Zlatna sudbina zlatne družine

Podeli:
FOTO: KSS

Dok protiču olimpijski dani u Tokiju i sa setom konstatujemo da samo reprezentacija Slovenije brani čast muške košarke sa prostora, možemo za utehu da se latimo vremeplova.

Nedavno su Italijani zapečatili sudbinu Srbima da ne otputuju u Japan na najveću planetarnu sportsku smotru, a ova priča će nas podsetiti suprotnog primera, kada je selekcija sa Apenina doživela dvostruki poraz od zlatne jugoslovenske selekcije. Tačno na današnji dan, 30. jula odigrale su veliko finale Olimpijskih igara u Moskvi 1980. godine nacionalni timovi Jugoslavije i Italije, a izabranici selektora Ranka Žeravice okitili su se najsjajnijim odličjem. Svakako i tada i sada istorijskim jer taj podvig do sada ostao prvi i jedini za tim SFRJ, kao i za zemlje koje su je nasledile.

Olimpijski šampion, kako to moćno i gordo zvuči. Privilegija retkih i odabranih, stvar prestiža i časti kroz vekove i decenije. A Jugoslavija je imala takav tim kojem je zlato bila sudbina. Slavnih sedamdesetih, zaključno sa OI u Moskvi 1980. godine, Jugosloveni su zaokružili neponovljivu zlatnu eru, kompletirali kolekciju najvrednijih odličja sa velikih takmičenja (EP, SP i OI) i potvrdili superiornost u svetskoj košarci.

Zvanični svetski prvak iz Manile 1978. godine, jugoslovenska ekipa je u odsustvu sportista iz SAD, koji su bojkotovali Igre, uz selekciju domaćina je na OI u Moskvi važila za glavnog kandidata za osvajanje šampionske titule. Plavi su moćno, bez poraza, protutnjali kroz nadmetanje u grupama, a zatim u polufinalu pokorili i favorizovani tim Sovjetskog Saveza i u finalu azure (86:77).
Nezaboravni plavi tim, koji je sa klupe predvodio legendarni selektor Ranko Žeravica činili su: Andro Knego, Dragan Kićanovic, Rajko Žižić, Mihovil Nakić, Željko Jerkov, Branko Skroče, Zoran Slavnić, Krešimir Ćosić, Ratko Radovanović, Duje Krstulović, Dražen Dalipagić i Mirza Delibašić. Do olimpijskog zlata reprezentacija Jugoslavije je stigla bez poraza, uz maksimalnih osam pobeda.

Fantastičan niz uspeha selektora Žeravice

Selektor zlatne olimpijske reprezentacije Jugoslavije Ranko Žeravica je rođen 17. novembra 1929. godine u Novom Miloševu (tada Dragutinovo), a umro je 29. oktobra 2015.godine u Beogradu.

Na kormilu nacionalnog tima osvojio je zlatne medalje na OI u Moskvi (1980), SP u Ljubljani (1970) i na nezvaničnom SP u Čileu (1966), zatim srebrne na OI u Meksiku (1968), SP u Urugvaju (1967), EP u Italiji (1969), EP u Nemačkoj (1971) i bronzu na SP u Kolumbiji (1982).

Iz ogromne kolekcije uspeha Ranka Žeravice izdvajaju i dva klupska trofeja. Sa Partizanom je osvojio nacionalno prvenstvo 1995/96. godine i tadašnje eminentno međunarodno takmičenje, Kup Radivoja Koraća, 1978. godine.

Član je FIBA Kuće slavnih od 2007.godine, a dugi niz godina je kandidat za prijem u Kuću slavnih u Springfildu.

Hala sportova u Novom Beogradu nosi njegovo ime od 2016. godine. Žeravica je sahranjen u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.

Inače, olimpijci SAD su bili predvodnici bojkota zbog sovjetske invazije na Avganistan, u čemu ih je podržalo čak 65 država, pa su timovi SSSR, tadašnji aktuelni prvak Evrope i Jugoslavije, šampioni sveta, s pravom poneli epitet najvećih favorita OI u Moskvi. Pogotovo je Zbornaja komanda imala idealnu priliku da pred domaćim navijačima osvoji drugo olimpijsko zlato, a s druge strane, Jugoslavija je želela da pokaže kako je bronza sa EP u Torinu, godinu dana ranije, bila posledica spleta loših okolnosti.

