Povratak 57 godina u prošlost

Japanski vrt 22. jul. 20218:001 komentar
Podeli:
Sakai Jošinori
AP Photo

Posle 57 godina najveća sportska planetarna smotra se vraća u zemlju izlazećeg sunca. Stiže u znatno drugačiji Tokio u odnosu na ono što je taj grad bio te 1964. godine, kada su u njemu održane prve Olimpijske igre na tlu Azije.

To je, inače, prvobitno trebalo da se desi 24 godine ranije, ali su Igre 1940. godine otkazane zbog II svetskog rata. I to su, srećom, jedine Olimpijske igre koje su otkazane kroz istoriju, iako je ista sudbina zbog pandemije koronavirusa pretila i ovima koje nas čekaju od 23. jula do 8. avgusta u prestonici Japan.

Tokom ovih 57 godina, zemlja izlazećeg sunca je dva puta bila domaćin Zimskih olimpijskih igara – u Saporu 1972. i Naganu 1998. U Aziji je ta čast da ugosti najbolje sportiste na svetu pripala još Seulu 1988. i Pekingu 20 godina kasnije, kao i Pjongčangu, ako se uzmu u obzir i zimski sportovi. Priču o tome ćemo ostaviti za neku drugu priliku, a sada se vraćamo skoro šest decenija u prošlost, kada je Japan dobio priliku da svoju modernost predstavi svetu i pokaže da je rat ostavio iza sebe.

Simbol toga najbolje se ogledao u paljenju olimpijskog plamena na Nacionalnom stadionu Japana. U štafeti nošenja baklje od Olimpije do Tokija, dugoj oko 26.000 kilometara, učestvovalo je oko 100.000 ljudi, a poslednji među njima bio je 19-godišnji Sakai Jošinori, koji je rođen 90 minuta pošto je pala atomska bomba na Hirošimu, nedaleko od njegovog rodnog mesta, 6. avgusta 1945. Kada je Sakai zapalio plamen na stadionu, pošto se popeo uz 163 stepenika na tribinama, to je bio znak da se puste na hiljade golubova, koji predstavljaju simbol mira.

Tokio 1964
Kyodo via REUTERS

Sama modernost je stigla uz veliku cenu, u bukvalnom smislu, pošto su to bile „Olimpijske igre od trilion jena“. U to vreme su bile najskuplje u istoriji kada se izme u obzir bruto domaći prizvod (GDP), a u međuvremenu su ih pomerile one održane u Atinu četiri decenije kasnije. Videćemo kakav će slučaj biti sa ovogodišnjim izdanjem, s obzirom na odlaganja, a i izostanka publike… Najviše novca uloženo je u infrastrukturu, u šta spada i Tokaido linija brzog voza, koja je povezala prestonicu i Osaku, koja se, doduše, tokom godina i te kako isplatila.

Ono što je sigurno, Tokio je bio u potpunom rasulu pre nego što je dobio organizaciju Igara i praktično nije ni imao čime da privuče strance. Mnogi su grad opisivali kao previše prljav, da je zagađenost vazduha bojila sunce u crveno, dok su se ulice raspadale. Uz to, iako je šest godina ranije bio domaćin Azijskih igara, grad nije imao dovoljno sportskih borilišta da bi bio domaćin najvećeg svetskog sportskog takmičenja, ali je uprkos tome dobio domaćinstvo.

Mali broj sportskih borilišta, uključujući Nacionalni stadion, izgrađeno je zbog Azijskih igara, a sve ostalo baš za Igre 1964. I sve je učinjeno zarad višeg cilja – da se pokaže da je Japan na savršenom putu da postane vodeća ekomonska sila, a usput promoviše grad koji je doživeo potpuni preobražaj. Šinkansen je možda i najviše uticao na modernizaciju, pošto su uz prugu izgrađeni i novi bulevari, ali i zgrade u futurističkom stilu, koje su i danas simbol Tokija.

Tokio
REUTERS/Kim Kyung-Hoon

Jedan od glavnih simbola Tokija koji je nastao u to doba svakako je Jojogi park, u kojem se nalazi hala delo slavnog Kenza Tangea, jednog od najznačajnijih arhitekata XX veka. Sam spoljašnji izgled dvorane je bio ispred vremena, što se vidi po zakrivljenom krovu koji je bio oda japanskoj estetici jer podseća na tradicionalne hranove, uz moderan začin. U njoj su održana takmičenja u košarci, plivanju i skokovima u vodu. Još jedna građevina koja datira iz tog doba je Olimpijski most, čija izgradnja je završena tek nekoliko dana pre početka Igara, u cilju povezivanja Nacionalnog stadiona i Olimpijskog sela.

