Ikodinović: Džordan i Brejdi najveći; Ceo život je borba

Vesti vaterpolo 25. mar 202121:26 > 22:52
Danilo Ikodinović
Printscreen

Veliki sportista i retko iskren čovek, neko ko je obeležio jednu epohu u srpskom i evropskom vaterpolu. Emisija sa njim mogla bi da traje bukvalno šest sati, ali njegovo gostovanje u novoj epizodi našeg podkasta Pod kapicom ograničili smo na “samo” dva i po sata.

Danilo Ikodinović je odgavarao na mnoga pitanja, a izdvajamo neke od najzanimljivijih odgovora.

Stravična nesreća 2008. godine, najvažnija utakmica koju si igrao u životu? Snagom volje i nečim što si naučio kroz sport, uspeo si da se izboriš. Sigurno si naučio koliko je tanka linija koja može da te odvede na onu stranu?

POVEZANE VESTI

Linija je tanka pogotovo ako je stalno diraš. Ja sam stalno dirao tu tanku liniju svakakvim glupostima. Uvek sam se vodio rečenicom ‘Ma neće to meni da se desi’.

Ko se čuva, njega i Bog čuva. Ipak, mene je sačuvao, otad sam počeo malo više da verujem u njega. Pružio mi je drugu priliku. Često sam izazivao sudbinu, to ne treba tako raditi. Kada sam otvorio oči nakon mesec dana kome, bio sam svestan da sam samog sebe doveo u to stanje, da mi niko nije kriv. Ja sam napravio glupost i sad ću da se izvučem iz toga. Imao sam podršku svih mojih kolega i prijatelja, zvali su i dolazili, kasnije sam čuo da Deki Savić i Vujasinović nisu hteli da idu na Olimpijske igre dok me ne vide.

Taj prvi period sam želeo da provedem sam. Ne treba mi niko, sažaljevanje je najgore. Posle 13 godina uspeo sam da dovedem sebe u veoma dobro psihofizičko stanje, treniram dva ili dva i po sata dnevno, četiri do šest puta u nedelji. Teretana, trčanje, skijanje. Ne bih mogao drugačije da živim. Nikada se ne bih ubio, to je kukavički. Jednostavno sam morao sebe da dovedem u stanje da drugi ne vide šta mi se dogodilo.

Sve nezgode i nesreće u životu se prevaziđu. Ostao sam na nogama, hvala Bogu, Mogao sam da postanem kvadriplegičar. Sve ide iz glave. Nama su to treneri govorili. Umoran sam? Nisi umoran, završi trening pa onda idi odmori. Stvar je glave kako ćeš prebroditi određene situacije. To se u sportu jako dobro nauči. Tu je razlika između vrhunskog, supervrhunskog i nekog prosečnog sportiste. Zašto je ostao prosečan? Jer u tim teškim momentima nije mogao da prevaziđe umor, bes i ostale prepreke.

Tako je bilo i sa mnom. Mogao sam da ostanem da ležim. ‘Jadan ja, nemam ruku, kako ću dalje?’ Ali sam rekao: Magarče jedan, sad ideš u pravu borbu. Ceo život je borba sa sobom.

Bitno je dokazivati se stalno, ali na pravi način i na pravim mestima. Budalama se ne vredi dokazivati. Budala je puno na svetu, nađu nam se često na putu, kad si mlađi onda ih teže zaobilaziš, već se sukobljavaš sa njima.  A u stvari treba ih zaobići u širokom luku.

Da li si počeo život da gledaš drugim očima, koliko si se promenio?

Jesam, promenio sam se. Počeo sam da izbegavam ljude koji su mi samo uzimali vreme i energiju. A mnogo ih je bilo. Jedno vreme su mi hranili sujetu i ego, bilo mi je super, ali onda sam shvatio da su to pogubni ljudi po mene. Više se ne družim ni sa kim ko nije vredan mene. Posvetio sam se pravim stvarima. Takođe, više ne pijem dok vozim. Ljudi to shvataju površno, ‘Šta, ja sad mogu da popijem pet piva i da vozim’. Možeš, care, da voziš, ali nema potrebe za tim. Dovodiš sebe i druge u opasnost.“

Tražio si sebe, bio si direktor Vojvodine, onda si se obreo u ugostiteljstvu?

Dobro je bilo, i jedno i drugo. Vojvodina mi je pomogla da dođem sebi. Da se opet osetim vredno, da nešto radim. Ali u našim vaterpolo klubovima sve se svodi na to da ideš okolo i prosiš pare. Da moljakaš ljude i vučeš ih za rukav. Nema ovde uređenog sistema i finansiranja sporta na pravi način. Drugo, velika je nemaština u državi. Ništa ne funkcioniše. Koliko god pokušavali da nam predstave da je sve super, nije super! Nema više nikog ko će da uloži u vaterpolo, jer to nije profitabilan sport. Da nema pomoći države, ni fudbalski i košarkaški klubovi ne bi imali ni upola dobre rezultate. Bez para nema muzike.

Getty images/Nick Laham

Onda sam se prebacio na ugostiteljstvo, to je bila moja davnašnja želja. Deset godina sam držao kafanu, to je fantastično. Išlo je lepo, ali sam izgubio sebe. Doživeo sam grozne stvari, od meni veoma bliskih ljudi. Od onih najrođenijih sam doživeo katastrofalne stvari. Kafana je bila jedna velika škola, zlatno iskustvo. Ali mnogo sam se umorio od tog posla, jer je prezahtevan.

Zatim sam napravio pauzu od godinu dana, ali mi je bilo dosadno. Prvih pola godine je bilo super, ali onda sam rekao: Ovo nisam ja!  Krenuo sam da vrtim u glavi šta bih mogao da radim i kako. Došao sam u stranku Vuka Jeremića. Postavili su me za predsednika Odbora za sport„.

Na pitanje da li je nekad nekome nešto prećutao, odgovara:

Nisam, ne sećam se. Ne volim da ćutim. Ćutanje ubija. Ranije bih na prvu sve rekao, tako ne treba. Tata mi je rekao da nekad treba prećutati. Ne mogu, nikad nisam prećutao.“

Vaterpolo, zatvorena stranica ili ne?

„Nije. Ovim bavljenjem sportom kroz politiku možda nekad priđem i vaterpolu. Ne mora sve kroz savez i kroz klubove.“

Jedno od pitanja ticalo se i njegovog praćenja američkog fudbala, tačnije NFL.

Nije mi bilo ni na kraj pameti da će Tampa Bej da osvoji titulu. Brejdi, on i Džordan su za mene dvojica najvećih sportista ikada. Ovo je preludački sport, ja ga obožavam, 20 godina gledam NFL. To mi je sport broj 1. Kada je Brejdi otišao iz Petriotsa, svi su se pitali šta će biti s njim. Ali zato je on šampion, kao i Majkl Džordan. Ode, pa se vrati i opet bude šampion. Ovaj ode u drugu ekipu i osvoji.

Ceo intervju pogledajte na YT kanalu podkasta „Pod kapicom“.

Komentari

Vaš komentar