Rio de Žaneiro 2016: Kako je Nejmar razbio kletvu

Podeli:
Nejmar
REUTERS/Ueslei Marcelino

Najvećoj fudbalskoj naciji Brazilu dugo godina falilo je samo olimpijsko zlato za kompletiranje bogate trofejne kolekcije. Pre pet godina u Riju konačno je i ono došlo.

Kada se govori o „svetim gralovima“ u fudbalu, za razliku od ostalih sportova, olimpijsko zlato nije na prvom mestu. Svakako se daleko više cene svetska, pa i kontinentalne titule (posebno evropska i južnoamerička). Ali za one najveće reprezentacije, one koje imaju bogatu kolekciju trofeja, stvar je velikog prestiža imati upotpunjen het-trik (Svetsko prvenstvo, EURO/Kopa Amerika, olimpijsko zlato). A malo je tih reprezentacija. Do 2016. to je pošlo za rukom samo Urugvaju, Italiji, Argentini, Francuskoj i Španiji.

Među njima nije bilo najvećeg – Brazila. Iako se već 1958. upisao među svetske šampione, a već tada imao i kontinentalnu titulu na kontu, koju je osvojio već 1919, Selesao je morao na kompletiranje najvećih trofeja da čeka još narednih 58 godina. Dakle, skoro 100 godina je trebalo Brazilu da kompletira titule, od osvajanja prve pa sve do poslednje. Primera radi Francuska je 1984. osvojila EURO i olimpijsko zlato i tada se upisala među velike osvajače, a samo 14 godina kasnije je kompletirala het-trik. Urugvaj je za isti period od 1916. do 1930. kompletirao het trik. Italija je to uradila za nešto više vremena od 1934. do 1968. ali ni približno kao Brazil. Španija je 1964. osvojila prvu veliku titulu, a 2010. svetskom zaokružila priču (u međuvremenu 1992. osvojeno je i olimpijsko zlato). Argentina je trofejni put sa Kope započela 1921. zatim je došla svetska titula 1978. a prvo olimpijsko zlato 2004. Dug put, ali opet je brazilski bio duži.

Činjenica je da su u ranijoj fazi Igara Brazilci daleko više pažnji posvećivali svetskim prvenstvima, ali i kada su promenili odnos prema najvećoj sportskoj manifestaciji izostali su rezultati. Prva medalja osvojena je tek 1984. u Los Anđelesu – srebro, kao i četiri godine kasnije u Seulu. Zatim su usledile dve bronze 1996. i 2008. a potom četiri godine kasnije ponovo srebro. U Londonu je Selesao ređao sve same pobede, sve do finala. A tada je Meksiko slavio 2:1 i već je počelo da se priča o olimpijskom prokletstvu velike nacije.

Brazil
REUTERS/Paul Hanna

Kako drugačije objasniti činjenicu da ekipe predvođene Didijem, Dungom, Tafarelom, Romariom, Bebetom, Ronaldom, Robertom Karlosom, Ronaldinjom od kojih su svi uspevali da se domognu svetske titule, nisu mogle makar jednom do vrha Olimpa? Sa jedne strane kao prava prilika zazvučale su prve ikada Olimpijske igre na tlu Brazila. Ali sa druge strane, tu je bila još jedna kletva. Za razliku od nekih drugih sila Brazil na domaćem terenu nije pravio velike rezultate na najvećoj međunarodnoj sceni. Jedna od najvećih patnji Brazilaca kada je fudbal u pitanju je čuveni „Marakanaco“ kada je u odlučujućoj utakmici za titulu Brazil izgubio od Urugvaja 2:1, u utakmici u kojoj mu je i remi garantovao prvu svetsku titulu, a Selesao je i vodio. Druga velika trauma dogodila se na samo dve godine od Olimpijskih igara, kada je Brazil u polufinalu Svetsko prvenstva na sopstvenom tlu doživeo istorijski debakl od Nemačke 7:1.

povezano

Nacija ne samo da se teško oporavila od tog debakla i krajnje razočaravajućeg četvrtog mesta, već je produžen trofejni post, pošto je poslednja velika titula osvojena 2007. na Kopa Amerika, a poslednja svetska 2002. Dakle, te 2016. Brazil je bio devet godina bez velikog uspeha, a od osvajanja prve svetske titule 1958. samo je period između 1970. i 1989. bio sušniji kada su trofeji u pitanju. Takođe, susretao se sa prokletstvom domaćeg terena, a povrh svega sa proketstvom Olimpijskih igara.

Pred izabranicima Rožerija Mikalea nalazila se, ajde da ne preterujemo i kažemo onu otrcanu „nemoguća misija“ ali sigurno nimalo lak posao. Posebno kada se pogleda sastav koji je imao samo pet igrača van brazilskih klubova (četiri iz Evrope i jedan iz Kine), što je najmanji broj u ovom veku. Najveća zvezda tog tima bio je Nejmar, a pored njega kakvim takvim renomeom mogli su se pohvaliti Markinjos, Rafinja, Renato Augusto, Felipe Anderson, dok su kao izuzetni talenti figurirali dva Gabrijela Žesus i Barbosa (Gabigol).

