Elegancija, gracioznost, ratnički mentalitet, posvećenost, veština, talenat, snaga, lucidnost... Šarm. Onaj nekada prepoznatljiv, jugoslovenski. Medalja. Olimpijska. Prva, istorijska... Recimo, da su to stavke, koje bi mogle da se ubace u igru asocijacija u kvizu, a konačno rešenje bi glasilo: bronzana ženska košarkaška reprezentacija na OI u Moskvi 1980. godine!

Tačno pre 41 godinu, dakle, na današnji dan, 30. jula, te ljupke, ali opasne dame pod obručima ostvarile su podvig za istoriju! Osvojile su na premijernom učešću na OI prvo odličje.

Sjajne Jugoslovenke su na srebro osvojeno na EP 1978. godine u Poznanju i to u podmlađenom sastavu u Moskvi, dodale i olimpijsku bronzu. Takođe, potvrdile da ni klupski evropski šampion, Crvena zvezda 1979. godine, nije slučajno bitisao tih sezona u samom vrhu Starog kontinenta. Ceo svet je znao da se u Jugoslaviji igra izvanredna košarka, nacionalna liga vrhunskog kvaliteta, da je novopečeni selektor Milan Ciga Vasojević bio na slatkim mukama pri izboru sastava za OI u Moskvi i naredna takmičenja. Znalo se to tada, a tek sada, sa vremenske distance, jače od četiri decenije, ljubitelji košarke sa ovih prostora mogu s pravom da se ponose nekadašnjom Jugoslavijom kao velesilom u ženskoj košarci.

Povezane vesti

Zlatna sudbina zlatne družine

Heroji OI

29. jul 2021 0

Heroji OI

29. jul 2021 0

Bila jednom jedna zemlja i srebro zlatnog sjaja

Blog ostalo

22. jul 2021 1

Blog ostalo

22. jul 2021 1

Tina heroina: Pola zlata mužu oko vrata

Blog ostalo

13. jul 2021 2

Blog ostalo

13. jul 2021 2

I moćnim pojedinkama, kakve su bile članice bronzane „moskovske“ generacije: Sofija Pekić, Zorica Đurković, Vukica Mitić, Jelica Komnenović, Vera Đurašković, Biljana Majstorović, Sanja Ožegović, Mira Bjedov, Jasmina Perazić, Vesna Despotović, Marija Tonković i Mersada Bećirspahić.

One su imale čast i privilegiju da ih izabere selektor Vasojević, koji je uz pomoć asistenta Aleksandra Stanimirovića vodio taj sastav na najvećoj planetarnoj sportskoj smotri i napravio temelj za nove, istorijske uspehe jugoslovenskih košarkašica, koji su usledili do kraja osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka.

Inače, košarkaški turnir na Letnjim Olimpijskim igrama 1980. godine bio je drugi zvanični na kojem su učestvovale žene, a prvi za Jugoslovenke.

Na završnom takmičenju učestvovalo je šest reprezentacija i odigrano je 17 utakmica.

Igralo se po jednostrukom sistemu, dve prvoplasirane iz grupe su se kvalifikovale za finale, a treće i četvrtoplasirane su se sastale u duelu za bronzu. Drugu zlatnu medalju je osvojila reprezentacija SSSR-a, a srebro je pripalo Bugarkama.

I nadmetanje košarkašica na OI u Moskvi je takođe je bilo pogođeno američkim bojkotom, sa kojima se solidarisalo čak 65 zemalja u znak protesta na invaziju Sovjeta na Avganistan.

Blistava karijera selektora Vasojevića

Proslavljeni selektor jugoslovenske ženske reprezentacije Milan Ciga Vasojević je rođen u Beogradu, 27. decembra 1932. godine, a umro je u Beogradu, 24. decembra 1996. godine. Trenersku karijeru započeo je 1965. godine u ŽKK Crvena zvezda, a od 1976. vodio je muški tim beogradskog Radničkog, koji je naredne godine stigao do finala Kupa pobednika kupova i doživeo poraz od Kantua (86:87).

Radio je i sa košarkašima novosadske Vojvodine, zatim preuzeo kormilo ženske reprezentacije Jugoslavije, a u periodu od 1988. do 1990. godine trenirao je žensku ekipu Italmeco iz Barija.

