Japan i džudo: Večna slava ili figurativna smrt

Japanski vrt 28. jul 202112:00 > 20:342 komentara
Podeli:
Nemanja Majdov
Guliver Image/AP Photo/Vincent Thian

Kada se japanska civilizacija posmatra spolja, može delovati čudno. Iz naše „zapadnjačke“ perspektive najčešće i jeste čudna. Da li je to posledica vekova izolacije, silovitog tehnološkog napretka sa kojim su se Japanci naprasno suočili ili nešto treće? Nemamo pojma...

Olimpijske igre:

Ono što znamo je da Japanci u svojoj kulturi gaje određeni nivo poštovanja prema drugima – izuzetno se nepristojnim smatra nametanje mišljenja. Zbog toga će Japanci uraditi sve što mogu da se vi ne biste osetili neprijatno – poenkad to ide i do komičnih granica.

Sa druge strane, društvene norme u Japanu ponekad diktiraju barijere koje su neobjašnjivo rigidne – sa nekim stvarima ni slučajno nema šale. Jedan od fenomena na koji se takva praksa u Japanu nesumnjivo odnosi jesu tradicionalne borilačke veštine.

Sa njima definitivno nema šale. Japansko društvo sebe smatra iznadprosečno progresivnim i liberalnim, ali samo u određenim aspketima. Ako se dotaknete pogrešne mete, ako dovedete u pitanje nešto što ne bi trebalo, javnost neće oklevati da vas satanizuje.

Deluje surovo, i jeste surovo, ali da u Japanu nema takve prakse, danas ne bismo imali karate, aikido, džijudžicu, sumo, kendo – veštine popularne u čitavom svetu. Ipak, verovatno se nijedna japanska tehnika borbe nije toliko efikasno proširila planetom kao džudo.

Šta džudo predstavlja za Japance?

Šta je džudo? Sa „zapadnjačke“ tačke gledišta, to je olimpijski sport u kojem se dvoje takmičara trude da savladaju protivnika tako što će ga baciti na pod.

Iz japanske perspektive, džudo je skup probranih tehnika, koji sa sobom nosi godine fizičkog, mentalnog i moralnog usavršavanja. Pogađate ispravno – džudo je definitivno jedna od onih stvari sa kojima nema šale.

Džudo je u svojoj suštini, baš kao i mnoge druge veštine, duboko ceremonijalizovan. On je nastao u 19. stoleću, ali korene vuče još iz srednjeg veka. Džudo-javnost je, ne treba naglašavati, izuzetno kruta i ne gleda blagonaklono na pokušaje inovacije. Od 1964. godine džudo je olimpijski sport i dostupan je svima, a ipak Japanci tačno znaju kako se džudo konzumira i odstupanja ne prihvataju ni u kom slučaju.

Raphael Dias, Getty Images Sport

Dobar primer za takav odnos javnosti prema džudou je Satoši Iši, danas hrvatski MMA borac. On je odrastao u Osaki, a kao dečak je pod budnim okom oca počeo da se bavi džudom. Rastao je i silovito napredovao, pa je Iši na Olimpijskim igrama u Pekingu kao 22-godišnjak osvojio zlatnu medalju u kategoriji preko 100 kilograma. Doneo je Japanu zlato u „domaćem sportu“, sigurno je bio ogromna zvezda i izuzetno voljen u toj ostrvskoj državi, zar ne?

Zapravo, Iši je bio konstantno izložen kritikama jer njegov stil borbe nije bio u skladu sa tradicionalnom filozofijom. Bio je previše praktičan, odvojen od istinskog japanskog nasleđa i samim tim meta osuda. Iši je u više navrata govorio da nije mogao da podnese konstantnu negativnost, uprkos sjajnim uspesima koje je postizao. Pohađao je izuzetno stroge džudo-akademije da bi došao do vrha, ali nije bio voljen – nije se borio „kako bi trebalo“. Nema šale.

Iši je u međuvremenu postao MMA borac, preselio se u Zagreb, razveo se (okej, to možda nema nikakve veze sa bilo čim), dobio hrvatske papire i odrekao se japanskog pasoša.

Satoši Iši
Guliver Image / Image ID: 0003872271

Ovde me svi vole“, govori često simpatični tešakaš, koji je nastupao u mnogim svetskim MMA promocijama.

Nije dovoljno prakitkovati džudo sa ciljem da budete uspešni, već to morate da radite sledeći izvesna nepisana pravila. To japansko „stanje uma“ odlično opisuje dokumentarac „Jiro Dreams of Sushi“ – film prati kuvara koji je čitav život posvetio sušiju. On koristi apsolutno svaki budni momenat kako bi usavršio svoj zanat suši-majstora, ali istovremeno prati stroga pravila igre. Na sličan način se gleda i na borilačke veštine.

Kako džudo „radi“?

Ukratko, džudo je stvorio Kano Džigoro 1882. godine tako što je prilagodio drevnu disciplinu džudžucu. Džigoro je išao po svetu i promovisao džudo – bio je visok 158 centimetara, ali je zahvaljujući tehnici uspevao da na pod baci daleko veće protivnike na opšte ushićenje prisutnih. Svi koji su mogli da ga vide na delu bili su zadivljeni.

Džudo je ubrzo počeo da dobija oblik koji danas prepoznajemo – takmičari nose plavi ili beli „džudogi“ i bore se sa namerom da jedan drugog bace na leđa. To je bila originalna ideja Džigora Kana – bitka bez kategorija i sistema poena u kojoj odlučuje isključivo nivo veštine boraca.