Koliki su značaj domaćini pridavali košarkaškom turniru svedoči i primer da je, pored svih velikih asova u raznim sportovima koje je imao SSSR, upravo kapitenu košarkaške reprezentacije Sergeju Bjelovu pripala čast da upali olimpijski plamen. Bila je to velika čast, ali i ogromna odgovornost i obaveza za sovjetske reprezentativce koji nisu izdržali pritisak, poklekli su kada je bilo najvažnije, u polufinalu protiv Jugoslavije i morali su da se zadovolje bronzanim odličjem.  A kapiten zlatne jugoslovenske selekcije legendarni Krešimir Ćosić izneo je interesantno viđenje olimpijskog turnira:

Takmičenje je bilo oslabljeno neigranjem Amerikanaca, ali i jače jer se igralo sa Sovjetima – u Moskvi. Ne verujem da bi njih Amerikanci pobedili u gostima u SSSR, ali ni nas“.

Nešto slično, svojevremeno je poručio i Dražen Dalipagić, proslavljeno krilo jugoslovenske reprezentacije.

YouTube screenshot

Zlatna medalja na OI je najveće dostignuće u sportu, to je jednostavno tako, nema tu nikakve filozofije. Međutim, moramo da budemo objektivni i da istaknemo da tada u Moskvi nisu učestvovali Amerikanci jer su iz političkih razloga bojkotovali te OI. Svi smo svesni značaja zlatne medalje koju smo tada osvojili, ali ostalo nam je u podsvesti činjenica da na tim Igrama nije bilo Amerikanaca. Naravno, bilo nam je žao što nisu tu, imali smo veliki motiv da ih ponovo pobedimo jer nam je prethodno to pošlo za rukom na SP u Manili“, istakao je Dalipagić.

Popularni Praja je bio najbolji igrač SP u Manili 1978. godine i najzaslužniji za osvajanje tog zlata.

To je bila generacija koju je okupio selektor Aleksandar Nikolić pred EP 1977. godine, a zatim je igrala na SP u Manili i na EP u Torinu 1979. godine. U međuvremenu nas je vodio i Petar Skansi, a u Moskvi Ranko Žeravica. Pamtim Moskvu po mnogo čemu, ali polufinale sa SSSR je bilo spektakularno, domaća selekcija nam je bila definitivno najjači protivnik na turniru. To je u stvari bilo finale pre finala, kada smo prebrodili tu prepreku onda nas je očekivao lakši zadatak u finalu“.

Dalipagić je jedan od retkih košarkaških asova sa ovih prostora koji je učestvovao tri puta na OI.
Olimpijske igre su specifične u odnosu na šampionate Evrope i sveta po atmosferi na samom takmičenju. Ekipe su smeštene zajedno u Olimpijskom selu, a recimo, tada u Moskvi, sve košarkaške selekcije bile su na istom spratu. Svakodnevno smo se susretali, hranili se u zajedničkom restoranu, gledali televiziju zajedno, bili smo upućeni jedni na druge. A van toga, sve ostalo je bilo, manje, više kao i na drugim velikim šampionatima, nema neke velike razlike u tom takmičarskom delu“.

Put Jugoslovena do olimpijske titule

Finale OI u Moskvi: Jugoslavija – Italija 86:77
Jugoslavija: Knego 4, Kićanović 22, Žižić, Nakić, Jerkov 16, Skroče, Slavnić 4, Ćosić 2, Radovanović, Krstulović, Dalipagić 18, Delibašić 20.
Italija: Saketi 2, Brunamonti 2, Silvester 2, Đilardi, Dela Fjori, Solferini 4, Bonamiko, Menegin 12, Vilalta 29, Vekijato 4, Marcorati 9, Đenerali 13.

A put ka olimpijskom zlatu je izgledao ovako – Grupa B: Jugoslavija – Senegal 104:67, Jugoslavija – Španija 95:91, Jugoslavija – Poljska 127:91. Finalna grupa: Jugoslavija – Italija 102:81, Jugoslavija – Kuba 112:84, Jugoslavija – SSSR 101:91 (igran produžetak), Jugoslavija – Brazil 96:95. Finalni meč: Jugoslavija – Italija 86:77.