Na debiju sa ženskom reprezentacijom osvojio je bronzu na OI u Moskvi, a istog leta iodličje istog sjaja i na EP u Banjaluci. Na Univerzijadi 1987. u Zagrebu, osvojio je sa košarkašicama zlatnu medalju i tog leta srebro na EP u Kadizu. Vicešampionska titula mu je pripala na OI u Seulu 1988. godine, a potom je prepustio vođenje reprezentacije mlađim kolegama i kasnije imao ulogu direktora reprezentacije. Takođe je bio prvi čelnik ženskog kluba Hemofarm iz Vršca, a na tu funkciju stupio je 1995. godine, po završetku trenerske karijere.

KSS je u njegovu čast nazvao njegovim imenom nacionalni kup za žene.

A Jugoslaviji je učešće na tom turniru bilo dvostruko istorijsko, zboge premijere i medalje. Jugoslovenke su do finala delila samo tri koša u polufinalnoj utakmici. U odlučujućem susretu za plasman u grupi i ulazak u super finale iskusniji tim Bugarske pobedio je sa dva poena prednosti. Ekipa Jugoslavije je na kraju morala da se zadovolji borbom za treće mesto u novom meču sa reprezentacijom Mađarske, a važnost susreta uticala je da ovog puta Mađarice do samog finiša ostanu u igri, ali su im izvanredne Jugoslovenke potom zadale završni udarac.

Najefikasnije igračice u ovom odlučujućem susretu bile su Sofija Pekić (29) i Zorica Đurković (17).

Reprezentacija Jugoslavije je na šest utakmica ostvarila skor od četiri pobede i dva poraza. Na olimpijskom debiju plave su se sastale sa moćnom i favorizovanom selekcijom domaćina, kada je SSSR slavio 97:62, a u drugom kolu Jugoslavija je savladala Italiju – 85:81, zatim u trećem, rutinski trijumfovala protiv Mađarske – 61:48, kao i nad Italijom 69:57.

Izabranice selektora Vasojevića su u polufinalu poklekle u duelu sa Bugarkama (79:81), pre svega zato što su pale na psihološkom planu, da bi na utakmici za bronzu savladale Mađarsku na nešto teži način nego u predtakmičenju, taj duel je završen rezultatom 68:65. U finalu je SSSR porazio Bugarsku 104:73 i osvojio drugu olimpijsku titulu.

Najstarijoj igračici u toj sjajnoj družini, tada tridesetogodišnjoj Veri Đurašković pripala je čast da bude kapiten, da predvodi saigračce do nezaboravnog uspeha. Bila je to godina njenog povratka u košarku na velika vrata posle pauze iz porodičnih razloga. Odradila je pripreme sa reprezentacijom, bila je najbolji strelac selekcije koja se na kvalifikacionom turniru u Varni prvi put u istoriji plasirala na OI, a ujedno je bila i druga najefikasnija košarkašica na tom takmičenju u Bugarskoj.

„Niko se nije nadao da će ženska reprezentacija da osvoji medalju, do koje smo došli i sticajem povoljnih okolnosti. Na kvalifikacionom turniru izgubile smo od Amerikanki sa pola koša razlike, a igrale smo i protiv Kanađanki. Zapadne zemlje su kasnije bojkotovale moskovske Igre, a mi smo već u Varni pokazale da možemo da se nosimo sa najjačima. Predvođena gorostasnom Uljanom Semjonovom, visokom 214 cm, selekcija Sovjetskog Saveza bila je neprikosnovena i osvojila je zlatnu medalju na OI. U polufinalu smo tesno izgubile od Bugarske, koju smo prethodno pobedile u grupnoj fazi. Sve smo bile uzbuđene, razmišljajući o šansi da zaigramo u finalu, a prošle smo na olimpijski turnir kroz kvalifikacije“, ispričala je Vera Đurašković za Sport Klub.

Đuraškovićka je ponovo naglasila šta je bio ključ takvog uspeha.

„Imale smo jak tim, sve smo dale maksimum i pokazale timski duh. Možda bojkot zapadnih zemalja ima veze sa osvajanjem bronzane medalje, ali je ona za nas predstavljala veliku pobedu. Bronza je bila iznenađenje na neki način, jer smo sa skepsom ispraćene u Moskvu, iako smo odigrale dobro kvalifikacije„.

Bez sumnje, bronza je Veri bila prava nagrada uoči oproštaja od nacionalnog tima.