Vremenom je džudo rastao, pravila su evoluirala, a njegova „upotrebna vrednost“ bila je sve očiglednija. Iz njega su, makar delimično, nastali brazilski džijudžicu, sambo, krav maga, ARB, MMA, „shoot wrestling“ i mnogi drugi sportovi.

Olimpijske igre:

Kako jedan džudoka pobeđuje drugog? Idealni način pobede je „ipon“, obaranje koje u sebi sadrži tri elementa – brzinu, snagu i prizemljivanje rivala na leđa. Ipon je džudo-ideal, onako kako bi trebalo da se pobeđuje, kako je Kano Džigoro to zamislio. Ipon dolazi iz drevnog samurajskog „ubij ili budi ubijen“ – pobeda iponom je najlepša od svih pobeda, a poraz iponom figurativna smrt.

Da ne bude zabune, postoje još neki načini pobede iponom – pored specifičnog rušenja „sa tri aspekta“, direktnu pobedu donose vam držanje protivnika na leđima 20 sekundi, poluga na ruci koja rezultira sabmišnom (predaja protivnika) i sabmišn gušenjem.

Međutim, takav trijumf nije uvek moguć – nekada rušenje ispunjava samo dva od tri elementa, nekada do rušenja skoro pa da ni ne dođe. Zato postoje „vazari“ (zahtev koji ne ispunjava sve uslove da bi bio ipon, tzv. „poluipon“), „juko“ (ukinut 2017. godine), „muko“, različiti elementi koji dovode do „jusei gači“ – pobede na bodove.

Kako vreme prolazi, pravila se prilagođavaju, a borci su sve više tehnički i tatički obučeni – iponi su daleko ređi nego što su bili. Na Olimpijskim igrama gledamo najbolje od najboljih – to su dueli u kojima mnogo češće o pobedniku odlučuju taktička prilagođavanja, nego spektakularna „filmska“ bacanja.

Smrt ipona – smrt za „pravi“ džudo?

Danas postoje suprotstavljene škole u džudo-svetu – u Japanu su zastupljenije one tradicionalnije, a u ostatku sveta, u Francuskoj na primer, one pragmatičnije.

Japancima je jasno da ostvarivanje ipona neće uvek biti moguće, ali tamošnja javnost zahteva da se iponu bez izuzetka stremi. To je tradicija koja nit vuče iz doba samuraja i „puke“ promene pravila Svetske džudo federacije neće promeniti način na koji se ova veština shvata.

Zato je Japancima, više nego bilo kome drugom, stalo do toga da se sve meri kroz ipon – ishod prave bitke. Opcije su veličansveni trijumf i figurativna smrt.

Zapadna društva modernog doba zavolela su džudo, to je izvesno. Ipak, džudo-skorojevići su tumačeći pravila shvatili da jurenje ipona donosi manju šansu za pobedu nego neke novije, malo opreznije strategije. Zapadni svet zanima isključivo uspeh, a sredstva i estetski momenat nisu jednako bitni kao Japancima.

Tedi Riner
Guliver Image/AP Photo/Michel Spingler

Ja uvek pokušavam da pobedim – da li će to biti ipon ili neki drugi način, nije mi bitno“, izjavio je jedan od najveih svih vremena, francuski gorostas Teni Riner.

Sa druge strane spektra nalazi se Japanac Kosei Inoue – 2005. godine nastupio je u finalu „Kano Džigoro međunarodnog kupa“, elitnog takmičenja za koje se prijavljuju najbolje džudoke sveta. Sâm Inoue iza sebe je imao bogatu karijeru tokom koje je bio i svetski prvak – dakle, vrh džudo-piramide. U petoj sekudni duela je krenuo po ipon, ali je prilikom zahvata doživeo ozbiljnu povredu – pokidao je grudni mišić i bio je u velikim bolovima.

Ipak, Inoue je nastavio da se bori sa protivnikom iz Belorusije na jedini način koji je bio moguć – jureći ipon. Dva i po minuta kasnije je uspeo u svojoj nameri – došao je do pobede iponom, a potom se mesecima oporavljao od povrede. Nije mu to palo nimalo teško.

Kosei Inoue
Guliver Image / Image ID: 0003471687

Izbor za džudo: budućnost ili prošlost?

Mnogi su zamerili Međunarodnoj džudo federaciji „IJF“ što je današnji džudo često neprepoznatljiv u odnosu na izvorni. IJF je ukinula hvatanje nogu kako bi ubrzala borbu i učinila je prijemčivijom gledaocima, a mnogi kritičari kažu da to nije u skaldu sa tradicijom sporta. Velika zamerka je da je džudo sve dalji od vizije koju je imao Kano Džigoro.

Da li IJF uništava džudo, tj. da li ga čini neupotrebljivim za bilo šta drugo osim za takmičenje na OI? Da li džudo gubi svoju upotrebljivost? Sa druge strane, da li IJF treba kriviti? Oni pokušavaju da se postaraju da džudo i dalje bude olimpijski sport jer je to ključno za opstanak na visokom nivou, na kojem ovaj sport svakako jeste.

Da li džudo treba da nastavi evoluciju ili da se vrati korenima? Za kraj, možda je najbolje podsetiti se reči čoveka zbog kojeg danas na Oilimpijskim igrama gledamo okršaje na tatamiju.

Džudo nije samo sport ili igra. Ja na njega gledam kao na princip života, umetnosti i nauke. Zapravo, to je sredstvo kulturnog ostvarenja pojedinca.“

Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)

Komentari

Vaš komentar