Fidel navija za tebe – kako da ne budeš najbolji bokser?!

Japanski vrt 25. jul. 202110:00 > 10:262 komentara
Podeli:
Teofilo Stivenson
Guliver Image / Image ID: 0002609680

Kuba je svetu podarila salsu, cigare i rum – i to je sve super. Ali, ako ste i malkice pomereni, kao svi mi koji volimo borilačke sportove, Kuba za vas ima drugačiju konotaciju. Nekadašnja španska kolonija je bez premca najveća svetska fabrika amaterskih boksera.

Ostrvo koje naseljava oko 11 miliona stanovnika planeti je podarilo desetine olimpijskih bokserskih šampiona. Tokom 20. veka Kuba je postala sinonim za najvkalitetniji amaterski boks, a škole u Havani i drugim gradovima i danas štancuju prvaka za prvakom.

Kako?

Olimpijske igre:

Kako je tako mala država na višem nivou od SAD, Rusije, Meksika, Velike Britanije i mnogih drugih bokerskih velesila? Danas je jasno – u pitanju su eltine škole na kojima počiva čitav bokserski sistem, ali i one su morale odnekud da nastanu. Da li su zaslužne samo škole koje neguju dugu tradiciju ili su uzroci ponekad i van sporta?

Kako se Kuba zaljubila u boks?

Pre Revolucije Kuba je bila često letovalište Amerikanaca i nalazila se pod ogromnim uticajem SAD. Kao neka alternativa Floridi.

Džek Džonson, tadašnji šampion sveta u teškoj kategoriji, boksovao je 1915. godine u Havani pred 25 hiljada ljudi. Bio je to najveći sportski događaj tog vremena – finale Mundijala, Superboul i otvaranje Olimpijskih igara u jednom.

Džonson je tada izgubio nokautom u 26. rundi (?!), a mnogi su potom govorili da je bilo namešteno i da je namerno pao. Da, tako je nekada izgledao boks – današnje opasnosti u ringu prilično su ništavne u odnosu na one od pre sto godina.

*Najdobronamernije savetujem da istražite što je moguće više o Džeku Džonsonu, osobi koja zaslužuje čitav jedan tekst. Da umesto stranice na Vikipediji čitate o njemu kao liku iz romana, rekli biste: „Ovo je ipak previše nerealno!“ Ipak, Džek Džonson je i te kako bio stvarna osoba.

Svi su tada na Kubi pričali o boksu i interesovanje je raslo. Međutim, nikada se do sadašnjeg nivoa ne bi razvila zaluđenost ovim sportom, da nije bilo istinskog lokalnog heroja.

Škola Kid Chocolate na Kubi
Guliver Image / Image ID: 0001508484

Elihio Sardinjas Montalvo svima je mnogo poznatiji bio pod imenom „Čokoladni Dečko“ (Kid Chocolate) – bilo je to vreme pre političke korektnosti, pa ovaj prejaki nadimak nije bio osujećen. Čokoladni Dečko je u super-perolakoj kategoriji bio dominantan od kraja dvadesetih do kraja tridesetih godina dvadesetog veka, a karijeru je završio sa skorom 136 pobeda (51 KO), 10 poraza i 6 remija. Da, tako su nekada izgledali skorovi najvećih boksera – nisu se borili dvaput godišnje, kao što je to slučaj danas (daj Bože i toliko).

Ipak, sâm skor ne oslikava koliku je popularnost Čokoladni uživao u rodnoj državi – lokalci su ga cenili jer je postao svetska zvezda, a i dalje je voleo da se vrati na rodno ostrvo i uživa u svemu što slava nosi. Posle Revolucije 1959. malo je pao u zapećak, a mnogi su govorili da je to urađeno planski, kako ekstremno dobro mišljenje naroda o njemu ne bi poljuljalo silovitost Revolucije.

Fidel – čovek koji voli sport

Fidel Kastro je odrastao kao zaluđenik za sportom i zdravim životom – trenirao je košarku, bavio se plivanjem, lovom i ribolovom, a kao i svaki Kubanac, voleo je bejzbol i boks.

Jedan od plodova Revolucije na Kubi bilo je omasvoljavanje sporta. Narod bi, prema mišljenju Komunističke partije, trebalo sport da posmatra kao sastavni deo svog (zdravog) života, ne kao puku zabavu. U uspostavljanju takve prakse veliku ulogu imao je i boks – jedan od najrasporstranjenijih hobija u državi.