Dominaciju plavih na OI u Moskvi, ilustruje i ostvarena ukupna koš razlika od +148 (825:677). U finalu je Jugoslovene fantastično služio šut – 66-40 (60,6 odsto), a prednjačio je legendarni košgeter Dragan Kićanović sa 22 poena (16-11, 69 odsto).

Jugosloveni su na Olimpijskim igrama osvojili šest medalja, jednu zlatnu i bronzanu i četiri srebrne.

Do olimpijskog zlata u Moskvi reprezentacija Jugoslavije je stigla bez poraza, uz maksimalnih osam pobeda.

Bili smo košarkaška mašinerija. Pamtim medalje, trofeje… Aostaje upamćeno za ceo život to drugarstvo, zajedništvo koje nas je krasilo. Znali smo i da se šalimo, ali i da budemo preozbiljni kada je trebalo, naše prijateljstvo ništa nije moglo da pokvari. Jedino obuzme tuga kad se setim prijatelja i saigrača kojih više nema – Mirze Delibašića, Krešimira Ćosića, Rajka Žižića i sjajnog trenera Ranka Žeravice“, dodao je Dražen Praja Dalipagić.

U prvoj fazi turnira na OI u Moskvi plavi su u grupi B lagano savladali Senegal (104:67), pa Poljsku (129:91). Selektor Žeravica je na meču sa Poljacima pružio šansu svim igračima i svi su se upisali u listu strelaca, a najefikasniji su bili Dalipagić (27) i Kićanović (25). Ti susreti su dobro poslužili za zagrevanje i konačno uigravanje, a atmosfera je bila pobednička, ali i na momente opuštena, kada je dežurni šeret Zoran Moka Slavnić sa klupe dirigenskim pokretima zabavljao saigrače i jugoslovenske navijače na tribinama.

Potom je trijumfom nad Španijom (95:91) izboren prolaz u finalnu grupu, koju su činile po dve prvoplasirane ekipe iz sve tri grupe. Na toj utakmici pojavili su se određeni problemi u igri, koje je iskusni strateg Ranko Žeravica rešavao u hodu, ali pobednički niz nije narušen. To što su jugoslovenski bekovi imali problema da zaustave španske, Brabendera (30 poena) i San Epifanija (22) i izgubljeno prvo poluvreme 45:50, došlo je kao opomena u pravi čas. Nateralo je Žeravicu da zahteva daleko angažovaniju igru, što je urodilo plodom, ostvarena je pobeda – 95:91. Kićanoviću (25 poena) i Dalipagiću (24), priključio se i raspoloženi Ćosić (17).

U finalnoj grupi su Jugosloveni bili su bolji od Italije (102:81), zatim Kube (112:84), Sovjetskog saveza (101:91) i Brazila (96:95), pa je na taj način izboren plasman u finale sa Italijanima, koje je odigrano 30. jula 1980. godine u moskovskoj Olimpijskoj dvorani (86:77).

Međutim, finale je ostalo u senci spektakularnog polufinala sa domaćinom, ranjenim lavom posle neočekivanog poraza od Italije (87:85). Sovjeti su ušli u duel sa Jugoslovenima opterećeni imperativom pobede jer su znali da bi im poraz znatno otežao put do finala. Bio je to antologijski susret sa mnogo izjednačenja i preokreta. U 13. minutu bilo je 34:25 za Jugoslaviju, a na poluvremenu  48:42. U nastavku meča tim SSSR se budi, preokreće rezultat i u 28. minutu vodi 62:54. Tada dolazi do prekretnice jer hrabri arbitri dosuđuju peti prekršaj sovjetskom divu Tkačenku, i sve se okreće u korist Jugoslovena. Usledio je neverovatan finiš, svega 27 sekundi pre kraja na semaforu je stajalo  81:77 za  Jugoslovene, a sudije su svirale prekršaj nad Radovanovićem. Tadašnja pravila su dozvoljavala ekipi da izabere da izvede loptu sa strane, ili da šutira slobodna bacanja. Žeravica je kasnije da je podlegao pritisku igrača i dopustio Radovanoviću da šutira penale, a on je promašio sva tri puta. Protivnik je posle toga poentirao, pa Jugosloveni prilikom ubacivanja lopte opet greše, a Jovajša grabi loptu, kreće u prodor i sudije presuđuju da je bio faul nad njim i donosi izjednačenje. Zatim je Kićanoviću dosuđen faul u napadu, ali srećom, SSSR nije uspeo da u pet sekundi postigne pobedonosni koš. U produžetku su Sovjeti psihološki pali, što su plavi, predvođeni Dalipagićem iskoristili i taj deo dobili 20:10 i zabeležili konačan trijumf 101:91. Puleni Ranka Žeravice pokazali su izuzetnu mentalnu snagu. Kao i na prethodnim utakmicama najefikasniji su bili Dalipagić (28) i Kićanović (22).

