Rudić za SK: Najdraža medalja sa Jugoslavijom 1983.

Vesti vaterpolo 12. maj 202015:07 > 15:20
REUTERS/Laszlo Balogh

Legendarni vaterpolo trener Ratko Rudić nedavno je odlučio da završi neverovatnu karijeru, a u podkastu za Sport Klub našem kolegi iz Zagreba Davoru Trutinu rekao je da mu je najdraža medalja osvojena sa reprezentacijom Jugoslavije 1983.

Legendarni trener u je u 72. godini definitivno stavio tačku na uspešnu karijeru, a ostala mu je žal što zbog kornavirusa sa Pro Rekom nije uspeo da završi sezonu i pokuša evropsku titulu da vrati u gradić u blizini Đenove. 

Rudić je kao igrač i trener osvojio čak 67 medalja, a sa reprezentacijama Jugoslavije, Italije i Hrvatske ima titule svetskog i olimpijskog prvaka. 

Nedostaje li vam sport, barem na televiziji? Kako kratite vreme?

„Da, sad se pokazalo koliko je sport potreban ljudima i koliko su se navikli na njega, svi bi hteli da gledaju neke sportske događaje. Tako i ja. Bio sam uključen u sport kao gledalac, ali i kao akter. To mi zaista nedostaje, kao i širem krugu ljudi. Svi se prilagođavamo, organiziramo svoje vreme prema onome što nas interesuje. Radimo na nekim stvarima koje nismo stigli kad smo bili u punom pogonu. Uvek se nađe nešto, ali kad bi bilo malo sporta, bilo bi svima lakše,“ istakao je Rudić za Sport Klub.

Karijeru ste završili u velikanu Pro Reku, iako ne na način koji ste priželjkivali, malo vas je požurila ova pandemija. Ostaje li žal što niste uspeli da dođete do velikog trofeja, do Lige šampiona?

„Da, ostaje gorak okus u ustima. Uvek u našem poslu postaviš ciljeve koje želiš da postigneš. Ja sam uglavnom ispunjavao te ciljeve, ovaj put nisam imao priliku, iako sam osvojio i prvenstvo i kup u Italiji, želja je bila da osvojim Ligu šampiona, nažalost, to je onemogućeno višom silom i naravno da ostaje žal. Ipak, ne mogu ništa, imam iza sebe mnogo trofeja, ali nekako ću preživeti.“

Motiva više sigurno nije bilo toliko, osvojili ste sve. Šta je presudilo da idete u penziju, iako ste već jednom rekli da završavate karijeru?

„Želim da izbegnem sve nesporazume. Nisam izgubio motiv za osvajanjem trofeja i za ostvarivanje ciljeva Pro Reka. Moj motiv je nestao kad je sve zatvoreno i kad je sezona prekinuta. Ja sam pre odlučio da karijeru kao trener završim u Reku, nadao sam se s trofejem, ali nisam uspeo. Imao sam itekako visok motiv za daljnjim radom, imali smo sjajnu atmosferu i dobru takmičarsku tenziju. Kad je sve stalo, onda dođe i do razočaranja, tada su mi motivi pali u vodu jer se ništa nije moglo osvojiti, a odluku o povlačenju sam već saopštio klubu i držao sam se toga.“

Najveći deo karijere proveli ste kao selektor na klupama čak pet reprezentacija, sa svakom od njih ste osvojili trofeje, s tri one najveće. S klubovima ste nešto manje radili. Kako je bilo uklopiti se u sve sredine – Sjedinjene Države, pa Južna Amerika, radili ste i u Jugoslaviji i u Hrvatskoj, kako ste sve iskordinirali?

„Ja sam u svakoj sredini imao određen način rada koji je bio i s moje strane prilagođen uslovima u kojima sam se nalazio. Želeo sam da upoznam što bolje i kulturu i mentalitet pojedinih zemalja, nastojao sam da naučim jezik i tako dalje. Ali, određene principe svog rada sam uvek održavao i negovao od svojih početaka pa do kraja. Uvek treba da se pridžavate pravila. Naravno, situacije su se menjale, u Jugoslaviji je bilo nešto drugačije, trener je imao punu moć i vladao je autokratskim stilom gde se nisu postavljala pitanja i svi su morali da izvršavaju svoje zadatke. Tada smo imali dosta organizovan sistem koji je iznedrio mnogo dobrih trenera u svim sportovima, ne samo u vaterpolu. To mi je kasnije bila nit vodilja i u Hrvatskoj i u Crnoj Gori.“

Do kojeg ste trofeja najteže došli, a možda ga niste ni očekivali, koji vam je najdraži?

„Iznenadiću vas, ali za početak ću staviti seniorske trofeje na stranu. Jedan od najdražih trofeja mi je s juniorskom reprezentacijom, vodio sam je 1983. gde su bili Bukić, Bilanović i Duhović. Tad smo prvi put u istoriji jugoslovenskog vaterpola osvojili srebro na Evropskom prvenstvu i srebrnu na Svetskom prvenstnu. Iako nisu zlatne medalje, to su bile naše prve medalje i to su bila takmičenja gde su ti mladi igrači na neki način se predstavili sjetskoj vaterpolsko javnosti i pokazali sav svoj talenat. To je i meni bila odrednica u kasnijem radu i poguralo me napred. Mnogi od tih igrača su nastavili u A reprezentaciji i mi smo nastavili s ostalim uspesima. Dakle, te medalje su mi bile vrlo bitne, bile su mi prve i možda su mi i najdraže.“

Kako se vaterpolo menjao kroz vašu karijeru i kako biste ga još promenili?

„Definitivno je napredovao najviše u brzini i snazi, to je nešto snažno. Tehnika i taktika su oduvek bili prisutni u velikoj meri, ali danas je definitivno napredovao po pitanju snage, u brzini još može da napreduje i ja sam svakako za stimulaciju po tom pitanju. Ali, treba ljudima približiti pravila, objasniti im igru i poraditi na segmentima igre da se sport približi ljudima, ljudi vole kontre i recimo borbu bekova i centara koje u bazenu izgledaju vrlo atraktivno. Mislim da određene aspekte treba zadržati, ali ipak treba da se radi na tome da sport postane još dinamičniji,“ naglasio je Rudić.

Kompletan podkast pogledajte u videoprilogu.