Nisu, ipak, sva takmičenja održana u centru Tokija, naprotiv. Biciklisti su se, na primer, takmičili na zapadu grada, u predgrađu Hačioji, a velodrom je bio privremena konstrukcija, koja je rasklopljena odmah posle Igara. U Komazava olimpijskom kompleksu održana su takmičenja u fudbalu, hokeju na travi, odbojci i rvanju, a još na desetine borilišta širom grada ugostilo je najbolje sportiste na svetu.

Ono što je glavni utisak jeste da su organizatori tih Igara akcenat stavili na to da se unapredi život građana Tokija, a ne da iza njih ostanu samo građevine. Najpoznatija od njih je svakako Nacionalni stadion, inače često korišćen za razne sportske događaje i koncerte, ali on više ne postoji u istom obliku – srušen je pre šest godina, a na tom mestu je izgrađen novi. Od starog je ostao samo takozvani kotao koji je čuvao olimpijski plamen koji je goreo od 10. do 24. oktobra te 1964. godine.

Sakai Jošinori
The Yomiuri Shimbun via AP Images

Zanimljivo je da su mnogi odbijali da naprave taj kotao, pošto je cena koju su organizatori nudili bila nekoliko puta niža od one koju su svi tražili, a na kraju je Manosuke Suzuki pristao da to napravi sud od preko dva i po tona, visok dva metra. I nije uspeo, pošto je jedan zavrtanj napravio nepopravljivu štetu, a umro je nedelju dana kasnije. Njegovi sinovi su preuzeli taj posao na sebe i pošlo im je za rukom ono što njihovom ocu nije, a potom su popravili i prvi kotao, koji danas zauzima počasno mesto u Aoki parku.

A na samim borilištima, ukupno 5.151 sportista iz 93 zemlje se borilo za olimpijska odličja, a među njima izdvojilo se nekoliko. Američki plivač Don Šolender ispisao je u to vreme nove stranice istorije osvojivši četiri zlata, po dva u individualnim disciplinama i štafetama, a usput je postavio tri svetska i jedan olimpijski rekord. Njegov sunarodnik Bob Hejs trijumfovao je na 100 metara impresivnim vremenom od tačno 10 sekundi, čime je izjednačio svetski rekord. Takođe se okitio i zlatom u štafeti 4×100 metara, a procenjeno je da je svoju deonicu pretrčao za 8,8 sekundi. Posle Tokija se povukao iz atletike i postao vajd risiver Dalas Kaubojsa, sa kojima je osvojio Superboul 1972. godine. Hejs je i dalje jedini olimpijski šampion koji je podigao Lombardijev trofej.

U konkurenciji dama, u centru pažnje našao se duel između Larise Latinjine iz Sovjetskog Saveza i Čehinje Vere Časlovske u gimnastici. Časlovska je osvojila najsjajnija odličja u višeboju i preskoku, a Latinjina u parteru, ali se Ukrajinka okitila medaljama u svih pet disciplina. U Tokiju je završila karijeru sa ukupno 18 medalja (devet zlatnih, pet srebrnih i četiri bronzane), što je rekord koji je tek decenijama kasnije nadmašio američki plivač Majkl Felps.

Vera Časlavska
Guliver Image/UnitedArchives

Najveće iznenađenje viđeno je u trci na 800 metara, u kojoj je Britanka An Paker došla do zlata, uprkos tome što je tu disciplinu prethodno trčala samo sedam puta. Pakerova je bila specijalista na upola kraćoj distanci, ali se u toj disciplini okitila srebrom, a na 800 metara je čak postavila i novi svetski rekord. Uz njih dve posebno su se istakle još dve sportistkinje. Tamara Pres iz Sovjetskog saveza je dominirala u bacačkim disciplinama, pošto je osvojila zlata u bacanju kugle i diska i tako postala tek druga žena koja je ostvarila takav dvostruki trijumf, uz dva olimpijska rekorda. Australijska plivačica Don Frejzer je u Tokiju postala prva koja je došla do tri olimpijska zlata u istoj disciplini, pošto je slavila na 100 metara slobodno. I to je učinila pošto su je mnogi kao 27-godišnjakinju smatrali „bakom“ u svetu plivanja.

Mnogi koji su bili svedoci tih Igara opisivali su ih kao magične, koje su činile da pomisle da je sve moguće – neka tako bude i ovoga puta.

Komentari

Vaš komentar