Ali Brazilci kao Brazilci. Ni svi ovi negativni predznaci nisu mogli da ih spreče da upadnu u euforiju visokih očekavanja, jer to je naprosto neminovno. Pucalo se od optimizma na sve strane, očekivalo se da Nejmar pokaže formu iz Barselone i maltene sam donese zlato. Ali ako je i bilo velikog optimizma u najavi Igara, dok su se slegli utisci sa svečanog otvaranja velika većina fudbalskih fanatika bila je u ozbiljnom stanju zabrinutosti. Prva dva kola protiv Južne Afrike i Iraka i dva remija. Oba bez golova, svakome su morali da izazovu zebnju. Ne samo da je ostavljen bled utisak, već se ekipa suočavala sa veoma izglednom eliminacijom već u grupnoj fazi.

Ekipa je pokazala ozbiljnost u poslednjem kolu i izuzetno ubedljivo savladala Dansku 4:0. Osvojeno je prvo mesto u grupi, obezbeđen plasman u četvrtfinale, javnost je, bar za kratko umirena. Ali svima je bilo jasno da ako Brazil misli da ide do kraja da mora da proradi Nejmar. Vedeta Barselone imao je samo jednu asistenciju u grupnoj fazi i sa mnogo sumnje govorilo se o njegovim mogućnostima na ovom turniru. A onda je usledio četvrtfinalni meč protiv Kolumbije, gde je rivala otvorio golom u 12. minutu, a u 83. asistirao Luanu za konačnih 2:0.

Getty Images, Laurence Griffiths

U polufinalu rapsodija protiv Hondurasa. Pobeda od 6:0 uz po dva gola i dve asistencije Nejmara i obezbeđeno drugo vezano olimpijsko finale. A rival u finalu veliki dužnik – Nemačka. Stariji Panceri radovali su se samo dve godine ranije na brazilskom tlu i proslavili četvrtu titulu šampiona sveta, prvu posle 24 godine na stadionu na kojem su jurili, poput Brazila, prvo olimpijsko zlato. A na tom putu u već ranije pomenutom polufinalu, ponizili su Selesao. A čovek u kojeg su bile uperene oči čitave nacije tada je mogao samo da gleda sa strane, zbog povrede, možda i najveći potop brazilskog reprezentativnog fudbala.

Nejmar tog letnjeg popodneva 20. avgusta 2016. nije želeo da bude puki posmatrač. Želeo je da učini sve kako ponovo ne bi lio gorke suze koje je osetio četiri godine ranije u Londonu. Već u 27. minutu spektakularnim golom iz slobodnog udarca najavio je konačan kraj čekanju poslednje velike titule. Međutim, velike pobede dolaze posle velikih muka. A one su protiv Nemaca praktično zagarantovane. Panceri su izjednačili preko Majera, a kako golova nije bilo više ni do kraja 90. ni 120. minuta odluka je morala da padne posle penal ruleta. Prvih osam izvođača, po četiri sa obe strane, bilo je precizno. Na početku pete serije odgovornost je preuzeo uz Serža Gnabrija najbolji strelac turnira Nils Petersen. Međutim, njegov šut je na opštu radost odbranio Veverton i Brazil je imao meč loptu. Očekivano, odgovornost je preuzeo Nejmar. Preuzeo ju je i pogodio. Pogodio za gotovo nestvarnu radost pune Marakane.

Krajnje nadrealna scena. Navijači najveće fudbalske reprezentacije radovali su se kao da je njihova reprezentacija osvojila prvu veliku titulu. Ono što nisu kroz istoriju uspeli veliki Didi, legendarni Dunga, Romario, Bebeto, neponovljivi Ronaldo, Roberto Karlos i Ronaldinjo, uspeo je možda i najosporavaniji fudbaler Brazila ikada. Čovek koji je već tada bio jedan od glavnih igrača Barselone, najbolji igrač finala Lige šampiona, tada samo 24-godišnjak već je bio smatran glavnim igračem petostrukog svetskog šampiona i višestrukog pobednika Kopa Amerika. I upravo zbog svega toga čovek od koga se uvek očekivalo najviše. I ništa manje. Niko mu nije odavao priznanje što je dve godine ranije sam na leđima nosio Brazil na Svetskom prvenstvu i što je sada bio onaj od koga se najviše traži. Jer to se od njega naprosto očekuje. I šta je Nejmar uradio? Ono što se od njega očekivalo. Proigrao je kada je bilo najvažnije i golovima doneo jedino što je Brazilu falilo da postane prvi među besmrtnima.

 

Komentari

Vaš komentar