„Osećaj je bio fenomenalan, pogotovo meni kao igračici sa 30 godina, u dobu kada se polako odlazi u drugi plan. Mogla sam da podnesem sve izazove, jer sam verovala u sebe, dobivši samopouzdanje na kvalifikacijama u Varni. I sve saigračice, takođe, dale su sve od sebe. Bile smo amaterke sa profesionalnim obavezama. Dok nismo sele u avion za povratak kući u našim redovima vladala je neverica da smo se okitile medaljom, a svaka je za nas imala zlatni sjaj, pogotovo olimpijska. Vratile smo se kući kao pobednice i dobile razna priznanja. Tako je, naprimer, SOFK BiH uplatila šest godina radnog staža za Delibašića, Varajića, Radovanovića i mene. Godinama kasnije sam shvatila važnost tog gesta„.

Ispostavilo se potom da su OI u Moskvi bile neplanirani oproštaj Đuraškovićeve od reprezentacije.

„Poslije Igara u Moskvi, želela sam da igram na EP u Banjaluci. Zamolila sam selektora Vasojevića da budem pošteđena početka priprema, jer sam se uželela dece i porodice, uz obećanje da bih sve treninge nadoknadila, ali on to nije prihvatio. Nisam igrala na EP u našoj zemlji, ali KSJ je organizovao oproštaj za mene u Banja Luci u sjajnoj atmosferi„, dodala je Đuraškovićka.

Uspomena na Vutu ne bledi

Nažalost, jedna od slavnih bronzanih košarkašica sa OI u Moskvi nije više među nama. Sjajni plejmejker Crvene zvezde i reprezentacije, Vukica Mitić, rođena je 7. decembra 1953. godine u Beogradu, gde je i preminula je 27. juna 2019. godine.

Bila je dugogodišnja članica reprezentacije Jugoslavije, sa kojom je osvojila tri medalje na velikim takmičenjima: srebro na EP u Poznanju 1978. godine, kada je postigla 50 poena na osam mečeva, bronzu na OI u Moskvi 1980. i odličje istog sjaja na EP u Banjaluci, takođe 1980. godine.

Igrala je i na EP 1976. godine i ostvarila učinak od 32 poena na osam mečeva, kada je osvojeno peto mesto. Zabeležila je nastup i na šampionatu Starog kontinenta za juniorke 1971. godine, kada je Jugoslavija bila peta. Tada je ubacila 28 poena na šest odigranih mečeva.

Osvojila je sa Crvenom zvezdom brojne domaće trofeje, a ostala je upamćena kao prvi kapiten u istoriji jugoslovenske košarke, u obe konkurencije, koji je podigao pehar Kupa evropskih šampiona, u La Korunji 1979. godine. Njen dres sa brojem 8, uz još četiri dresa Zvezdinih zvezda je svečano podignut pod svodove dvorane „Basketlend“ u Beogradu.

A dugogodišnji kapiten reprezentacije, Jelica Komnenović, bila je u Moskvi predvodnik mlađe garde u jugoslovenskom nacionalnom timu. Borila se kao lavica, na svoj karakterističan način krala lopte rivalkama i efektno poentirala, a u žaru borbe i levo oko joj bilo skoro zatvoreno od udaraca dobijenih u duelima.

„Iz Moskve sam tada ponela impresije da smo tamo otišle kao autsajderi, a vratile se sa medaljom, to niko nije očekivao od nas. Bile smo čak na korak od finala, ali smo doživele poraz od Bugarki u polufinalu. Nisam bila svesna tada sa 20 godina kakav smo rezultat napravile. Dugo posle toga osvajanje te bronze mi se činilo kao da nije stvarnost. Provela sam mnogo vremena na parketu, iako mlada igračica dala sam doprinos prvoj olimpijskoj medalji, što me i danas čini veoma ponosnom. Šteta što nismo u potpunosti iskoristile šansu, malo nam je falilo, ali naša bronza je bila zlata vredna. Imali smo odličan tim, dve generacije su uspešno ukomponovane i dobro su sarađivale„, prisetila se za Sport Klub, nekadašnja trofejna igračica reprezentacije i Partizana.

Kao i svi učesnici Igara i Jelica je bila oduševljena atmosferom na OI i celokupnim ambijentom.

„Sećam se da je skakač motkom Sergej Bubka bio zvezda u selu, glavna atrakcija kad god se pojavi. Neverovatan osećaj je učestvovati na najvećem planetarnom takmičenju, biti u društvu najboljih sportista sveta“.