Fidel Kastro
Guliver Image / Image ID: 0102657597, SW photograph

Čovek zadužen da ustanovi sistem amaterskog boksa na Kubi bio je Alsides Sagara Karon – ključna osoba za neshvatljiv nivo uspešnosti kubanskog boksa na Oilimpijskim igrama i drugim šampionatima. Sagara je u mladosti bio bokser, ali je zbog astme morao da završi karijeru – radio je kao automehaničar pre Revolucije, a potom mu je poveren zadatak organizacije čitavog bokserskog programa jedne države. Iako se ovaj prelaz čini malo naglim iz današnje perspektive, rezultati govore da je Sagara briljantno obavio svoj zadatak. Nekadašnji mehaničar je imao viziju – Kuba će se u potpunosti okrenuti amaterskom boksu.

Sport je pravo svakog čoveka, a ne izraz individualne moći pojedinca. Poenta amaterizma je masovno upražnjavanje, a poenta profesionalnog boksa profit“, govorio je Sagara.

Malo se šta može zameriti takvom stavu – u vremenu u kojem se sintagma „ulaganje u sport“ razvlači po medijima iz dana u dan, zaboravlja se šta zapravo ulaganje u sport znači. Da li je to gradnja ogromnog stadiona vrednog na stotine miliona evra? Ili omogućavanje svakom detetu da se bavi sportom, bez obzira na to koliko mu roditelji zarađuju? Deluje da odgovor nije težak.

Kako je Sagarin genijalni plan funkcionisao? Razgranata mreža skauta išla je zemljom i regrutovala najtalentovanije dečake. Ti klinci su se zatim obučavali na akademijama koje su nudile vrhunske uslove za siromašnu zemlju kakva je Kuba. Sa tačke gledišta zapadnog sveta, pocepane rukavice i vreće svakako ne deluju toliko primamljivo, ali vreme koje se deci posvećuje i nivo bokserskog znanja koji dobijaju prevazilaze tehničke nedostatke.

boks na Kubi
Guliver Image / Image ID: 0082958081

Osim učenja o borbi, neizostavni deo obrazovanja jednog kubanskog boksera su i predavanja o socijalizmu i rodoljublju. Momci su od samih početaka vaspitavani tako da im cilj bude predstavljanje svoje zemlje i ostvarivanje uspeha za nju, a ne finansijska dobit. Zato je i broj Kubanaca koji su rešili da odu u SAD i postanu profesionalci veoma mali u odnosu na one koji su ostali na rodnom ostrvu.

Sagara, mozak čitave operacije, tokom godina uspešnog rada dobio je verovatno najprikladniji mogući nadimak na španskom jeziku – „El Maestro“.

Najuspešniji prozivodi „Programa“

Ko su „najveći sinovi“ kubanskog programa? Ima ih mnogo – Kuba je na 11 Olimpijskih igara osvojila više od sedamdeset medalja u boksu. Da iz političkih razloga nisu bojkotovali Igre u Los Anđelesu 1984. i Seulu 1988. godine, taj broj bi verovatno bio daleko viši.

Dvojica najpopularnijih boksera svakako su kraljevi teške kategorije – Teofilo Stivenson i Feliks Savon. Zamislite samo, da nije bilo spomenutog bojkota, vrlo je moguće da bi Kuba od 1972. zaključno sa 2004. godinom bez prestanka imala olimpijskog prvaka u najtežoj diviziji!

Olimpijske igre:

Stivenson je bio ideal kubanskih vlasti – „Gospodin Savršeni“, neko sa kim su Kubanci mogli da se identifikuju sa jedne strane, ali i neko na koga su se ugledali. Bio je trostruki olimpijski prvak u teškoj kategoriji – u Minhenu 1972, Mnontrealu 1976. i Moskvi 1890. godine je počistio konkurenciju. Da nije bilo spomenutog bojkota, imao bi ogromnu priliku da postane petostruki olimpijski prvak!

Na Kubi je bio personifikacija sporta, Fidelov miljenik i sportista kojim se čitava nacija ponosila. Posle demonstracije sile u amaterskom boksu svi su želeli da ga vide u profesionalnom ringu. U mnogo navrata su vođeni pregovori oko Stivensonove eventualne borbe sa Muhamedom Alijem u SAD, ali na kraju Kubanac nije prihvatio te milionske ugovore.

Ostao je u amaterskom boksu, gde je nizao zlato za zlatom. Svetski prvak je bio i u Beogradu 1978. godine, a u finalu je bio bolji od Subotičanina Dragana Vujkovića. Život je završio živeći prilično skromno u Havani, a sahranjen je uz najveće nacionalne počasti.