Kao i sama utakmica, bila je burna i konferencija za štampu posle nje. Iako je prvo nahvalio iskustvo i kvalitet našeg tima, sovjetski selektor, pukovnik Aleksandar Gomeljski je imao primedbe na suđenje na njihovom terenu i prozvao Borislava Stankovića.

Uvaženi generalni sekretar FIBA Borislav Stanković godinama već sedi na svakoj važnijoj utakmici Jugoslovena u prvom redu i direktno utiče na sudije i njihovo deljenje pravde. Tako je bilo ranije, tako i večeras“, poručio je Gomeljski , a Stanković je odreagovao gospodski, u svom stilu, nije želeo da komentariše ovu izjavu.

Selektor sačuvao zapisnik sa finala

Posle drugog trijumfa nad Italijanima i osvajanja zlatne medalje na OI u Moskvi 1980. godine dogodila se neočekivana stvar, izgubljen je zvanični zapisnik sa finalnog meča! Godinama kasnije ustanovljeno je da se papir zlata vredan nije nalazio u arhivi FIBA, a još manje kod čelnika azura, kojima nije bilo do sećanja na taj poraz.

Međutim, uspomenu na ogroman uspeh sačuvao je pedantni selektor legendarni Ranko Žeravica. Brižljivo je čuvao jedan od primeraka zapisnika, koji je posle finalne utakmice pripao Jugoslovenima, a ostala dva, koja su, dakle, bila vlasništvo FIBA i Italijana, volšebno su nestala.

Bila je to još jedna potvrda Žeravičine posvećenosti voljenom poslu, ostao je upamćen kao stručnjak koji je jugoslovenske košarkaše vodio do najvećih podviga, a znao je da sve uspehe ceni i poštuje na pravi način, pa je zahvaljujući njemu sačuvan i dokument, svedočanstvo o osvajanju jedinog olimpijskog zlata.

Takođe, poznato je da je Žeravica za vreme trofejnog puta sakupio imponzantnu arhivu, od koje će veliki deo da bude smešten u „Muzeju Ranko Žeravica“ u Novom Miloševu, čije otvaranje je planirano za početak septembra.

Na utakmici sa Brazilcima Jugosloveni su igrali pomalo nervozno, a rivalu je taj meč bio presudan za borbu za bronzu. Posle minus dva na poluvremenu Jugosloveni su konsolidovali redove, uspeli da povedu u 28. minutu 69:63, ali rival je napravio preokret i četiri minuta pre kraja poveo 85:78. U dramatičnom finišu, pri vođstvu Brazila 94:95, tri sekunde pre kraja napravljen je prekršaj nad Mirzom Delibašićem, koji pogađa koš oba puta sa linije penala. Brazilci bacaju loptu na protivničku polovinu, Ćosić, iako je loptu mogao da uhvati, udara je šakom i izbacuje u aut. Ostalo je devet stotinki, Brazilci ubacuju loptu sa strane, šutiraju i promašuju. Međutim, posle pobedničkog slavlja Jugoslovena Brazilci protestuju zbog Ćosičevog izbacivanja lopte pesnicom, što navodno nije dozvoljeno (?!). Posle desetak minuta sudije odlučuju da se one tri sekunde ponovo odigraju, na zaprepašćenje stručnog štaba plavih. Jugosloveni su vraćeni iz svlačionice da ponovo odigraju tri sekunde, koje srećom nisu donele nikakvu promenu. Sudijski pokušaj da na mala vrata odvede Ruse u finale je propala.

A finale za anale počelo je ubojitom igrom Italijana, a zatim serijom Jugoslovena 10:0. Na poluvremenu je bilo 42:37 za SFRJ, a u drugom delu su Italijani prišli na 56:53, ali je to bilo sve što su uradili, a Jugosloveni su do kraja susreta navijačima i sebi priuštili i nekoliko egizibicija, dodavanja iza leđa, zakucavanja… Na kraju trijumf 86:77 i prva (i jedina) zlatna medalja Jugoslavije na OI.