Jeličina verna drugarica i saigračica u klubu i nacionalnom timu, Biljana Majstorović, u Moskvi je opravdala selektorovo poverenje i očekivanja javnosti, iako je bila jedna od najmlađih reprezentativki. Pokazala je da je u to vreme bila jedan od najperspektivnijih i najboljih jugoslovenskih centara.

„U Moskvu smo došle maksimalno spremne i sa ogromnom željom da se popnemo na pobedničko postolje. San nam se ostvario, jer je iza nas stajao veliki rad, a i među nama je vladalo zajedništvo, veliko drugarstvo. Sobu sam delila sa Jelicom Komnenović, a cela ekipa je bila smeštena u dva stana. I to je uticalo da se osećamo kao prava porodica. Zgrade u olimpijskom selu su bile podeljene na muške i ženske. Muškarci su morali da prate svaku našu jutarnju utakmicu, tako da su nam postali verni navijači, što nam je mnogo značilo„, priseća se za Sport Klub Biljana Majstorović.

Biljana uz osmeh konstatuje kako su se svi muškarci iz raznih sportova iz jugoslovenske selekcije tada nagledali ženskih košarkaških utakmica kao nikada pre i posle.

„Naravno i mi smo sve njih bodrile koliko smo mogle, a posebno košarkaše na njihovom putu do zlata. Našlo se i vremena za zabavu, na svakom koraku se jeo sladoled, a uveče je bilo i opuštanja u diskoteci. OI u Moskvi su za mene nezaboravno iskustvo. Posle osvajanja medalje sve smo plakale, nismo spavale, nazdravljale uspehu uz sokove, jer alkohol nije bio dozvoljen. Na aerodromu nas je dočekalo mnogo ljudi, porodica, navijači, saigračice iz klubova, novinari i mnogi drugi. Zaista, bila je to godina za pamćenje“, poručila je Majstorović.

A ove fantastične igračice i ličnosti u prvim trenucima po osvajanju bronzanog odličja su prosto zanemele, novinari nisu u prvi mah uspeli da dobiju nijednu izjavu od njih.

Što zbog skromnosti, ali i šoka i neverice, nisu nalazile reči, a lep opis je dao izveštač „Sporta“, najstarijeg sportskog lista na Balkanu:

„Bilo im je gotovo nemoguće iščupati reči. Stajale su u krugu, kao učenice koje su nešto skriivile. Zajapurene od nadmetanja na parketu, uzbuđene zbog medalje, a neke su plakale…“

Predstavnicima „sedme sile“ u tim trenucima nije uspevao da pomogne ni selektor Ciga Vasojević, koji je u trenucima neopisivog slavlja u dvorani na moskovskom Olimpijskom stadionu rekao:

„Šta ja tu mogu, kad je u pitanju neuobičajena skromnost igračica. U svakom pogledu su prave sportistkinje“, objašnjavao je Vasojević jugoslovenskim novinarima, a zatim izneo prve utiske, „Bronzana medalja je veliki uspeh, mogli smo i više, ali minimalnom porazu od Bugarki u polufinalu doprinelo je i gledanje muškog susreta Jugoslavija – SSSR. Znao sam da nismo smeli tada da budemo na stadionu. Ali nisam mogao u isto vreme da zaustavim devojke. Tamo su se još više opteretile. Na muškoj utakmici smo promukli od navijanja. Nervirali se i potpuno se ispraznili. Protiv Bugarske smo delovali kao pospani. Ovo nije pravdanje, već objašnjenje situacije i istovremeno samokritika“.

Na parketu po završetku takmičenja, kako i dolikuje, prva se pribrala kapiten Vera Đurašković i dala izjavu novinaru „Sporta“.

„Vidite našu sreću! Sijamo od radosti. Ponosne smo. Ceo tim je izgarao da bismo došle do tako divnog uspeha. Ja sam posebno zadovoljna što sam pri kraju karijere osvojila olimpijsku medalju„, rekla je Vera Đurašković.

A heroina susreta za bronzu, Sofija Pekić, posle te utakmice dobila je kompliment od mađarskog selektora da je najbolja igračica olimpijskog turnira posle sovjetskih.

„Hvala za takav kompliment. Dala sam makismum znanja i snage. Očekivala sam, inače, medalju. Jedino sam se plašila našeg poznatog opuštanja, naročito posle susreta sa Bugarkama. Prilično nas je ubio taj meč. U psihičkom smislu. Nismo izdržale. Uplašile smo se da bismo mogle da budemo druge. To nam je i oduzelo srebro. Samo nas četiri starijih imamo iskustva sa međunarodnih susreta. Ostale su stigle u nacionalnu selekciju gotovo iz juniorskog tima. To je garancija da će jugoslovenska ženska košarka krenuti još brže uzlaznom linijom„, izjavila je Sofija Pekić, borac bez mane i straha, koja je izlazila kao pobednica iz duela sa daleko višim i snažnijim protivničkim centrima.