Teofilo Stivenson
Guliver Image/Image ID: 0002609677

Iako možda nikada nije dostigao Stivensonovu slavu na Kubi i u čitavom svetu, jednako kolosalne rezultate postigao je i njegov naslednik – Feliks Savon.

Poznat pod nadimkom „Veliki klinac“, Savon je takođe „mleo“ konkurenciju pred sobom osvojivši zlata u Barseloni 1992, Atlanti 1996. i Sidneju 2000. godine. Fizički je verovatno bio i snažniji od Teofila, imao je razorniju moć nokauta. Povukao se sa 33 godine, ostao da radi u „programu“, a i on je imao ponude slične Teofilovim.

Često se govorilo o tome da mu nude veliki novac da dođe u Ameriku i odradi meč po profesionalnim pravilima sa Majkom Tajsonom, ali Savon na kraju nije pristao.

Kada je grupa „Manic Street Preachers“ 2001. godine postala prvi rok-bend koji je nastupio na Kubi, pesmu „You Love Us“ posvetili su upravo Savonu. Na koncertu održanom u prigodnom nazvanom pozorištu „Karl Marks“, prisutan je bio i Fidel Kastro.

Trenutno Savonov život definitivno ne ide u dobrom smeru – naprotiv! U 2019. godini uhapšen je pošto je optužen da je silovao maloletnog dečaka, kako su preneli kubanski mediji, ali opširnijih informacija o tom slučaju u skorijem periodu nema.

Feliks Savon
Guliver Image / AP Photo/Franklin Reyes

Da li je sve baš tako bajno?

Kuba svojim građanima nudi brojne pogodnosti i u određenim aspektima zaista istinski brine o boljitku svog naroda. Način na koji poimaju sport deluje egzotično u današnjem zapadnjačkom društvu, a zapravo je takav način razmišljanja u skladu sa realnim potrebama ljudi, što je divno.

Međutim, u nekim drugim društvenim segmentima jasno je da život na Kubi nije lak. Sećam se kada sam u jednoj firmi za kolegu imao momka sa Kube, koji je neko vreć neko vreme živeo u Beogradu. Pitao sam ga šta je na Kubi nacionalna hrana, nešto što vole da jedu na okupljanjima itd.

Znaš, na Kubi nema toliko mnogo hrane kao što ima ovde, nije to baš isto“, sećam se da mi je rekao i naterao me da se zamislim.

Kubanski sport, koji zaista može da bude uzor brojnim bogatijim zemljama, ima i svoje tamnije strane. Mnogi su tokom godina dovodili u pitanje koliko je učešće talentovanih klinaca u Sagarinom programu dobrovoljno ili, preciznije, koliko je iznuđeno siromaštvom.

Feliks Savon
Guliver Image / Image ID: 0007828434

Uvek su postojale određene sumnje u odluke Stivensona, Savona i brojnih drugih da se ne oprobaju u profesionalnom ringu. Da li je ljubav prema Kubi i amaterizmu bila baš tolika da se ne oprobaju na novom nivou? Ili su i neki drugi, ne nužno sportski, faktori uticali na njihove odluke?

Primer Džoela Kasamajora, koji je pred OI u Atlanti 1996. godine otišao u SAD, govori o tome da kubansko društvo nije blagonaklono gledalo na takvu vrstu izbora. Njegova porodica trpela je veliki pritisak, a čitava operacija odlaska u SAD praktično je obavljena tajno.

Tu već zalazimo u sfere koje nisu nužno sportske, ali već dobro znamo da sport na najvišem nivou nije samo sport.

Čemu nas priča o boksu na Kubi podučava?

Kubanski boks je, uprkos svemu što mu se može zamisliti, jedna lepa priča.

Kroz istoriju su uspeh kubanskog amaterskog boksa novinari opisivali kao spoj sovjetske funkcionalnosti i karipske lepršavosti Čokoladnog dečka.

Ipak, lično mislim da broj olimpijskih medalja nije ono zbog čega treba da se divimo i duboko poštujemo Sagarin sistem. Kubanci su nam poručili nešto mnogo bitnije u ovih zbunjujućih pedesetak godina – konzumiramo sport na pogrešan način.

Uspešni sportisti i te kako mogu da žive kao „normalni“ ljudi, iako su svetski uspešni – Stivenson, Savon i ostali nisu živeli kao lordovi dok se oko njih narod mučio da zaradi za najosnovnije. To je rezervisano za neke druge države.

Sport je nešto u čemu svi učestvujemo, nešto što nam pored zdravlja i zabave donosi i osećaj zajedništva. Malo je reći da to danas često nije slučaj.

Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)

Komentari

Vaš komentar