički, bilo je mnogo uspona i padova. Jedan od najtežih mečeva koje sam morao da odigram kako bih došao do velike titule“, rekao je Endi.

Tako je Mari na najlepši mogući način krunisao godinu u kojoj je prvi put postao otac, a 2016. godinu završio je kao prvi teniser sveta.

Sa metalnim kukom u odbranu zlata

Vrhunac Marijeve karijere označio je i početak njegovog pada, toliko ga je istrošila borba za prvo mesto – mentalno, ali pre svega fizički.

Počev od 2017. godine, Endi nije osvojio nijedan masters, igrao je samo polufinale Rolan Garosa, koje je izgubio od Vavrinke, a upravo taj poraz doneo mu je pogoršanje stanja kuka.

Sada, sa metalnim kukom, pravo je čudo da je Mari uopšte i učesnik Igara u Tokiju. Sada je 102. igrač sveta, nedavno je na Vimbldonu dobio Basilašvilija i stigao do trećeg kola, ali kraj karijere je blizu.

Videćemo može li Mari u Japanu da nam ponudi labudovu pesmu. Ako to i ne učini, njegova pesma iz Londona i Rija čuće se zanavek.