Svakako, nepravda bi bila ne spomenuti jednu od najboljih jugoslovenskih i evropskih košarkašica svih vremena, Zoricu Đurković, koja je nenadmašnim skok šutem, u muškom stilu, uništavala protivnice i još jednu proslavljenu Zvezdašicu, pokojnu Vukicu Mitić, večnu devojčicu, pokretačku snagu tima.

Veliki aduti ove ekipe bile su i perjanice zagrebačkog Montinga, centar Mira Bjedov i bek Sanja Ožegović, uzdanica je bila i sjajna igračica Voždovca, Marija Tonković, kao i uvek pouzdana pod košem Mersada Bećirspahić iz Mladog Krajišnika. Najmlađe članice tog slavnog tima bile su centar kragujevačkog Radničkog Vesna Despotović i krilni centar Vojvodine Jasmina Perazić, koja je godinama kasnije u Americi uvrštena u Kuću slavnih košarkašica…

Sve ove divne dame i dan, danas jedna drugu podržavaju u nekim drugim životnim izazovima. Nesebične i spremne na druženje, pomoć i podršku starim prijateljicama, ali i naslednicama na terenu. Uvek verne ženskoj košarci i naravno, aktuelnoj trofejnoj generaciji. I srcem i dušom.

Zato što su, kako je u Moskvi rekao selektor Vasojević, pravi sportisti i ljudi. Velike žene, bukvalno i u prenosnom smislu. Verujemo da to mlađi naraštaji znaju da cene.

Kako nedavno Biljana Majstorović, pred EP košarkašica u Španiji, na jednom kolektivnom gledanju utakmica srpskih gracija u kafiću, gde drugo, nego pored Beogradske Arene, šaljući poruku ostatku velike zajedničke jugoslovenske „vajber reprezentacije“ (sa šireg spiska) napisa: „Idemo devojke, uspećete, imate naše gene„.

Put do bronze i meč odluke

Jugoslavija – Mađarska 68:65 (39:29)

Olimpijski stadion na Prospektu mira. Gledalaca: oko 10.000. Sudije: Aradađan (Bugarska) i Davidov (SSSR).

Jugoslavija: Đurašković 6, Bećirspahić, Komnenović 8, Bjedov, Mitić, Ožegović 2, Pekić 28, Tonković, Đurković 17, Despotović, Majstorović 6, Perazić.

Mađarska: E. Guljaš 8, Nemet, Kovač, Vertetič 3, Bokšia 14, Lerinc, Suči 2, M. Guljaš 2, I. Guljaš 2, Međeši 10, Kiš 18.

Mečevi u grupi: Jugoslavija – SSSR 62:97, Italija – Jugoslavija 81:85, Mađarska – Jugoslavija 48:61, Italija – Jugoslavija 57:69, polufinale Jugoslavija – Bugarska 79:81. Utakmica za treće mesto, Jugoslavija – Mađarska 68:65. Finale: SSSR – Bugarska 104:73.

Jugoslovenske reprezentativke su na šest utakmica zabeležile četiri pobede i dva poraza. Postigle su 424 poena, a primile 429. Prosek ubačenih koševa Jugoslavije je bio 70,66 po utakmici, prema 71,5 primljenih, a ukupna negativna koš razlika bila je „minus pet“.

I bi tako, Marinine ratnice, donesoše zlato iz Valensije. Prozvaće ih Biba ponovo ovih dana dok su u Tokiju. I ona i sve ostale sjajne dame iz čuvenog moskovskog tima.

To je taj čuveni pelcer.

Privilegija je dobiti njihov savet i aplauz. A one koje još nisu primile takav blagoslov neka se potrude da ga zasluže sledeći svetle primere slavnih prethodnica. Nek prihvate srdačan zagrljaj onih ruku, koje su pre četiri decenije u Moskvi punile te iste, olimpijske obruče. Igrale za svoju zemlju i medalju… Rođene pobednice…

Četrdesetjednu godinu otkucava vremensko klatno bronzano doba zlatno. Živi sećanje zlatno na dane bronzane…