Jedina mrlja na toj istorijskoj utakmici bila je povreda Dragana Kićanovića, samo šest sekundi pre kraja. Kićanovića je grubo faulirao Dino Menegin kolenom u butinu, a jugoslovenski as je iznet sa terena i zbog toga je pauzirao nekoliko meseci. Ostalo je upamćeno da nije mogao da se popne na pobedničko postolje, već je umesto njega medalju uzeo njegov najbolji drug Zoran Moka Slavnić.

Večiti nestašni dečko u redovima jugoslovenske reprezentacije Moka Slavnić na originalan način je reagovao u šampionskom slavlju, kada je stigla telegram čestitka od predsednika Predsedništva SFRJ Cvijetina Mijatovića, koji je na tu funkciju stupio posle smrti Josipa Broza Tita.

Telegram nas je sve oduševio i odmah smo spontano zapevali naše borbene pesme“, poručio je Moka Slavnić u karakterističnom, šeretskom stilu.

Olimpijsko zlato se naziralo dve godine ranije na SP u Manili kada su se Jugosloveni osvojili planetarni vrh i potvrdili da dolaze iz zemlje, koja je već uveliko važila za košarkašku velesilu. A kovalo se i na šampionatima Evrope 1975 (Beograd) i 1977. (Lijež), kada je Jugoslavija takođe bila šampion. Zlatna generacija je iz takmičenja u takmičenje napredovala težeći savršenstvu. I to je dostigla. Na SP u Manili je do trona stigla bez poraza, a isto tako i na OI u Moskvi. A sve je to na svoj način doživeo i sjajni centar čuvenog jugoslovenskog zlatnog tima, Ratko Radovanović.

Tada nismo odmah bili svesni dimenzija tih uspeha, tek sa neke ozbiljnije vremenske distance smo shvatili koliki je značaj toga što smo uradili. Na Filipinima smo imali devet od devet, a u Moskvi osam pobeda na isto toliko utakmica“.

Svi ti uspesi zaslužuju posebno divljenje ako se zna protiv kakvih rivala se igralo i konkretno sa kakvim kolosima se Radovanović borio u reketu.

Tkačenko je bio jak kao zver, a 225 centimetara visok sa 140 kila, a ja pedalj niži i 30 kilograma lakši. A bio je tu i Belostenji sa 215 centimetara. Generalno, imao sam sreću da tako mlad, sa 24 godine, uđem u petorku, a u našoj reprezentaciji su bili i Ćosić, Žižić i Jerkov. Posle uspeha na prethodnim takmičenjima na OI u Moskvi smo već predstavljali mašineriju u kojoj je sve besprekorno funkcionisalo. Žao mi je što smo na narednim Olimpijskim igrama, 1984. u Los Anđelesu, poraženi od Španije. Zbog tog poraza se nismo sastali sa reprezentacijom SAD, koju je tada predvodio Majkl Džordan i koji se posle tih Igara u kompletnom sastavu preselio u NBA ligu“.

Čuveni jugoslovenski centar je izlazio kao pobednik i iz duela sa legendarnim divom italijanske reprezentacije Dinom Meneginom.

Bila je to velika borba, ali fer. Međusobno smo se poštovali. Igrao sam Italiji četiri godine i nikada nisam imao problema u duelima s njim. Bio je borben i oštar, ali korektan, sve je ostajalo u granicama fer- pleja, nije bilo nekakvih podvala. Menegin je bio košarkaški gospodin. Imao sam teške duele i sa Rusima, Miškinom i Belostenjijem i drugim džinovima, ali nisam se plašio, jer sam u sve to ušao mlad i željan izazova. Bio sam srećan što sam dobio priliku da se nadigravam sa najboljim centrima tog doba“, prisetio se, svojevremeno, Ratko Radovanović.

Zlatni sjaj jugoslovenskih heroja traje 41 godinu. Greje ovo podneblje dok se čeka ponovno buđenje muške reprezentativne košarke. I neke nove podvige. To im sudbinski i genetski pripada. „Muško zlato“ je sa prostora bivše SFRJ samo privremeno odsutno…

Komentari

Vaš komentar